Piše Zoran Milošević
Kako se projekat „velike Rumunije“, započet još Prvog svetskog rata, danas ostvaruje u praksi pod okriljem Evropske unije
Godine 1858. u Parizu pod velikim pritiskom Francuske i Velike Britanije dogodio se prvi pokušaj formiranja države Rumunije, ne kao plod oslobodilačkog pokreta samih Rumuna, već kao želja ondašnjih velikih sila. Tada su Francuska i Velika Britanija pokušale da ujedine Vlašku i Moldaviju, a godinu kasnije obe kneževine su izabrala zajedničkog vladara Aleksandra Kuza, što se nije svidelo rumunskim mentorima.
Već 1866. godine vladar ujedinjenih kneževina je zbačen akcijom evropskih država, a na njegovo mesto je postavljen pruski čovek Karl I, koji je 1881. godine postao kralj Rumunije. Pod ovim vladarem Rumunija je počela da se teritorijalno širi, a takvu politiku je nastavio i njegov naslednik Ferdinand I. Teritorija današnje Moldavije nikada nije bila u sastavu Kraljevine Rumunije. I kada je ušla u sastav Ruske imperije 1812, i kasnije do 1858. godine kada je bila formirano ujedinjeno kneževstvo Vlaške i Moldavije, zvala se Besarabija.
Godine 1917. u Ruskoj imperiji izbila je revolucija. Socijaldemokrati i boljševici su podigli revoluciju i u Besarabiji i posle pobede proglasili Moldavsku Demokratsku Republiku u sastavu Rusije. Ova republika bila je priznata od Saveta narodnih komesara. Na teritoriji Moldavije došlo je do sukoba revolucionara i carskih vlasti, što je iskoristila vojska Kraljevine Rumunije i prešla reku Prut, 8. januara 1918. godine, sa željom da je osvoji. No, budući da je rumunska vojska bila slaba i nije mogla da pređe Dnjestr, 5. marta je potpisan protokol o prestanku sovjetsko-rumunskog konflikta, prema kojem se Rumunija obavezala da će u roku od dva meseca napustiti teritoriju Besarabije, uz posredništvo SAD, Velike Britanije i Francuske. U to vreme Bukurešt je bio okupiran od strane nemačke vojske, a vlada Rumunije nalazila se u Jasahu.
Godine 1918, 27. marta, pod pretnjom rumunskih topova i vojske sazvan je Parlament koji je izglasao autonomiju Besarabije u okviru Rumunije. Kada je stanovništvo čulo za ovo podignut je masovni ustanak, koji je rumunska vojska u krvi ugušila. Pod pritiskom Rumuna ponovo je sazvan Parlament koji se odrekao statusa autonomije u okviru Rumunije, 25. novembra 1918. godine. Međutim, rumunska vojska nije mogla da privoli svih 125 članova Parlamenta da dođu na glasanje, pa je to učinilo samo 36 prisutnih. Tako je doneto rešenje pogodno za Rumuniju o bezuslovnom prisajedinjenju Besarabije Rumuniji. Posle ove odluke Besarabijski Parlament je raspušten i formirana je Vojna uprava Kraljevine Rumunije, koja je vladala ovom teritorijom pune 22 godine. Tokom svih ovih godina međunarodna zajednica se bavila „Besarabijskim pitanjem“. Ono je postalo aktuelno jer Rumunija nije mogla da dobije međunarodno priznanje kojim bi se potvrdilo da je Besarabija njena teritorija, zato što nikada nije ulazila u sastav rumunske države, a narodu nije omogućeno da se izjasni na referendumu u kojoj državi želi da živi. U tim okolnostima u Besarabiji (Moldaviji) se razvio snažan separatistički pokret koji je želeo da ovu teritoriju izvede iz sastava Rumunije.
Godine 1991, 22. avgusta Parlament Republike Moldavije proglasio je nezavisnost Moldavije. Moldavija je izašla iz sastava Sovjetskog Saveza, pri čemu je tokom raspada SSSR-a stekla ogromne vojne i ekonomske potencijale i razvijenu kulturu. Formirani državni organi ubrzano su donosili pravna i druga akta, neophodna za funkcionisanja države i međunarodno priznanje.
BITKA ZA MOLDAVIJU
Nova vlast, međutim, nije imala snage da obezbedi ekonomsku nezavisnost nove države kao osnovu za politički nezavisnost. Na talasu velikih ekonomskih problema i dezorijentacije stanovništva pojavile su se unionističke tendencije za ponovno ujedinjenje sa Rumunijom, što je dovelo do separatističkog pokreta i oružanog pridnjestrovskog sukoba 1992. godine. Teritorijalna celovitost Moldavije je izgubljena, a na levoj obali Dnjestra formirana je nova država koja je ograničavala status Nezavisne Moldavije.
Samoproglašena i nepriznata Pridnjestrovska Moldavska Republika slavila je u septembru 2010. godine 20 godina svog postojanja. Svetska zajednica je ostavila šansu Moldaviji da obnovi svoju teritorijalnu celovitost. Od 1991. godine rukovodstvo Moldavije nije promenilo metod političkog rada, već je administriranjem i suzbijanjem prava na slobodno izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti, praktikovanjem vlastite kulture naroda koji žive na ovoj teritoriji, samo odlagala mogućnost formiranja demokratije na ovom prostoru, a nije se ni pojavio lider kojem bi većina građana poverovala, kako sa desne, tako i sa leve obale Dnjestra.
No, u Republici Moldaviji, bez Pridnjestrovlja, privatizovani su mediji kojima gazduju stranci, formirane su dve iluzije kao rešenje svih mogućih problema. Prvo, da je potrebno strpljivo čekati ulazak u Evropsku uniju, kada će biti u jednom danu rešeni svi problemi. Međutim pošto niko nije saopštavao kada će se to desiti, formirana je druga iluzija da će problemi nestati kada se Moldavija ujedini sa Rumunijom.
I ovde se istorija ponavlja. Ako je prva Rumunija stvorena od Evrope kao protivteža interesima Turske i Rusije, bez obzira na to što je Rusija položila u borbama protiv Turske stotine hiljada ljudskih života, današnje stvaranje „velike Rumunije“ na štetu Moldavije, takođe je usmereno protiv Rusije. Zato se ovde diskredituje uloga Rusije u svim periodima njenog postojanja, a popularizuje pravo Rumunije na Besarabiju i delove današnje Ukrajine, pa i same Rusije.
Sami Moldavci su se na veoma čudnom i demokratski upitnom referendumu, 2010. godine, uz nagovor medija, odrekli svoje nezavisnosti donevši rasističku odluku da najviše političke funkcije u zemlji mogu da obavljaju samo građani Rumunije, a onda su isti ti rukovodioci doneli odluku da se državnost Moldavije likvidira. Ovakva odluka mogla je da opstane samo u uslovima neslobodnih medija, jer nisu postojali uslovi da se njena suština razobliči u javnosti, kako Moldavije, tako i Evrope. Da bi spomenuti proces demontiranja državnosti Moldavije mogao da se odvija u željenom pravcu morao je da se menja Ustav, jer se predsednik bira od strane građana, a ne Parlamenta, a predsednik može da onemogući ovaj plan stranaca u Moldaviji. Međutim, poslanici Parlamenta su doneli odluku o referendumu na kojem je dovoljna izlaznost od 17 odsto birača radi promene bilo kojeg člana Ustava, a to je i broj (17 odsto) pristalica prisajedinjenja Moldavije Rumuniji.
Tri Pridnjestrovske društvene organizacije (Savez Moldavljana, Savez Ukrajinaca i Savez ruskih opština Pridnjestrovlja) pokrenuo je projekat posvećen istraživanju i razobličenju agresivne politike Rumuna prema Moldaviji, Pridnjestrovlju i Ukrajini u XX veku. Na ovo ih je nateralo otvoreno mešanje rumunskih obaveštajnih službi u izborni proces u Moldaviji, kada su usmeravale birače da glasaju za prorumunske partije (izbori su održani 5. septembra 2010. godine).
Odmah potom, usledila je izjava predsednika Rumunije Trajana Baseskua da će za 25 godina granica Evropske unije biti na Dnjestru, a Besarabija će biti ujedinjena sa Rumunijom. Praktično, predsednik Rumunije je otvoreno izrazio teritorijalne pretenzije na teritoriju Moldavije i Odesku oblast Ukrajine. Takođe, Basesku je negodovao zbog prisustva ruske vojske u Pridnjestrovlju i Crnomorske flote u Krimu. „Ako Rusija tako druželjubivo gleda na Crnomorski region, zašta će joj tako velika flota u tako malom moru?“, pitao se rumunski predsednik, istovremeno ne objašnjavajući zašto toliko ulaže u rumunsku vojsku, posebno mornaricu i zašto pristaje da se američke protivraketne jedinice stacioniraju u njegovoj zemlji!
TRI RUMUNSKA NAPADA
Rumuni su prvi put pokušali da se teritorijalno prošire na Istok krajem Prvog svetskog rata, kada su narušavajući sve norme Međunarodnog prava i moralne zakone od Rusije otrgli deo njene zemlje, teritoriju Besarabije, koju su Rusi oslobodili od Turaka još početkom XIX veka, a na kojoj se tokom vremena formirala moldavska nacija, sa svojom osobenom istorijom, kulturom, jezikom i mentalitetom.
Iskoristivši u svom interesu građanski rat u Rusiji, Rumuni su okupirali mnogonacionalne zemlje između reka Prut i Dnjestra. Ova okupacija, što je posebno bilo važno, nije bila priznata od vlade Sovjetskog Saveza, SAD, Japana i drugih država. Lokalno stanovništvo je u tom periodu stradavalo od politike nasilne rumunizacije i drugih ispoljavanja velikodržavnog šovinizma rumunskih vlasti. U okupiranim krajevima da bi „disciplinovali“ narod zatvarali su fabrike, škole i biblioteke, a knjige na ruskom jeziku su spaljivane – čak i dorevolucionarna klasika. Seljacima su oduzimali zemlju koju su dobili tokom sovjetske revolucije. Besarabija je bila pretvorena u koloniju čije se stanovništvo tretiralo kao niža rasa u odnosu na Rumune. Zabranjeno je bilo korišćenje svih jezika, sem rumunskog, a Moldavljani su posmatrani kao deo rumunske nacije, doduše prožet „slovenskom krvlju“.
Rumuni su nastavili da prodiru na Istok i tokom Drugog svetskog rata, ovaj put pod okriljem Hitlera. Tačnije, 22. juna 1941. godine rumunska vojska je zajedno sa nacističkim hordama napala Sovjetski Savez, poželevši ovaj put da u svoj sastav, pored Besarabije i Bukovine, uzme i Transnistriju (teritorije istočno od Dnjestra).
Administrativni centar novog gubernatorstva postao je Tiraspolj, a zatim je prenesen u Odesu, od rumunskih okupatora preimenovan u „Antonesku“. Na okupiranim zemljama uspostavljen je nečovečni fašistički režim. Lokalno stanovništvo je bilo izloženo potpunom uništenju (Jevreji i Cigani), odnosno delimičnom (Rusi, Ukrajinci, Bugari, Gaguzi) ili su pretvarani u robovsku radnu snagu (Moldavljani). No, Rumunski fašisti su težili da istrebe pre svega Ruse.
Bukurešt u to vreme razvija propagandu i piše udžbenike po kojima njima u istorijskom smislu pripadaju zemlje do Dnjepra, a kasnije su razvili teorije da im pripada sve do Dona i Volge, „gde su nađene stare rumunske naseobine“ koje svedoče vekovima ili milenijumima „rumunske vrednosti“ u „neprijateljskom slovenskom okruženju“.
Posle poraza fašista od Crvene armije, Rumuni su u neredu bežali sa osvojenih teritorija u granice etničke Rumunije. Pošto je dokazano postojanje rumunske varijante fašizma, odgovornog za mnogo nevine krvi, Antonesku i njegova klika su streljani kao zločinci, a kralj Mihaj, koji se pravovremeno preorijentisao, skrasio se u emigraciji napustivši bavljenje politikom.
Novi rumunski predsednik Čaušesku nije iskazivao teritorijalne pretenzije prema susedima, ali mu se u nekoliko navrata omaklo: „Do rata sam bio u Besarabiji i tamo nisam video nikakve Moldavljane“. Istovremeno, davao je naloge istoričarima i propagandistima da vaspitavaju omladinu da je rumunska teritorija sve do reke Prut.
Krajem XX veka u periodu agonije Gorbačove perestrojke i propasti Sovjetskog Saveza događa se treći napad Rumuna na Istok. Iako je Rumunija među najsiromašnijim državama Evrope, nije žalila novca za kupovinu političara, sveštenika, novinara, pisaca, istoričara, politikologa, lingvista i druge moldavske „elite“. Napad nije vojni, već ekonomski, propagandni, politički i obaveštajni. Kao gljive posle kiše u Moldaviji se javljaju nevladine organizacije, društva i fondovi koji zahtevaju prevođenje moldavskog jezika na rumunsku grafiku i priznanje da se radi o dijalektu rumunskog. Takođe iste organizacije pokušavaju da u Moldaviji život neistomišljenika Rumuna učine nesnošljivim, kako bi podstakli dobrovoljnu emigraciju „rusofila“ iz Republike.
STVARANJE „VELIKE RUMUNIJE“
Svoje ciljeve u Moldaviji rumunski političari su u određenom (većem) stepenu uspeli da ostvare. Faktički sav ekonomski potencijal Moldavije je stavljen pod kontrolu i ne može da postoji samostalno. Deo rusko-jezičkog i ukrajinskog stanovništva je prognan iz Republike, dok je drugi deo zaplašen i demoralisan izgubio volju da se opire.
Ogroman broj mladih Moldavljana je prošao (besplatno) ideološko školovanje u školama i univerzitetima Rumunije, dobivši snažne ideološke injekcije direktno u mozak, u duhu politike „velike Rumunije“. Rumuni uspešno potiskuju iz Moldavije i Rusku pravoslavnu crkvu (dajući sveštenicima ogromne honorare da pređu u Rumunsku pravoslavnu crkvu, ucenama i drugim nečasnim postupcima), zamenjujući je Besarabijskom mitropolijom koja je deo rumunskog državnog aparata. Ko se izjasni kao Moldavljanin u javnosti se žigoše kao „primitivac“ i ostavlja bez posla i podvrgava podsmehu.
Deo mladih Moldavljana, indoktriniranih u duhu rumunskog šovinizma, prolazi obuku u neonacističkim logorima u Rumuniji (takozvani „falangisti“). Oni se, u slučaju potrebe, od rumunskih tajnih službi angažuju za pogrome, političke mitinge i državne prevrate (to se dogodilo u Kišinevu, aprila 2009. godine). Ovi neonacisti se potom nazivaju „spasiocima demokratije“.
Koncepcija rumunske istorije je etnokratična i narušava nacionalna prava i mentalitet naroda, a istovremeno obiluje idejama stvaranja „velike Rumunije“. Na štetu drugih naroda. Ova koncepcija istorije je odbačena u nauci, ali i u Evropskoj uniji, a zašto se toleriše Rumunima, ostaje nejasno.
Moje misljenje je da boljih suseda od Rumuna nemamo. Miroljubivi su, nisu separatisti i huskaci. Tokom drugog svetskog rata ni jedan jedini metak nije opaljen izmedju Jugoslovena, odnosno, Srba i Rumuna, iako su se nalazili na suprotnim stranama. To treba postovati, jer su drugi jedva cekali da pocne rat, pa da zbace maske.
Svakako treba postovti Rumune, orijentisane *trenutno* prema istoku…Moldaviji itd, ali, ne potcenjivati ni *grafit*, koji sam procitao u WC na autobuskoj stanici u Vrscu..1976. godine..* OVO CE BITI VLASKA REPUBLIKA*, a nekih detalja ima, prilikom povlacenja granice…izmedju nas i Rumuna, neko je ostao sa ove, a neko sa one strane crte.
Slazem se sa komentarima da mi sa Rumunima nikad nismo imali problema pogotovo u drugom svetskom ratu.Samo ce mi biti zao Rumuna kad se zakuva corba koju sprema Amerika ko dobije po nosu onaj ko je najblizi.Dovoljno je da rus posalje samo jednu nuklearnu da katastrofa bude ogromna.Jedan ruski general rece dovoljno je od 100 nuklearnih glava 5 pogode cilj i kataklizma je pocela,A rus rece da zadrzava pravo da prvi udari ako oseti opasnost, zato nerazumijem kako to da im je blizi Vasington od Moskve.Crvena linija je davno predjena kad ce puknuti nezna se mislim da nece dugo Amerika moci celom svetu sa glupim Englezima i toboze neutralnim nemcima gurati prst u oko.Ulozili su 400 milijardi za Raketnu obranu a rus rece da mu treba samo milijarda da to unisti. Ipak svet vode budale, sto budala smisli stotine nemogu da rese.Zasto su kinezi oborili svoj satelit, da pokazu da mogu svaki sledeci,tako je i sa rusima, cim nema navigacije sve je staro gvozdje zato to ruskog medveda mnogo ne iritira.
Smesno je na koji nacin je ovaj clanak napisan i sa koliko neistine. Slazem se da mi nismo imali problema sa nasim komsijama i da su miroljubljivi. Ako vode tako agresivnu politiku, onda kako objasnjavate da nismo imali problema sa rumunima? Istina je da i mi smo bili koretni prema njima, a i oni prema nama.
Ruski popis stanovnistva Besarabije:
1817:
83,848 Romanian families (86%)
6,000 Ruthenian families (6.5%)
3,826 Jewish families (1.5%)
1856:
736,000 Romanians (74%)
119,000 Ukrainians (12%)
79,000 Jews (8%)
1897:
920,919 Moldavians and Romanians (47.6%)
379,698 Ukrainians (19.6%)
228,168 Jews (11.8%)
Iz ovih statistika ciji broj pada i onda ko je bio agresivan?
Rumunski kralj nije “napustio politiku”, vec je bio primoran to da uradi, prisiljen od crvene vojske, koji su zeleli da Rumunija postane komunisticka zemlja. Komunizam, koji je prakticno unistio tu drzavu. Komunizam koji su rumuni svrgnuli revolucijom iz 1989.
Zašto je Basesku izjavio da podržava naređenje maršala Antoneskua, izdato 22. juna 1941. godine o napadu na SSSR
rubcovSedamdeseta godišnjica od početka Velikog otadžbinskog rata Sovjetskog Saveza, koja je obeležena u junu ove godine, izazvala je snage evroatlantske orijentacije da istupe kontriranjem ne samo neprihvatanju svih oblika nacizma i ksenofobije od strane savremenog civilizovanog društva već i pravnim normama koje je doneo Međunarodni vojni tribunal u Nirnbergu. Tako je predsednik Rumunije Trajan Basesku izjavio da u potpunosti podržava naređenje maršala Antoneskua, izdato 22. 06. 1941. godine o verolomnom prelasku rumunsko-sovjetske granice na reci Prut: „Da sam ja bio u tom istorijskom trenutku – ja bih izdao potpuno isto naređenje zato što smo imali saveznika, a trebalo je da povratimo našu teritoriju“.
T. Basesku iz razumljivih razloga smatra da je bolje da ne podseća da je „saveznik“ kraljevske Rumunije bila nacistička Nemačka, a režim Antoneskua je hteo da „vrati“ ono, što nije oduvek bilo njegovo, već tek od decembra 1917. godine, kada je Bukurešt anektirao teritoriju Besarabije, a koju je SSSR vratio sebi 28. 06. 1940. godine. Trajan Basesku ne želi da zna ni da je profašistički diktator (konduketor) Jon Antonesku poveo svoje sunarodnike u pljačkaški pohod, da je tesno sarađivao sa vođama Trećeg rajha, koji su osuđeni u Nirnbergu, i da je u junu 1946. godine i njegov maršal osuđen kao ratni zločinac od strane nirnberškog tribunala i zatim streljan.
Među zemljama satelitima nacističke Nemačke Rumunija je u ukupne oružane snage fašističkog bloka uvela najviše žive sile – preko 340.000 vojnika i oficira. U materijalima Nirnberškog procesa ostala je fiksirana izjava Antoneskua iz razgovora sa jednim nemačkim generalom o tome da je njegova zemlja poslala mnogo veći broj divizija nego što je to zahtevala nemačka komanda.
Treba reći da je Sovjetski Savez, čak i pošto je upad napravljen pružio mogućnost rumunskim rukovodiocima da shvate šta se dešava i da razborito napuste agresorski lager. U direktivi br. 2 Narodnog komesarijata za odbranu SSSR-a, koji je izdat vojsci zapadnih pograničnih vojnih okruga i snagama Vojno-pomorske flote u 7 sati i 15 minuta 22. juna 1941. godine i koji je sadržao naređenje da se „svom snagom i sredstvima obruše na neprijateljske snage, te da one budu uništene u oblastima gde je sovjetska granica povređena“ postojala je i posebna tačka: „Teritoriju Finske i Rumunije ne napadati sve dok se ne izdaju posebne naredbe“. A 24. juna je na prijem kod V. M. Molotova pozvan rumunski poslanik G. Gafenku. Tom prilikom je Narodni komesar za inostrane poslove izjavio da Rumunija „nije imala nikakav razlog da se pridruži agresiji nemačkih bandita protiv SSSR-a“ i upozorio je da će rumunska vlada morati da snosi odgovornost za posledice učinjene agresije.
Međutim, poneti prvim uspesima nemačkog oružja na istočnom frontu, rumunskim vlastima su se upozorenja Moskve, očigledno, učinila prazna. Tek će 1944. godine kralj Mihaj, posle vojnog prevrata, ukloniti Antoneskua sa vlasti i dojučerašnjem savezniku – Berlinu – objaviti rat, a tada je, u junu 1941. telegramom zahvaljivao konduketoru koji je bio na frontu za „radost na dane davne slave“.
Sumnjivu „davnu“ slavu diktator je okitio novom brukom. U rang zvanične politike uvedeni su teror i masovno uništenje sovjetskih građana: „Pri i najmanjem otporu od strane stanovništva – streljati na licu mesta. Prezimena ubijenih objaviti… Stanovništvo Besarabije proveriti; sumnjive i one koji su javno protiv nas treba uništiti… Ni jedan Jevrej ne treba da ostane ni u selima, ni i gradovima, njih treba internirati u logore…“ – takva naređenja je Antonesku dao okupacionoj administraciji. Prema različitim proračunima na teritorijama Moldavije, Pridnjestrovlja i Ukrajine koje su bile okupirane od strane rumunske vojske, u periodu od 1941. do 1944. godine, bilo je ubijeno između 380.000 i 600.000 samo jevreja. Masovne žrtve su postojale i među mirnim ruskim i moldavskim stanovništvom, među Romima, kao i među predstavnicima ostalih nacionalnosti.
Pokušaji da se ratni zločinac iz Rumunije opravda postojali su i ranije. Tako je početkom 2007. godine, na zahtev unuka Antoneskua, apelacioni sud Bukurešta rehabilitovao fašističkog diktatora, njegovog sina Georgea Aleksijanua – gubernatora Transnistrije (oblasti koju je, uz saglasnost Hitlera, rumunska vlast formirala na okupiranoj teritoriji koja se prostirala između Dnjestra i Južnog Buga) i još 22 ministra marionetske vlade. Međutim, Viši kasacioni sud Rumunije, koji je 2008. godine razmatrao isto pitanje, doneo je rešenje prema kome su Jon Antonesku i članovi vlade na čijem je čelu on bio za vreme Drugog svetskog rata „svesno vršili ratne zločine protiv naroda SSSR-a“ i zato ne podležu rehabilitaciji.
Da se vratimo sramnom intervjuu u kome je T. Basesku prihvatio da je on idejni naslednik fašističkog diktatora. Zar predsednik Rumunije zaista ne zna za odluku najvišeg sudskog organa svoje zemlje koja se odnosi na Jona Antoneskua? A ako zna – zašto onda smatra da je politički korisno da se solidarizuje sa vojnim prestupnikom, te koristi razgovor o značaju saveza Rumunije sa nacističkom Nemačkom i poziva na revanš? Zašto se smatra za dozvoljeno pozivanje na reviziju rezultata Drugog svetskog rata, kada su oni fiksirani kroz međunarodno pravo (da pomenemo ovde samo mirovni ugovor koji su 10. 02. 1947. godine u Parizu zaključili sa Rumunijom: SSSR, Velika Britanija, SAD i niz drugih zemalja antihitlerovske koalicije, i u kome je jasno navedeno da je Rumunija bila saveznik hitlerovske Nemačke, država-agresor, te da treba da snosi svoj deo odgovornosti zbog vođenja rata protiv Ujedinjenih Nacija).
Na nemuštu izjavu zvaničnog predstavnika MIP-a Rusije Trajan Basesku je samo odmahnuo, pošto je izrazio čuđenje što „neki tamo postaju tako osetljivi čim se pomene istorija“. On, vidite, ne shvata zašto je Rusija tako osetljiva na ocene, date danas nepostojećoj državi: pa – Sovjetski Savez, to vam je samo – prošlost.
Za razliku od predsednika Rumunije Rusija odlično shvata tesnu vezu između prošlosti i sadašnjosti. Prema rečima zvaničnog predstavnika ruskog MIP-a Aleksandra Lukaševiča, „očigledno je da ovakva sramotna bravada, kojom se pravda fašistička agresija i skrnavi uspomena na milione žrtava nacizma, nije dozvoljena i da ona mora da bude adekvatno ocenjena od strane civilizovane Evrope“.
Svog predsednika je protresla i rumunska štampa. Danas je nemoguće predstaviti sebi odgovornog evropskog lidera koji mirno govori da bi on, da je živeo u vreme Hitlera, krenuo zajedno sa njim – pišu novine Adevarul.Posle završetka Drugog svetskog rata struktura Evrope, čiji je deo danas i Rumunija, zamišljena je tako da se izbegne još jedno suprotstavljanje naroda. Politički lideri, kako ne bi nikoga uznemirili, izjave o istoriji daju sa velikom pažnjom. Hiljadu i više godina evropskih ratova je više nego dovoljno. Kada danas kažeš da bi pošao zajedno sa Hitlerom moraš da budeš svestan kako će to da odjekne u svesti ljudi Jerusalima, Moskve i drugih glavnih gradova.
Međutim, ispostavlja se da upravo odsustvo čvrste reakcije te iste „civilizovane Evrope“ svakom revanšisti sa predsedničkim ovlašćenjima dozvoljava da se ponaša provocirajuće.
I ne samo njemu. Pozivi na radnje, zbog kojih se četrdesetih godina dvadesetog veka dospevalo na optuženičku klupu, ponekad i na vešala, sve češće se danas čuju baš iz zemalja koje je „regrutovao“ Evrosavez… A ponegde se pozivi argumentuju i postupcima. Tako je 1. jula u glavnom gradu jedne države-članice EU – u Rigi, održana nova po redu fašistička parada. Njeni učesnici, obučeni u fašističke uniforme sa svastikom, nosili su plakate sa rasističkom sadržinom. Bez obzira na mnogobrojne proteste zajednice Latvijske vlasti nisu reagovale: u proleće ove godine zvanična Riga je po ko zna koji put progovorila o nevinosti latvijskih legionara SS. Pošto je razmestio na svoj sajt dokumenta Nirnberškog suda, MIP Latvije je pokušao da na svaki način izvuče Latvijski legion SS iz formulacije Suda da SS predstavljaju „zločinačke grupe“. Ispostavlja se da legionari Latvije nisu učestvovali u hitlerovskim kaznenim akcijama – oni su samo štitili svoju zemlju „od ponovnog uspostavljanja staljinskog režima“.
Da li to možda Moskva treba sve to da shvati tako, da nada da će „autoritativne međunarodne organizacije na pravi način pravno i kvalifikovano oceniti sledeći pokušaj slavljenja mizantropske fašističke ideologije“, koja je izgovorena od strane Ministarstva inostranih poslova Rusije, neće imati na šta da se osloni? Očigledno, baš tako.
Te iste „autoritativne međunarodne organizacije“ kakva je PASE, danas su zabrinute zbog nečeg drugog – zbog težnje da se u svest evropejaca smesti predstava o „istovetnosti“ staljinizma i hitlerizma, da se doktrina „podjednake odgovornosti“ Sovjetskog Saveza i nacističke Nemačke za širenje rata u Evropi utuvi ljudima u glavu. Revanšisti i neonacisti iz „demokratije mlade Evrope“ predstavljaju odlično oruđe za širenje takve himere.
talijani su imali u Hrvatskoj, početkom 1942, oko 60 000 vojnika, a Nemci svega 10 000. Rumunija je na početku rata protiv Rusije učestvovala sa jakim vojnim snagama i to sa 26 divizija. Nakon što su pretrpeli velike gubitke na prostoru Odese, učestvovali su sa manjim snagama. Rumunski gubici do kraja 1941. u borbi sa Rusima iznose 40 000 poginulih i 100 000 ranjenih. Rumuni su pristali da se i 1942. jače angažuju na istočnom frontu, ali samo pod uslovom, da to isto urade i Mađari. I inače, Nemci su uložili mnogo truda, da izglade česte nesporazume i nepoverenje koje je tokom čitavog rata vladalo između Mađara i Rumuna.