Ukrajina, EU i anglosaksonci

Piše Zoran Milošević

Stvaranje hronične nestabilnosti na ruskim granicama korišćenjem ekstremističkih organizacija i nevladinog sektora bio je i ostao prioritet britanske diplomatije i obaveštajnih službi, pa su danas i ukrajinski ekstremisti uvučeni u aktivni mehanizam realizacije mnogih anglosaksonskih projekata u Centralnoj i Istočnoj Evropi

Ideja pristupanja Evropskoj uniji postala je dominantna u spoljnoj politici Ukrajine, odmah po sticanju nezavisnosti. No, kada je 13. januara 2005. godine Evropski parlament sa 467 glasova „za“ i 19 „protiv“ usvojio prijavu Ukrajine za stupanje Uniji, euforiji nije bilo kraja. Istine radi, Evroparlament je naglasio da je potreban duži period do stupanja ove zemlje u Uniju, ali na to tada niko nije obraćao pažnju. Narodu je bio potreban politički mit i on ga je dobio.

OD TRAGIČNOG  DO TRAGIKOMIČNOG
Evrooptimisti u Ukrajini se obično pozivaju na uspešni pristup Poljske EU. Iznad svega, ukrajinske političare oduševljava suma novčane pomoći, koju je Varšava primila od Brisela. Istina, oni zaboravljaju da kažu da je tom prilikom faktički selo bankrotiralo, kao i cela oblast poljoprivede, da je veoma visok stepen nezaposlenosti, da stanovništvo masovno odlazi „trbuhom za kruhom“ u druge delove Unije i sveta, da se Poljska tretira kao drugostepena država po važnosti u EU i mnogo, mnogo toga…
Zagovornici „evrointegracija po svaku cenu“ propuštaju da analiziraju i izvuku adekvatne pouke iz veoma sumornog i tragikomičnog puta u Evropsku uniju „bratskih sovjetskih republika Pribaltika“. Kijev je, dakle, rešio da traži svoju sudbinu u Evropi, odbacujući integracije na postsovjetskom prostoru.
U Ukrajini su birači mislili da će glasanjem protiv Viktora Juščenka, tj. njegovim odlaskom sa vlasti – sve biti rešeno! No, „proruski“ kandidat Viktor Janukovič ne samo da je javno manifestovao privrženost „evrointegracijama po svaku cenu“, već i radi sve da dođe do što bržeg potpisivanja „Saglasnosti o asocijaciji između Ukrajine i Evropske unije“. Još u novembru 2010. godine u okviru samita Ukrajina-EU bio je predstavljen Plan rada za uvođenje bezviznog režima za kratkoročne boravke građana Ukrajine u državama Evropske unije. Plan je predviđao uvođenje pasoša sa biometrijskim čipom, pojačanu borbu sa nelegalnom migracijom i usavršavanje upravljanja granicom, jačanje saradnje u sferi borbe sa organizovanim kriminalom, nezakonitom trgovinom narkoticima i ljudima.
Ipak, najvažnija tačka oslonca Ukrajine je stvaranje Zone slobodne trgovine između Ukrajine i Evropske unije. Kijev je očekivao da to bude potpisano u jesen 2011. godine, ali, kako sada stvari stoje, teško da će ovaj dogovor o trgovini uopšte biti potpisan u 2011. godini, jer su zainteresovane strane saopštile da do potpisivanja Ugovora o Zoni slobodne trgovine neće doći u septembru 2011. godine. Strane su uspele, za sada, da se tokom 17 sednica samo usaglase oko čega se ne slažu, a poslednja je održana u Kijevu krajem juna ove godine. Smešne su i teme oko kojih se vode „teški pregovori“: pitanja uvoza u Ukrajinu polovnih automobila iz država EU, polovne odeće (sekend-hend), izvoznih taksi i jeftinih energenata za evropske investitore.
Naravno, EU ne bi to bila da u „paketu“ sa Sporazumom o slobodnoj trgovini nema i političkog aneksa, a to je, razume se,  spoljnopolitička orijentacija Kijeva. Brisel od Kijeva traži da se u Sporazum o slobodnoj trgovini unese obavezujući član da se Ukrajina nikada neće priključiti Carinskom savezu Evroazije (Rusija, Belorusija, Kazahstan). Međutim, EU ne nudi nikakvu kompenzaciju ili odštetu Ukrajini ako se odrekne Carinskog saveza. Nudi se samo „magla“ nagoveštena u stavu da „Ukrajina mora podneti žrtve“ u procesu „prisajedinjenja pozitivnim evropskim tradicijama“. Proces „prisajedinjenja pozitivnim evropskim tradicijama“ za Tursku važi već 48 godina, iako je član NATO-a i verni saveznik SAD.
Brisel javno savetuje Kijevu da se „odrekne brzog novca“ (u korist sniženja cena gasa za strane investitore, otvaranja svog tržišta za robu iz EU i, naravno, da omogući bankama iz EU da privredi i građanima daje „povoljne kredite“), a sve zbog „predivne ideje evrointegracija“.

RAVNOPRAVNOST ILI OBMANA?
Ukrajinska javnost, međutim,  sve češće, ovim povodom,  postavlja racionalno i razumno pitanje: o čemu je reč – o ravnopravnosti ili obmani? Ukrajinski političari su toliko isprovocirani ponašanjem Brisela, te im se povremeno omakne i javno izlivanje žuči. Tako je premijer Ukrajine Nikolaj Azarov, s jedne strane, obavezan da ispunjava naloge predsednika Janukoviča u vezi sa evrointegracijama, a sa druge da bude realni političar što se bori za dobrobit naroda koji predstavlja. Iako javnost sluti da su mnoga teška politička i ekonomska pitanja uneta u pregovore o Sporazumu o slobodnoj trgovini, vlada to krije „kao zmija noge“, pa informacije o pregovorima nemaju ni poslanici Državnog parlamenta.
Kijev se posebno nadao da će dobiti bolje uslove za pridruživanje Uniji, kada, 1. jula 2011. godine, Poljska započne šestomesečno predsedavanje, ali nade su se brzo izjalovile. Poziciji Varšave suprotstavlja se „Stara Evropa“, pre svega Nemačka i Francuska, koje ne žele da se spominje bilo kakav rok prijema Ukrajine u EU. Pored ove prepreke za Kijev, javlja se druga, a to su interesi same Poljske koja za „vreme svojih pet minuta“ želi da uveća subvencije iz opštih fondova za sebe. Hladan tuš za ukrajinske političare.
Dok Ukrajina mazohistički trpi snažne i nepredvidljive udarce na svom „evropskom putu“ od strane Brisela, dotle joj se zatvaraju i dosadašnje mogućnosti u državama Carinskog saveza. Države Carinskog saveza odbile su ukrajinsku ponudu da se radi po principu 3 plus 1 i uvele niz ograničenja za ukrajinsku robu, a sredinom jula 2011. godine uvedeno je ograničenje na izvoz ukrajinskih mesnih proizvoda (ovim poslom se bavi 28 preduzeća), a sve je urađeno na zahtev veterinarskih službi Belorusije, Kazahstana i Rusije. Ovo je, naravno, umerena mera jer je privremena – dakle daje se šansa ukrajinskim političarima da „još razmisle“, jer šteta će biti oko 600 miliona dolara, što će imati posledice po makroekonomsku stabilnost zemlje.
U slučaju izbijanja „trgovačkog rata“ između Ukrajine i država Carinskog saveza, Kijev nema jakih argumenata, dok Belorusija, Kazahstan i Rusija imaju. To je „ograničenje pristupa tržištima ovih država ukrajinske armature“, što za ukrajinsku privredu može da bude katastrofa. Tako evrointegracije Kijev koštaju sve skuplje, a nisu izvesne.

HITLER – „EKOLOG NAŠEG VREMENA“
U međuvremenu u Ukrajini cveta ekstremizam svake vrste, a ponajviše fašizam. Za Ukrajinca i eksperta za međunarodnu politiku Vladislava Guleviča, odgovor na „zagonetku“ pojave ekstremizma treba tražiti u kabinetima Londona i Otave. Institut odbrane i spoljnih poslova Kanade predlaže stavljanje akcenta na rad nevladinog sektora koji je sposoban da sprovodi politiku NATO-a, ne samo u Aziji ili Africi, već i u Evropi. Otava ukazuje na greške NATO-a u Avganistanu i Kosmetu, te na Ukrajinu kao dobar primer. Ova kanadska koncepcija ima podršku Londona, što zadivljuje i Vašington. Jer rad nevladinog sektora na ruskim granicama je više nego dobar. Britanci drže niti nacionalističkih (fašističkih) i drugih ekstremističkih grupacija u Ukrajini, kao i „umerene“ prozapadne nevladine organizacije i ne nameravaju da svoje mesto prepuste Kanađanima. Takođe, interesantno je da Britanci u EU finansiraju i evroskeptike, jer u Briselu vide konkurenciju i pretnju svojim interesima i zoni uticaja, i da to onemoguće spremni su da iskoriste stare konflikte i stvore nove.
Velika Britanija (to u njeno ime radi Grehem Votson, britanski liberal i član Evroparlamenta, predsednik Alijanse demokrata i liberala, danas ključna figura u sastavljanju nacionalističkog mozaika u Evropi u interesima Londona i u saglasnosti sa Vladom Dejvida Kamerona), stoji, dakle, iza projekta „velike Rumunije“ kojoj treba da se pripoje delovi Ukrajine (Bukovina i Odeska oblast). Takođe, London stoji iza „velike Mađarske“ koja treba da otkine delove teritorija Srbije, Slovačke, Rumunije i Ukrajine (na teritoriji ove države živi 156.000 Mađara). Za Ukrajince je posebno interesantno da predsednik fašističke partije „Sloboda“ Oleg Tjagnibok, koji svoje sledbenike usmerava da mrze Ruse, ima dobre odnose sa zagovornicima „velike Rumunije“ i „velike Mađarske“, tačnije navodi ih kao svoje saveznike.
Koliko ovi šovinistički pokreti i nevladin sektor zastranjuju pokazuje događaj iz Ukrajine, gde je tzv. „ekološko društvo ‘ENOT’“ iniciralo podizanje spomenika Hitleru kao „istaknutom ekologu našeg vremena“, budući da „firer nije pio, nije pušio i pretvorio je Nemačku u obrazac ekološke države“.
Stvaranje hronične nestabilnosti na ruskim granicama korišćenjem ekstremističkih organizacija, političkih partija, nevladinog sektora i pojedinaca bio je i ostao prioritet britanske diplomatije i obaveštajnih službi. No, sada je Britanija dobila i podršku – pridružuju joj se Kanada i SAD. To znači da su ukrajinski ekstremisti uvučeni u mehanizam realizacije anglosaksonskih projekata u Centralnoj i Istočnoj Evropi, te da porast aktivnosti ovih ekstremista tek treba očekivati.