Ruski temelj srpske scene

Piše Raško V. Jovanović

Prenoseći iskustva stečena u Moskovskom hudožestvenom teatru Aleksandar Ivanovič Andrejev, u saradnji sa scenografom Baluzekom je neposredno pred Prvi svetski rat Narodno pozorište u Beogradu uveo u jedan od najznačajnijih savremenih pozorišnih tokova u svetu

Kada se, 1907. godine, Aleksandar Ivanovič Andrejev našao u Beogradu, u svojstvu reditelja, sa ruskom putujućom trupom Lidije Javorske, koja je izvela nekoliko predstava, pored ostalih i „Gospođu s kamelijama“ Aleksandra Dime-Sina, verovatno nije ni pomišljao da će se već za nekoliko godina vratiti u prestonicu Srbije da bi preuzeo dužnost glavnog reditelja i direktora pozornice Narodnog pozorišta, koju će obavljati od 1911. godine do izbijanja Prvog svetskog rata. Andrejev je bio član Hudožestvenog teatra u Moskvi u prvoj etapi njegovog delovanja (do 1905)  kada je ovo pozorište, najčešće pod rediteljskom rukom Stanislavskog, prikazivalo dela Čehova, Gorkog i Ibzena. Kao sledbenik ideja Stanislavskog, Andrejev će jedno vreme biti reditelj Gradskog pozorišta u Tiflisu (Tbilisiju), glavnom gradu Gruzije. Njegova supruga, glumica Sofija Haljutina Andrejeva, bila je istaknuta članica Hudožestvenog teatra, poznata po svojim ulogama u simbolističkom repertoaru.
Na inicijativu Milana Grola, upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu, Aleksandar Ivanovič Andrejev dolazi u Beograd za glavnog reditelja i direktora pozornice. Skoro jednovremeno angažovan je slikar Vladimir Vladimirovič Baluzek za scenografa. Šest godina mlađi od Andrejeva, rođen 1881. godine, u Sankt Petersburgu, Baluzek je zbog učestvovanja u radu revolucionarnih kružoka posle 1905. godine bio prognan iz Rusije u Nemačku, gde je u Minhenu produžio slikarsko obrazovanje kao učenik Franca Štuka, predstavnika minhenske secesije. Potom je prešao u Pariz, u kojem je radio u majstorskim pozorišnim radionicama.
A već od 1912. godine Milan Grol angažovao je za reditelja mladog i darovitoga Milutina Čekića, diplomiranog pravnika koji se za vreme studija bavio pozorišnom kritikom, da bi 1908, 1911. i 1912. godine boravio na pozorišnim studijama u Berlinu, kada je pratio probe trupe poznatoga reditelja Maksa Rajnharta.
Upravo aktivnost te trojice umetnika može se označiti kao početak reforme u umetničkoj delatnosti Narodnog pozorišta, zapravo početak evropeizacije srpske pozorišne umetnosti, procesa prekinutog Prvim svetskom ratom, ali koji će se nastaviti i potrajati u razdoblju između dva svetska rata.

PRINCIPI STANISLAVSKOG
Prvobitno je angažovanje Andrejeva imalo za cilj da režiju u Narodnom pozorištu usmeri prema Stanislavskom i njegovim principima, ali je, koliko se danas može sagledati, njegovo delanje u našoj sredini donelo znatno više. Naime, kao reditelj i direktor pozornice Andrejev je u Narodnom pozorištu odomaćio i pojedine običaje koje je Stanislavski uveo u Hudožestvenom teatru – pored ostalog bilo je to ukidanje predstava korisnica kao nedostojnih pozorišta i glumaca, zatim zabrana ulaska u pozorišnu dvoranu za vreme izvođenja, kao i aplauza pre kraja predstave. Takođe, nastojao je da poboljša disciplinu članova glumačkog ansambla, naročito kada se radi o dolaženju na probe. Naravno, to se nekim glumcima nije svidelo, ali Andrejev je bio strog i nepopustljiv.
Inače, Andrejev se brzo snašao u Beogradu. O tome svedoči Milutin Čekić, koji je u jednom sećanju pored ostalog zapisao da ga je „Grol angažovao po preporuci nekih naših prijatelja u Rusiji. To je bio vrlo obrazovan pozorišni radnik, solidne kulture i bogatog iskustva. Kretao se u krugu poznatih moskovskih umetnika i raspolagao je sređenim znanjem iz oblasti scenske umetnosti. Brzo je savladao srpski jezik i dobro se snašao u našoj sredini. On je često prisustvovao i prikazima komada koje nije režirao, naročito iz domaćeg repertoara, da bi što bolje upoznao glumačku trupu, njene sposobnosti i naklonosti. Ali interesovanje Andrejeva za Nušićev ’Put oko sveta’ bilo je osobite vrste. Njemu se toliko svidela ova Nušićeva vedra i zanimljiva komedija, da nije propuštao nijednu njenu predstavu.“
Andrejev je u beogradskom Narodnom pozorištu debitovao režijom drame „Bura“ Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog, da bi tokom sezone 1911-1912. godine postavio još pet pozorišnih komada. Premijera „Bure“, izvedena 24. novembra 1911, bila je najavljena brojnim napisima u beogradskoj štampi. U novinskim napisima isticalo se da komad „Bura“ spada u red najboljih dela ruske dramske književnosti. I pored toga mnogi su se pitali šta će Andrejev učiniti sa tim delom, koje je na našoj sceni prikazivano još pre nekih tridesetak godina pod naslovom „Zla svekrva“. Za ovu postavku dekoracije su načinjene prema nacrtima Vladimira Baluzeka. Kritika je nejednako primila i ocenila ovu predstavu. Bilo je kritičara koji su smatrali da je Andrejev rđavo položio ispit i da se publika razočarala, ali je hroničar Floridor u „Pravdi“ konstatovao kako je režija bila dobra, Kosta Luković, kritičar „Politike“, hvalio je stilsko jedinstvo predstave, dok je saradnik „Tribune“ istakao da je režija Andrejeva bila odlična. Drama „Bura“ Ostrovskog prikazana je ukupno pet puta. Na poslednjem izvođenju, na dnevnoj predstavi, 17. januara 1912, u publici je verenik ubio verenicu. Zanimljivo je da se od tada ta drama nije više izvodila u Narodnom pozorištu.
Podeljena mišljenja i različite ocene kritičara propratile su i premijeru „Magbeta“, takođe u režiji Andrejeva. „’Magbet’je imao počast da bude prva Šekspirova tragedija moderno inscenirana na našoj pozornici. Inscenirao ga je g. Andrejev slobodno i pouzdano. I premijera je potpuno uspela“, napisao je Kosta Luković u časopisu „Zvezda“. Sasvim suprotno mišljenje imao je Pera S. Taletov, koji je ovu postavku „Magbeta“ smatrao rasplinutom i raštrkanom. Kako nam izgleda iz današnje perspektive, kritičar Branko Lazarević, najobjektivnije je sagledao pojavu tandema Andrejeva i Baluzeka, i tačno procenio njihova umetnička dostignuća. Kada je reč o Šekspiru, Lazarević smatra da je predstava „Magbet“ u režiji Andrejeva prvi istinski Šekspir na našoj pozornici. Naime, Andrejev i Baluzek prihvatili su savremenu scensku praksu u izvođenju Šekspirovih dela, za koju je bilo karakteristična težnja ka primeni jednostavnih i izrazitih elemenata dekoracije. Kao Antoan i drugi reditelji u svetu, i oni su pozornicu podelili jednom pokretnom zavesom na dva dela – prednji i zadnji, što pored ostalog omogućuje i brži tok radnje. Međutim, tako podeljen scenski prostor u beogradskoj predstavi nije korišćen kako je to uobičajeno – prednji plan za manje važne i lakše prizore, a zadnji za ključne scene u razvoju tragedije.
Još jednu Šekspirovu tragediju režirao je Andrejev u Beogradu. Ubrzo posle „Magbeta“, 5. aprila 1912. godine izvedena je premijera „Koriolana“ u njegovoj režiji, sa scenografijom Baluzeka i Ljubom Stanojevićem u naslovnoj ulozi. Možda je najtačniju ocenu rediteljskog postupka Andrejeva u „Koriolanu“ dao Ranko Mladenović u časopisu „Delo“, osvrćući se na čitavu sezonu: „Gospodin Andrejev kao reditelj imao je da dâ nečega novog našoj pozornici što se tiče režije (…) Gospodin Andrejev je u ’Koriolanu’, u tom najtežem Šekspirovom komadu u pogledu režije, uspešno dao jednu uočljivu, dostojnu i umetnički raspoređenu gomilu, koju je on umeo vešto da izvede i na forum i na kapitol i na ulicu… Ovde je g. Andrejev najjače pokazao svoju režisersku palicu u pogledu raspolaganja sa gomilom, koju smo odavno očekivali da vidimo ’zbrinutu’ na našoj pozornici. Umetnički dekor g. Baluzeka uvek je pojačavao izgubljene utiske. Gospodin Baluzek je vrlo dobar mlad slikar, koji je pokušavao da nas upozna sa svojim obožavanjem prema nemačkom arhitekti Litmanu. On je još u slikanju svojih ideja dobar glumac, koji nam je dao u minijaturi Krega, a g. Andrejev – Stanislavskog, koje su oni u Rusiji imali prilike da studiraju.“

TRI SEZONE ZA PAMĆENJE
Domaćem dramskom repertoaru Andrejev je dao svoj doprinos postavljajući na scenu dramski triptihon „Gospođa sa suncokretom“ Iva Vojnovića. Pojava ovog dela u Beogradu izazvala je pravu senzaciju u pozorišnom svetu. „Gospođa sa suncokretom“ naišla je na lep prijem kod gledalaca, dok je pozorišna kritika imala dosta rezervi. Ipak, većina kritičara priznavala je delu izuzetne poetske vrednosti. Od izvođača na beogradskoj sceni najviše uspeha imao je scenograf. O glavnim interpretatorima – glumcima i o njihovim kreacijama ne može se steći sasvim jasan utisak, jer su mišljenja recenzenata bila različita, često i potpuno suprotna. Međutim, izvesno je da to nisu bila osobito uspela ostvarenja, pa je inventivno scenografsko rešenje, prema nacrtu pozorišnog slikara Baluzeka, dobijalo jednodušne pohvale.
Karakteristično je viđenje kritičara Branka Lazarevića o predstavljanju „Gospođe sa suncokretom“:
„Da bi drama uspela trebalo joj je dati mnogo živosti i pokreta, i bojama, i linijama, i rasporedom sceničnih masa, i kortinama, i sofitama, i svetlošću; naročito, trebalo joj je dati glumačke živosti i glumačkog pokreta: lepim kretanjem, skladnim stavovima, okretnom gestikulacijom, izrazima lica, veštim korišćenjem materijala na sceni od strane glumaca i glumica. Kad bi se išlo i dalje, i tražilo ono što se traži u Evropi, kad bi se tražilo da se svemu tome da ton, i ritam, da se sve to kreće kao celina, kad bi se sve to i postiglo, onda bi se tek mogla da vidi prava scenska i glumačka   vrednost ove drame. Ali svega toga nije bilo na našoj pozornici.“ Međutim, Milutin Bojić u listu „Pijemont“  izneo je drugačiji stav, prema kojem je Vojnovićeva drama „prosta i perverzna u isti mah, gde se tragično i komično dodiruje kao i visoka kultura s jeftinom bufonskom dosetkom, puna paradoksa i bleska, gde sve teče kao u snu zvoni, sanja, peva, plače i smeje se, izvedena je sinoć na našoj pozornici na način koji može zadovoljiti svakog ko zna šta je naša tesna, nespretna i tehnički nesavršena bina bez svetlosti, bez stila.“ I pored protivrečnih ocena predstava drame „Gospođa sa suncokretom“  Iva Vojnovića, u režiji Andrejeva, proglašena je za najbolje izvođenje domaće drame u sezoni 1911-1912. godine.
Naravno da su komadi ruskih pisaca, koje je Andrejev postavio na beogradsku scenu izazvali posebnu pažnju. Prvo rusko delo koje je kod nas režirao bila je komedija „Državni stan“ do tada u našoj sredini nepoznatog ruskoga pisca Viktora Riškova, čiji će još jedan komad „Zmija devojka“ postaviti naredne sezone. Oba dela naišla su na lep prijem kod naših gledalaca, a i na povoljne ocene kritike.
Od ruskih dela Andrejev je do leta 1913. godine režirao dva Čehovljeva komada  „Prosidbu“ i „Ujka Vanju“, i dramu „Živi leš“ Lava Tolstoja. Ako je izvođenje „Prosidbe“, u okviru jedne večeri kada je prikazan i naturalistički komad Gabrijele Zapoljske „Njih četvoro“, bilo korektno, premijera „Ujka Vanje“, ocenjena kao najuspelije ostvarenje u sezoni, svakako je realizovana u stilu Moskovskog hudožestvenog teatra. Reditelj Andrejev nastojao je i uspeo da na sceni ostvari punu atmosferu u kojoj se odigrava radnja drame – počev od lelujanja lišća, drhtaja i zamiranja svetlosti do glumačkog suptilnog ovaploćivanja životne besciljnosti zaogrnutog izrazima širine ruske duše sputavane uskim okvirima svakodnevice. Ipak, predstava nije imala znatniji odziv u gledalištu. „Što ova otmena i duboka drama, pored sve uspešne, prave ruske režije, nije imala zasluženog uspeha na našoj pozornici, krivica je i do publike i do prikazivača“, zaključuje Milutin Bojić.
Andrejev je sa promenljivim uspehom režirao još neke ruske komade. Njegovoj postavci „Braće Karamazovih“ u dramatizaciji Francuza Kopoa i Kruea pojedini naši kritičari su zamerali razvučenost i predugo trajanje zbog insistiranja na sitnim pojedinostima. Kada je reč o ruskom repertoaru, Andrejev je na našoj sceni možda najviše uspeha imao postavkama drame Lava Tolstoja „Živi leš“ i tragedije Alekseja Tolstoja „Smrt Ivana Groznog“.
Kada se sagleda čitav rediteljski opus Andrejeva na našoj pozornici, ostvaren u kratkom vremenskom periodu od 1911. do 1914. godine, tokom kojih je Srbija vodila dva balkanska rata, mora se konstatovati da je publika najpovoljnije prihvatila njegovu predstavu „Sirano od Beržeraka“ Edmona Rostana, prikazanu 12 puta. Tom uspehu valja dodati i dve operske režije Andrejeva. On je 1913. godine postavio operu Đuzepa Verdija „Trubadur“, u kojoj je „jednim mahom prekinuto sa starim tradicijama i unesen je život na pozornicu“.
Njegova režija, prema oceni kritike, nije bila konvencionalna, niti pak stereotipna, kabotenska i banalna. I poslednja njegova režija u Beogradu bila je operska – reč je o izvrsnoj postavci opere „Verter“ Žila Masnea.
Iako je u Beogradu radio svega tri sezone, od kojih su dve bile ratne, hudožestvenik Andrejev ostavio je dubok trag u našem pozorišnom životu, uvodeći studiozan pristup u pripremanju predstava, progoneći improvizaciju, rutinerstvo i diletantizam. Prenoseći iskustva stečena u Moskovskom hudožestvenom teatru Andrejev je Narodno pozorište u Beogradu uveo u jedan od najznačajnijih savremenih pozorišnih tokova u svetu.