ROBIN HENEL Radikalni socijalistički ekonomista

Piše Vladislav Panov

Tokom poslednjih desetak godina angažovanim radom Robin Henel je izrastao u neku vrstu teoretičara pobune protiv globalizacije jer je postao vodeći ekonomista čiji su radovi i ekonomske analize postali obrazovno tkivo najsnažnijih antiglobalističkih pokreta

Američki šezdesetpetogodišnji profesor ekonomije sa Državnog univerziteta u Portlandu Robin Henel za tamošnje prilike prilično je koloritna osoba. U rigidnom političkom društvu kakvo je američko, koje i pored deklarativne demokratske širine i teorijske slobode pružene navodno u bezgraničnom iznosu svakoj jedinki koja ne krši zakone, a suštinski potpuno ograničenog na najuže okvire onoga što se smatra neugrožavanjem američkog načina života, profesor Henel postoji i bez većih prepreka radi uz etiketu „radikalni ekonomista socijalističkog opredeljenja“. Ali on je i politički aktivista s jednako radikalnim i „crvenim“ nabojem nespojivim s pomenutim američkim načinom života. I, ipak, kao takav predaje, osvaja mlade naraštaje i pruža svojevrsnu širinu tamošnjim studentima koji su voljni za tu širinu, odnosno, kako se to tako obično govori, imaju „otvoren um“ i volju za upoznavanje alternativa. Henel je posvetio dobar deo praktičnog i teorijskog rada upravo otvarajući horizonte i nudeći nekonvencionalne teorijske alternative. Radeći u tandemu sa ekonomistom, urednikom magazina „Z“ Majklom Albertom, sa kojim se upoznao još dok je studirao na Harvardu, Henel je stvorio takozvanu „teoriju ekonomskog saučestvovanja“, vrlo nalik komunističkoj ekonomskoj teoriji, posebno u vezi sa pitanjem vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, koja su u oba slučaja u rukama radnika.
Profesor Henel je već u tome opasno radikalan za kapitalističko društvo. Ali on se na isti način isticao i sa drugim idejama. Godinama je bio primetno aktivan u brojnim socijalnim, pa i otvoreno socijalističkim organizacijama i pokretima. Takav njegov angažman i političko opredeljenje primetni su još od kraja šezdesetih, kada je učestvovao u protestima protiv rata u Vijetnamu. Danas, kao i poslednjih godina, vrlo je posvećeni i aktivni pristalica Zelene partije Sjedinjenih Američkih Država. Ipak, njegov zajednički stvaralački opus od sedam knjiga, u saradnji sa pomenutim Majklom Albertom, čini ga stalno prisutnim u američkoj ekonomskoj teoriji. Obojica od mladalačkih dana sa nepromenjenim političkim stavovima, pod izrazitim uticajem komunističke ekonomske teorije Karla Marksa, ali i drugih „crvenih“ teoretičara, kako iz istorije, tako i njihovih savremenika, oni su izgradili svoj pogled na savremeni kapitalistički svet i onaj ekonomski, koji je najčešće njegova posledica.
Ono zbog čega su njihove karijere netaknute, pa i donekle solidno vrednovane čak i od protivnika je kritički osvrt na marksizam i lenjinizam, što su solidno argumentovali u svojim radovima, posebno u knjizi „Marksizam i socijalistička teorija“ u kojoj su podrobno istorijski i politički naveli po njihovom shvatanju sve negativne strane Marksovog i Lenjinovog karaktera komunističke ekonomije zasnovane na mnogim praktično neprimenljivim ili bar teško primenljivim principima, među kojima su dijalektička metodologija i materijalizam, radnička teorija vrednosti, rigidnost u vezi sa vizionarskim razmišljanjem, klasni koncept, autoritarne vrednosti i težnje, ekonomska pristrasnost i drugo. Na osnovi ovih kritičkih osvrta objavili su ozbiljnu analizu socijalizma Kine, Kube i bivšeg Sovjetskog Saveza u knjizi „Socijalizam, danas i sutra“. U izdanju „Tiha revolucija i ekonomija blagostanja“ su teorijski i argumentovano kritikovali glavne karakterne crte, kako kapitalističke ekonomije, tako i komunističke. Praktično, bio im je potreban samo istorijski preokret, koji se desio padom sovjetskog bloka, pa da na bazi dotadašnjeg kritičkog rada na oba u tom periodu postojeća dominantna ekonomska sistema, stvore svoj, treći, alternativni, koji su detaljno predstavili u knjizi „Politička ekonomija ekonomskog saučestvovanja“. Ovu teoriju poslednjih dvadesetak godina uporno brane, ali je i dorađuju, osavremenjuju, čine boljom, mada, kako se pokazalo, ne i primenjenom u praksi od bilo koje države u svetu.
Od kraja devedesetih do danas Henel je paralelno sa razvijanjem teorije ekonomskog saučestvovanja vrlo značajno prisutan u stručno udruženim protivnicima korporacijskog kapitalizma koji se tokom vremena razvio u ono što danas poznajemo kao globalizaciju. Henel je tokom poslednjih desetak godina angažovanim radom izrastao u neku vrstu teoretičara pobune protiv globalizacije jer je postao vodeći ekonomista čiji su radovi i ekonomske analize postali obrazovno tkivo najsnažnijih antiglobalističkih pokreta.
Prva knjiga, takođe napisana u saradnji sa Majklom Albertom, u Henelovoj antiglobalističkoj fazi rada nosila je prigodni naslov „Vladavina panike“ s obzirom na to da su pomenuti autori na njenim stranama u potpunosti objasnili suštinu ekonomskih kriza koja potresaju svet, kao i organizacije koje predvode i direktno omogućavaju instalaciju globalnog kapitalizma, „Svetsku trgovinsku organizaciju“, „Međunarodni monetarni fond“ i „Svetsku banku“. Paralelno sa tim borbenim interesom u svojoj karijeri Henel vodi i teški rat sa korporacijskim kapitalistima na polju ekologije. On gde god se za to stvore uslovi u okviru američkih univerziteta drži predavanja i kurseve iz ekološke ekonomije. Njegova je ideja da bi trebalo insistirati, radi poboljšanja devastirane ekologije, na uvođenju cenovne signalizacije za svaki proizvod koja bi predstavljala ekonomsku i socijalnu komponentu proizvoda, kako po pitanju njegove produkcije, tako i distribucije i potrošnje. Za tako nešto je prvo potrebno obezbediti demokratski informativni okvir u kojem sve ove stavke u nastajanju svakog proizvoda neće biti skrivene i u tome je zapravo suština promene u odnosu na sadašnje stanje koje je dovelo do zanemarivanja i samim tim uništavanja životne sredine. U istom cilju on se zalaže i za promenu takozvanih „taksi za zagađivače“. Ukratko, profesor Henel insistira na tome da bi najefikasnije oporezivanje zagađivača bilo ono u kojem bi ta „zelena globa“ bila jednaka realnim eksternim troškovima, to bi dovelo do drastičnog povećanja cene takvih proizvoda na tržištu i samim tim njihove nekonkurentnosti, što na kraju neminovno dovodi do njihovog izbegavanja od strane potrošača. Dakle, dok god ne postanu „čisti“, proizvodi neće biti komercijalni i isplativi.

____________

Velika svetska imovinska prevara

„Azijska finansijska kriza, koju sam nazvao ‘Velika svetska imovinska prevara’ je smišljena na sledeći način. Svetski investitori su navodno izgubili poverenje u ekonomiju trećeg sveta, pa su odlučili da se u jednom momentu oslobode njihovog novca, obveznica i akcija. Uz asistenciju „Međunarodnog monetarnog fonda“ centralne banke zemalja trećeg sveta zbog toga očajnički smanjuju novčanu masu kako bi povećali kamatne stope ne bi li tako sprečili dalji odliv kapitala, a sve u cilju zaštite domaće valute koja se, međutim, na taj način neće pokazati uspešnom. To će ubrzo dovesti do situacije u kojoj čak ni uspešne domaće firme neće više biti u stanju da uzimaju ili otplaćuju kredite zbog čega će se pridružiti većini kompanija koje su bankrotirale i tako postale laka meta za preuzimanje spolja. Tome će posebno doprineti uslov navodne pomoći „Međunarodnog monetarnog fonda“ koji će plaćanje izvlačenja tih država iz krize usloviti ukidanjem svih eventualnih restrikcija oko vlasništva stranih ulagača na domaćem terenu nad njihovim kompanijama, bankama i zemljištu. U situaciji depresirane domaće valute i velikog broja bankrotiranih lokalnih kompanija, celokupna ekonomija tih zemalja je sazrela za preuzimanje od strane eksperata zapadnih multinacionalnih korporacija koji dolaze kao spasioci sa džepovima punim svemogućeg dolara. Kriza (prevara) je tako srećno prevaziđena…“

____________

O tihoj revoluciji

„U našem istraživanju koje je dovelo do knjige `Tiha revolucija ekonomije blagostanja`, s kojom smo pokušali da pružimo detaljnu tehničku studiju svih postojećih pristupa u razumevanju uticaja ekonomije na radnike i potrošače, došli smo do zaključka da je u onome što se podrazumeva pod tradicionalnom teorijom ekonomskog blagostanja nemoguće načiniti razliku između blagostanja različitih ekonomskih sistema. Pod jednako širokogrudim pretpostavkama te tradicionalne teorije sve razvijene ekonomije deluju jednako efikasno i fleksibilno. Međutim, rezultati naših istraživanja pokazuju da je reč o velikoj zabludi pošto će se različiti ekonomski sistemi uvek razvijati na različiti način. U ovoj knjizi smo pokušali da detaljno pokažemo zašto različite ekonomije sasvim izvesno i samim tim potpuno predvidljivo idu drugim distribucionim i razvojnim pravcima, i to uprkos teorijskoj fleksibilnosti. Za nas je bilo još iznenađujuće otkriće da ljudski razvoj i raspodela resursa u različitim ekonomijama se sasvim precizno međusobno razlikuju tačno u meri u kojoj stanovnici čine racionalne izbore. Štaviše, dokazali smo da će projekcije raspodele u svakom tradicionalnom ekonomskom sistemu vremenom postajati sve neefikasnije.“

____________

Šta je parekonomija

„Po profesoru Robinu Henelu i njegovom partneru u istraživanju i pisanju Majklu Albertu, ekonomskoj teoriji poznati po uvođenju termina ekonomskog saučestvovanja, koji se skraćeno još zove parekonomija, da bi se uspešno vodila ekonomija neophodno je primeniti ekonomski mehanizam koji podrazumeva saradnju u donošenju odluka oko svih procesa i etapa proizvodnje u svakom pojedinom društvu. Ovaj sistem je suštinska alternativa kapitalističkoj tržišnoj ekonomiji s jedne i centralno planiranom socijalizmu s druge strane. Upravo zato parekonomski sistem neki vide i kao anarhističku ekonomsku viziju. Ipak, on je daleko srodniji socijalističkom sistemu, budući da takođe podrazumeva da su sredstva za proizvodnju u vlasništvu radnika. Kao i u tome da se ovaj sistem zasniva na suštinskim socijalnim i političkim vrednostima, poput solidarnosti, jednakosti, radničkog samoupravljanja i efikasnosti u smislu da se ciljevi postižu bez razbacivanja. Ali, što je od suštinskog značaja, da bi se ovaj alternativni ekonomski sistem primenio neophodno je da u društvu preovlađuju slične alternativne vizije i u vezi sa politikom, kulturom i celokupnom socijalnom organizacijom.“