U smrtonosnom vrtlogu kompromisa

Piše Dragomir Anđelković

Popuštanjem neprijatelju sebi kopamo grob. Ko to od naših opozicionih političara do sada nije uvideo, i ne bude imao hrabrosti da u skladu sa tim nacionalno odgovorno postupa, sešće sa Tadićem na optuženičku klupu pred sudom istorije

Borislav Stefanović, tek uz stidljivo spominjanje izvesnih nedostataka, u izjavama za medije, pozitivno je ocenio prelazni sporazum koji su u vezi sa severom Kosova sklopili Beograd, KFOR i Priština. Navodno, u pitanju je bolan, ali ipak plodotvoran kompromis, kojim su srpski pregovarači, predvođeni spomenutim funkcionerom Ministarstva spoljnih poslova – kako je on rekao – „doneli mir i sačuvali ljude od planiranih napada na njih“.
Ne treba ni trošiti vreme na objašnjavanje da se radi o ogoljenoj manipulaciji. Arbanasi, podržani od strane zapadnih prijatelja „našeg“ režima, ponovo su od Srba nešto oteli, a oficijelni Beograd je, po ko zna koji put, legalizovao deo njihovog plena, stvarajući osnov da oni u budućnosti posegnu za još nečim našim, uvereni da će im aktuelna vlast posle narednog „kompromisa“ i to lako prepustiti. Jer, valjda je to svakome već jasno, Stefanović je ništa drugo do stečajni upravnih pređašnje, makar i metiljave, odbrane Kosova i Metohije. A Tadićev establišment je najgori tip kolaboracinističkog režima, koji se imenuje kao kvislinška Vlada. Za njega je svaki tzv. „kompromis“ samo faza u izvršavanju, po sopstvenu naciju i državu razornih, obaveza koje ima u odnosu na svoje inostrane mentore, a vode do totalnog nametanja balkanskog poretka koji oni žele.

SPORAZUMNO SRPSKO SAMOSAKAĆENJE
Po definiciji, kompromis je takav vid rešenja konflikta, kod kojeg obe strane bivaju „polovično zadovoljne rešenjem“. Smatra se privremenim stadijumom na putu ka konačnom rešenju, ali često, u nemogućnosti da se krene dalje, dobije trajni karakter. Što se tiče etimologije spomenutog internacionalnog izraza, potiče od latinske reči compromissus. Ona je bila naziv za preuzimanje obaveze strana u sporu da će poštovati, ma kakva po njih bila, buduću odluku nepristrasnog arbitra.
Među dobronamernim ljudima kompromis je, po pravilu, moguć. Ali, nije tako kada jedna strana nepopustljivo želi da ostvari sve svoje ciljeve. Kako je svojevremeno rekla Golda Meir – od 1969. do 1974. godine premijer Izraela – „Mi hoćemo da živimo. Naši susedi žele da nas vide mrtvima. To i ne ostavlja mnogo prostora za kompromis“. Na stranu sada to što stvari slično izgledaju i iz arapske perspektive, ali u srpskom slučaju su mnogo jednostavnije. Daleko je od nas velika Amerika. Osim što je ponekada sočno opsujemo zbog onoga što nam radi, mi joj ništa nažao nismo učinili, niti smo u stanju da to uradimo.
Opet, „Imperija“ nas – koje doživljava kao unikatno nepokorno ostrvo u narodno-državnom moru koje po pravilu služi svakog jakog gospodara – ne samo što želi da vidi osakaćene i sabijene u maleni balkanski kutak, već i uporno radi da se to desi. I to ranije prikriveno, a od početka devedesetih do danas otvoreno i napadno. Zbog toga mi imamo seriju sukoba sa agresivnim Vašingtonom, a prema nama neprijateljski narodi u našem okruženju samo su njegovi pioni. I da li je tu moguć drugačiji „kompromis“ osim da – iz lično-partijskih interesa vlastodržaca ili njihovih iluzija da i sa đavolom može da se nađe jezik – saučestvujemo u sopstvenom sakaćenju, te neprijatelju olakšavamo posao?

SRBOŽDERSKI MIR
Kompromis između nas i evroatlantskih centara moći očito nije moguć. Prvo, oni žele da unište našu državnost, te da do kraja iskasape naš etničko-državni prostor. Ne žele sa nama da razreše konflikt na koliko-toliko obostrano prihvatljiv način, već da nas dotuku, a svako naše popuštanje za njih je samo korak ka cilju. Drugo, podrazumeva se da radi njegovog postizanja, osim koliko je potrebno da nas prevare, ne poštuju nijednu preuzetu obavezu, a to je istorijski temelj svakog kompromisa. Treće, sve se odvija po principu: „Kadija te tuži, kadija ti sudi“. Onaj što nam „noću“ pravi zlodela, danju nastupa u ulozi „poštenog“ sudije. Jasno je kako ćemo prolaziti dok pristajemo na tu opaku igru.
Kako na osnovu američkog ponašanja prema Srbima u Bosni i Hercegovini od Dejtonskog sporazuma do današnjeg dana zaključuje Predrag Nikolić: „Nije bitno šta se dogovorite sa Amerikancima, već ko kontroliše proces primene sporazuma“. A oni se trude da svako naše popuštanje, pre svega, bude u funkciji jačanja njihove moći na terenu, tj. postepeno se transformiše tokom njegove primene sporazuma koji je nekada načelno za nas i povoljan, u nametanje sledeće faze stanja koje naši anglosaksonski neprijatelji žele.
Da nameravaju da, pošto su nam već naneli teške povrede, polome i srpsku kičmu, ovih dana je i zaboravne, odnosno naivne Srbe, podsetio u Vašingtonu i dalje uticajni Morton Abramovic, poručivši nam da na Balkanu neće biti mira sve dok Beograd potpuno ne digne ruke od Republike Srpske i Kosova, uključujući i njegov severni deo. A posle ćemo već videti šta je naredni srbožderski uslov za „trajni mir“ na brdovitom Balkanu. Zar neko može da sanja da on neće biti povezan i sa statusom Vojvodine, Raške oblasti, vlaške manjine?

EVROATLANTSKO SELO KOTROMANIĆA
Kuda su vodili kompromisi sa Vašingtonom i Briselom i kada ih je pravila kudikamo nacionalnija vlast u Beogradu od sadašnje, videli smo na primeru Republike Srpske Krajine ili postepene erozije državnosti Republike Srpske, odnosno našeg pristajanja na transformaciju SR Jugoslavije u nedefinisanu Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, što je bila samo karika u crnogorskom separatističkom lancu osmišljenom na Zapadu.
Što ne postigne silom, Vašington i njegovi evroatlantski saveznici nastoje da ostvare po principu „tiha voda breg roni“. Neke Srbe potkupljuju, druge zastrašuju, dok većinu indoktriniraju, a svima uz pomoć priča o rajskim blagodetima evropske „šarene laže“ i lokalne pete kolone nameću razne razorne reforme. Tako malo po malo bivaju potkopavani naši odbrambeni položaji, te se uobličava nova realnost kojoj odlučna vlast privremeno može da se odupre, ali bez blagovremenog i korenitog udara po dubini, usmerenog na čitav američki petokolonaški mehanizam – na koji se nijedna do sada istinski nije odlučila – radi se samo o defanzivnoj bici u po nas pogubnom ratnom toku.
Na banalnom, ali slikovitom primeru iz Srpske, mnogo više srpske države od nesrećne Srbije predvođene Tadićem, možemo da vidimo kako se razaranje našeg državnog prostora odvija. Dok se Banja Luka opire nasrtajima na RS, dok Dodik grmi da neće dati ni pedalj državnosti RS, nju na malim stvarima sa kumulativnim efektom razjedaju evroatlantisti. Tako je nedaleko od Doboja stvoreno turističko etno naselje „kraljevsko selo Kotromanića“, koje isijava duhom falsifikovane bosanske istorije od strane Sarajeva. Tu, usred Republike Srpske, nema ni trunke istorijske istine da je srednjovekovna Bosna bila srpska država, odnosno da su Kotromanići naša vladarska loza koliko i Nemanjići. A i kako bi toga bilo kada je u sve umešao prste „Centar za promociju evropskih vrednosti“?
No, još gore je što u svemu učestvuje i zvanična „Organizacija za razvoj turizma regije Doboj“. Tako, ne shvatajući šta sebi radimo, ali i zato što su u naše institucije infiltrirani brojni petokolonaši, ne samo da dopuštamo da neprijatelji iznutra ruše srpske države već im u tome i pomažemo. Tako pravimo „kompromise“ od vrha do dna državne piramide. I onda ne treba da se čudimo što u miru gubimo ono što smo, makar koliko-toliko, uspeli da sačuvamo u ratu sa „Imperijom“ i njenim eksponentima.

ŽRTVENI BIKOVI
O svemu tome moramo da razmislimo dok Beograd insistira da Srbi na severu Kosova samodestruktivno uklone barikade i prihvate „kompromis“ Stefanovića, Bilera i Tačija. Tu se radi samo o tome da Tadić kupuje vreme kako bi do izbora odložio definitivnu izdaju tamošnjeg srpskog naroda, a evroatlantisti dobijaju dodatnu mogućnost za tiho slamanje faktora otpora među tamošnjim Srbima. Jer, pokazalo se da i pored kolaboracije Beograda sa agresorom, Srbi na severu Kosova mogu da pruže jak otpor. A Vašington ne želi rasplamsavanje novih sukoba. U okolnostima kada su mu prenapregnute snage ne odustaje od ranije zacrtanih balkanskih ciljeva, ali nastoji da ih realizuje bez iscrpljujućih bura.
Kako je Plutarh, znameniti starogrčki pisac, posvedočio – Spartanci su u čast vojskovođe koji je pobedio protivnika lukavstvom, bez prolivanja krvi svojih ratnika, žrtvovali bika, a radi onoga ko je trijumfovao na bojnom polju samo petla! Ako je tako postupao, i to dok je bio na vrhuncu moći, čak i ratnički narod kakav su bili Spartanci, zar stvari drugačije stoje sa već malaksalim i dekadentnim Amerikancima? Zato su njima potrebni Srbi kao što je Tadić ili njegov novopečeni poverenik Stefanović. Sporazum koji je zaključio sa kosovsko-metohijskom ekspoziturom NATO-a, pre svega ima za cilj da podeli Srbe na severu Kosova i time umanji njihov potencijal da se brane.
Čak i nedovoljno snažan otpor države Srbije iz ranijih perioda, Amerikance bi sada potpuno sprečio da i dalje grade srbožderski „novi balkanski poredak“, a realno bi mogli da pređemo i u kontraofanzivu. Štaviše, i od strane Beograda nesputano suprotstavljanje Srba na Kosovu do daljnjeg bi nam omogućilo da održimo pozicije na tom delu srpske zemlje. To SAD dobro znaju, pa puštaju „naše“ kompromisere da za njih obave prljav posao.

STRAŠNI SUD ISTORIJE
Kako je govorio Bizmark: „Politika je veština mogućeg“. A u novim geopolitičkim i ekonomskim okolnostima, dok ovih dana gledamo još jednu epizodu klecanja američkih kolena, mi smo i te kako u stanju da se borimo za svoje interese, dok su Vašington i Brisel sve manje sposobni da ih bez podrške naših vladajućih političara nipodaštavaju. Naravno, potrebno je da se odreknemo politike trulih kompromisa. Sadašnja vlast to neće učiniti jer oni su suština njenog postojanja. Zato što pre moramo da je menjamo. Međutim, pitanje je da li je u stanju da nas novim putem povede vladajuća garnitura koja će doći posle sadašnje? Trebalo bi da shvati da ako to nije – čak i da načelno bude mnogo nacionalnije nastrojena od sadašnje – efekti njenog delovanja biće slični kao i Tadićevi.
Samo ako se nepokolebljivo, bez uvijanja – kao što to rade kosovski vitezovi našeg doba, na barikadama na severu srpske Južne pokrajine – odupremo evroatlantistima, možemo da se spasemo. Nemaju oni više dovoljno ni vojskovođa, ni petlova, da im se isplati da ih troše da bi nas pokorili. Jedino mi možemo tzv. „kompromiserskom politikom“ da im omogućimo da nas unište, i uz to da sami platimo troškove žrtvovanja bika. Oni opozicioni političari koji imaju realnu šansu da dođu na vlast, ako to shvate i u skladu sa tim postupe, mogu da uđu u istoriju kroz trijumfalnu kapiju. I to ne po cenu sopstvene žrtve, već na krilima ovozemaljskog uspeha. Ako to ne spoznaju, te okrenuti prošlosti, a ne budućnosti nastave da nam pričaju evrointegrativne bajke i radi njih, onome ko nam je dokazan neprijatelj, budu pravili bilo kakve ustupke, biće upamćeni kao nastavljači Tadićevog dela. Od strašnog suda istorije neće moći da pobegnu, a zar žele da, slično Borisu, za mnoge generacije Srba budu primer srama i izdaje?