Srećan fudbalski rođendan

Piše Marko Marković

Na olimpijskom turniru u Anversu, 28. avgusta 1920. godine, naši fudbaleri odigrali su prvu zvaničnu utakmicu

Ako se po jutru dan poznaje – onda nismo mogli da se nadamo ničemu dobrom, kada je naš najpopularniji sport u pitanju! Jer, na Olimpijskim igrama u Belgiji poraženi smo na startu protiv Čehoslovačke, i to katastrofalno – 0:7.
Posle toga, računajući period od decenije do Svetskog prvenstva, 1930. godine, u Urugvaju, nismo zabeležili nijedan iole zapaženiji domet. To razdoblje je poslužilo za traženje pravog puta, da naši fudbaleri budu koliko-toliko ravnopravni u odnosu na ostale evropske ekipe.
Učestvovali smo na Olimpijskim igrama u Parizu (Urugvaj, 0:7), 1924. godine, a pored tog takmičenja imali smo i Balkanski kup. Često su se održavali i prijateljski mečevi, odmeravali smo snage ili bolje rečeno „vežbali“ u susretima sa Italijom, Turskom, Portugalom, Egiptom, Rumunijom, Poljskom, Austrijom, Grčkom, Bugarskom. Za tih 10 godina, od 1920. do 1930. godine, odigrali smo ukupno 32 utakmice. Najviše sa Čehoslovačkom, u to vreme, slobodno zaključimo, našim fudbalskim učiteljima. Samo jednom smo pobedili, isto tako jednom je bilo nerešeno, uz 10 trijumfa moćnog rivala.
Na prvom izlasku na internacionalnu scenu, Čehoslovačka nas je deklasirala, ne samo u Anversu, nego i kasnije, kada je opet bilo 0:7, pa 1:6, 1:7, 2:6. Taj duel je posebno i zanimljiv, jer je na stadionu u Zagrebu debitovao i naš kasnije najistaknutiji as Moša Marjanović. Nastupio je u reprezentaciji Kraljevine Jugoslavije 57 puta i postigao 36 golova.
Od zapaženijih rezultata pomenimo da smo savladali, u toj prvoj deceniji pojavljivanja na međunarodnom planu, Bugarsku sa 6:1, i porazili Francusku u Parizu, 1929. godine, da bi smo na Mondijalu u Montevideu napravili čudo, kada smo dobili i tada već čuveni Brazil sa 2:1; o tome je brujala cela planeta. O fudbalskoj senzaciji.
Tako je zaboravljen debakl u Anversu i krupnim koracima naš fudbal krenuo je napred.
Iako smo na prvom pojavljivanju na internacionalnoj sceni totalno krahirali, valja napomenuti, kako je zapisano u analima, da je izabrani tim bio sastavljen od 10 fudbalera iz Zagreba i u njemu se našao samo jedan igrač iz Srbije – Jovan Ružić, nazvan „topovsko đule“, po izuzetno jakom šutu i neodbranjivim udarcima za protivničke golmane.
A u tom okršaju sa Čehoslovačkom na Olimpijskom turniru, iako savladan sedam puta, čuvar mreže Dragutin Vrđuka pružio je odličnu partiju. Da njega nije bilo – ishod bi bio još nepovoljniji.
Selektor, prvi u istoriji našeg fudbala, bio je Veljko Ugrinić, sastavio je reprezentaciju 10 puta, a rekorder u tom pogledu od Anversa do Montevidea je Zagrepčanin Ante Pandoković, koji je izveo na megdan rivalima nacionalnu selekciju 17 puta. U međuvremenu smenjivali su se: Todor Sekulić (1) i Dušan Zinaja (3).
Kada je, 15. 06. 1930. godine, kormilo izabranog tima preuzeo Boško Simonović, sve je krenulo nabolje. Generalnu probu pred put u Urugvaj na šampionat sveta, imali smo u Sofiji protiv Bugarske 2:2, a tamo u Južnoj Americi naši fudbaleri ostavili su izvanredan utisak. Jednodušno je konstatovano da imamo odlične majstore i jaku postavu, kadru i za najveća ostvarenja.
Igrali smo dva puta u polufinalu prvenstva sveta: u Urugvaju 1930. godine, i u Čileu 1962. godine. U Kupu nacija (sada je to prvenstvo kontinenta) bili smo drugi, 1960. godine u Parizu, i osam godina kasnije u Rimu (1968).
Pripalo nam je zlatno odličje na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine, a osvojili smo srebrne medalje na Olimpijskom turniru u Londonu (1948),  Helsinkiju (1952), Melburnu (1956), te bronzu u Los Anđelesu (1984).
U klupskoj konkurenciji Crvena zvezda je trijumfovala u Kupu šampiona, Partizan je stigao do finala istog takmičenja.
U bivšoj Jugoslaviji, zagrebački Dinamo je uzeo pehar u Kupu sajamskih gradova (kasnije kup UEFA), a Crvena zvezda je stigla do finala istog nadmetanja.
Sve u svemu, od poniznog starta, prilikom prvog izlaska na međunarodnu scenu, imamo čime da se podičimo. Jeste, početak je bio opor, pa i više od toga, ali po onoj narodnoj – DRVO ČIJI JE KOREN GORAK – PLOD JE SLADAK.
Tako i mi sada, bez obzira na povremen promašaj, ipak, možemo da se podičimo, da nam je mesto u gornjem delu lestvice najjačih reprezentacija na kontinentu i na planeti.
A o našim vrhunskim asovima, koji su po najboljim klubovima Evrope, da i ne govorimo.
Oni su poseban ukras našeg najpopularnijeg sporta.