Piše Branko Radun
Suština dizanja medijske kuke i motike na vlasnika „Pinka“ jeste odbrana Hrvatske u srpskim medijima i strah da nas neko, ne daj Bože, ne proglasi za nacionaliste. Slučaj Mitrović, tako, po razmerama žalosnog srpskog političkog mazohizma i hrvatskog drskog sadizma, pokazuje kako odnos Srba i Hrvata ulazi u domen psihopolitike
Beogradska čaršija se početkom avgusta zanimala konfliktom Željka Mitrovića i Hrvatske. Gotovo svi koji prate medije u zemlji upoznati su sa detaljima oko zaplenjene jahte koja je bila povod ili uzrok reakcije vlasnika medijske imperije. No, nama ovde i nije toliko bitan sam ovaj slučaj i njegovi detalji, koliko reakcije u Srbiji, pre svega onih koje zovu „medijskim poslenicima“. Mitrovićeva reakcija, kao i reakcija udruženja novinara, simptomatični su, barem kada je u pitanju stanje političke svesti u Srbiji, ali i srpsko-hrvatski odnosi.
MITROVIĆ OTVARA OČI?
Naime, dok je Željko Mitrović najavio bojkot hrvatskih filmova i muzike, zabranu reklamiranja hrvatskog turizma, i to u svim medijima, u pet država u kojima je on vlasnik, dežurni novinari i komentatori graknuli su kako to nije u redu, kako se time navodno krši novinarski kodeks, ali i zakoni koji obezbeđuju ravnopravnost oglašavača. Naročito je u reakciji NUNS-a insistirano na tezi kako se Mitrovićevom odlukom navodno pogoršavaju odnosi Srbije i Hrvatske.
„Reakcija Željka Mitrovića je preterana i ona ne može da bude ni povod, ni razlog da jedna televizija sa nacionalnom frekvencijom ulazi u rat sa drugom državom“, rekao je predsednik NUNS-a Vukašin Obradović. On je istakao kako mu u svemu tome smeta „zapravo, ta nacionalna nota“. Njemu su reči vlasnika „Pinka“ zvučale kao povratak u devedesete. „To je jako opasno i predstavlja na izvestan način paljenje fitilja koji je, činilo nam se, već ugašen“, izjavio je Obradović.
Da li je moguće u nekoj zemlji, naročito u Hrvatskoj, da novinari i novinarska udruženja tako reaguju u sličnom slučaju? Teško je to zamislivo i kod Spilberga.
Na sreću ili na žalost, istorija svedoči da se u odnosima dveju zajednica gotovo uvek prepliću lični i kolektivni motivi, stavovi i osećanja. U slučaju Željka Mitrovića imamo ličnu i emotivnu reakciju srpskog medijskog oligarha koji se, kao i mnogi drugi Srbi, opekao u odnosima sa Hrvatskom. Neki komentatori na sajtovima kažu – eto, bolje ikada nego nikada shvatiti šta se od Hrvatske može očekivati.
Mnogima je već dojadilo da gledaju kako hrvatske firme nesmetano prodaju robu u Srbiji, dok je za naše kompanije i dalje tamo na snazi perfidni embargo, čak i kada je u pitanju muzika, film, pozorište, literatura. Zato će u delu naše javnosti, ogorčene zbog dvostrukih standarda Hrvatske, Mitrovićev potez pobrati simpatije. Poput otrežnjenja od starih zabluda, danas upakovanih u novom ideološkom pakovanju.
Isto tako, ne treba da se zaboravi ni činjenica da je Hrvatska nastala na genocidu nad Srbima, kako 1941. godine, tako i 1995, kada su naši sunarodnici, čiji su roditelji i preci preživeli ustašku strahovladu, bili prognani sa prostora na kojima su živeli mnogo vekova. I umesto da Srbija tuži Hrvatsku za genocid iz Drugog svetskog rata i etničko čišćenje iz 1995. godine, Hrvatska tuži Srbiju, a predsednik Srbije se pod pritiskom Zapada izvinjava „lepoj njihovoj“ „za zločine“. Takvo poniženje nijedan narod nije doživeo u novijoj istoriji. Po razmerama žalosnog srpskog političkog mazohizma i hrvatskog drskog sadizma, odnos Srba i Hrvata ulazi u domen psihopolitike.
ODBRANA HRVATSKE SVIM SREDSTVIMA
Iz tog ugla potrebno je posmatrati i važnost Mitrovićevih reči, dakle izjave čoveka koji kontroliše dobar deo nacionalnog i regionalnog medijskog prostora da ne želi više da promoviše hrvatske kompanije, turizam, muzičare. Bilo bi to logično i da nije ličnih razloga i motiva. Ali odgovor, iako nije logičan, sasvim je očekivan. Ukoliko se neko u Srbiji drzne da napadne hrvatski sadizam, odmah biva označen kao nacionalista koji Srbiju želi da vrati u devedesete. Zanimljivo je da ta ista novinarska udruženja koja sada napadaju Mitrovića nemaju po svemu sudeći nikakvu zamerku na ćutanje medija o genocidu nad Srbima, o rasističkoj diskriminaciji Srba u savremenoj Hrvatskoj, pa i o problemima naših turista na „hrvatskom Jadranu“. Dakle, problem je jedino TV „Pink“ koji ne želi više da učestvuje u opštoj medijsko-političkoj mazohističkoj servilnosti prema Hrvatskoj, u zanemarivanju svega lošeg što nam dolazi iz Hrvatske zarad „razvoja dobrosusedskih odnosa“ i tapšanja po ramenu iz Vašingtona i Brisela.
Zamislimo drugačiju situaciju – da je Mitrović ili neko drugi ko ima medijsku moć odlučio da napravi medijski embargo prema Republici Srpskoj i njenom predsedniku Dodiku. To bi verovatno izazvalo ako ne direktnu i javnu medijsku podršku evropski orijentisanih novinara i komentatora, onda sigurno njihovo jedva prikriveno likovanje.
Suština ovog dizanja medijske kuke i motike na vlasnika „Pinka“ jeste odbrana Hrvatske u srpskim medijima i strah da nas neko, ne daj Bože, ne proglasi za nacionaliste. Dakle, iako je Hrvatska napravila genocid nad našim narodom, i pored toga što su Srbi i danas diskriminisani, što su naše kompanije tamo blokirane ili izložene neprijatnostima, u Srbiji niko ne sme da digne glas protiv neprimerene i preterane promocije hrvatskih interesa. Ako bi neko nastupio sa pozicija principijelnog reciprociteta, odmah bi bio napadnut od strane svih medija i proglašen za fašistu i ratnog huškača koji kvari regionalnu idilu.
Zanimljivo je i to zbog čega je vlasnik ružičaste medijske imperije došao pod udar Hrvatske. Verovatno je nekome zasmetalo da Srbin ima medijski uticaj u Hrvatskoj. Naime, neki krugovi skloni su da poveruju da je širenje mreže „Pink“ televizija u regionu deo promišljene i dugoročne srpske strategije „jačanja meke moći“ naše zemlje u regionu. Naravno, svaka ozbiljna država, a to Srbija nije, razmišlja kako da ojača medijski i svaki drugi uticaj na prostorima na kojima ima određene interese. Stoga bi deo promišljene strategije širenja uticaja i ostvarivanja (sada je to čista retorička fraza) pozicije Srbije kao regionalnog lidera podrazumevalo i promišljeno i plansko podržavanje jačanja prisustva srpskih medija i kompanija u regionu. Nažalost, to nije slučaj, već je pre svega u pitanju komercijalna i korporativna logika prelaska sa nacionalnog na regionalno tržište.
Ako već predsednik ne želi ili ne sme da kritikuje hrvatske političare koji se javno ponose osuđenima za zločine nad Srbima, i da konačno kaže da je zaista previše besomučne promocije hrvatskih interesa u Srbiji, mogao bi barem da nauči od vlasnika „Pinka“ kako se širi uticaj u regionu.
Već godinama unazad primećujem ljude koji veličaju Hrvatsku. Počevši od mora, kao da ga niko nema, do njih… pa sve do onih koji govore valda i sretno, od sreta verovatno. Naš demokratski nuns će da natera privatnika koga mora da reklamira… Ima li kraja licemerstvu?
“На крају живота нећемо се сећати речи наших непријатеља, већ ћутања наших пријатеља” ја бих додао “и ћутања нас самих”
https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/
Beogradska carsija se ovoliko nije interesovala, i ne interesuje je sudbina sudbina, uzapcenik kuca, stanova Srba i Rvacke, koliko ih interesuje Mitroviceva jahta, i Severinina guza i pusenje. Osim odnosa prema Srbima, u Hrvatskoj, nije sve tako lose, za hrvate, pa nije u pitanju *velicanje*, nego ono..*za dom spremni*, da li su *Beogradjani* *za dom spremni,nisam siguran, ali ni za *krug dvojke*, *vozi misko*…dok mozes…?
САЧУВАЈ НАС БОЖЕ КУГЕ И ХРВАТА (Шилер), А НАЈВИШЕ ОД БОРИСА ТАДИЋА. (“Родољупци”).
На ову тему може пуно да се каже. Покушачу да будем кратак..
Ради се о томе да Срби у Србији мисле да се сви проблеми у региону не тичу њих. Да се проблем на Косову и Метохији не тичу и не односи на њих, него само искључиво на наше људе који живе и који долазе са Косова и Метохије. Затим, мисле да разни проблеми у Српској Републици, се тичу само Срба из Републике Српске, итд.
Нити се труде да нешто измене, они спавају и мисле да ће то решити неко други за њих, мисле да ће Њемац, Француз или можда Рус средити његове проблеме (мислим на Србе у Србији) уместо њега.
Срби не иду у Цркву, Богу се не моле, не поштују ни традицију, нити обичаје, а камоли своје претке, само мисле на себе – велики егоизам!
Треба живети у реалности, вратити се у реалност! Како то учинити? Трудом и добром вољом и чистим срцем!
Poren velikih pobornika demokratije i slobode stanpe nama nisu potrebni neprijatelji.Muka mi je cim cujem za njih i njihove bolesne stavove.Da ima u ovoj drzavi iole zakona, oni bi bili zabranjeni i pohapseni kao mutivode i spletkarosi.No kakva vlast takvo i udruzenje nazovi novinara,samo mi nije jasno sto ih uopste i komentarisete(ignorisite bag..)
Не бојкотују они нашу робу колико ми величамо њихову. Профит је крајњи циљ сваког трговца. Колико сте само пута чули наше људе како кују у звезде: Цедевиту, Бајадеру, Вегету и сличне производе. Када би се у нама пробудила национална свест и схватили како и ми имамо довољно добре производе слика би била потпуно другачија. Да напоменем Српско тржиште је далеко веће од Хрватског тржишта те из тога произилази да смо ми њима далеко потребнији него они нама.
УКОЛИКО МИ САМИ РЕШИМО ДА КУПУЈЕМО НАШЕ А НЕ ЊИХОВО СИТУАЦИЈА СЕ МОЖЕ ДРАСТИЧНО ПРОМЕНИТИ БЕЗ ОБЗИРА НА СТАВОВЕ ВЛАДА.
hm,hmm.. pa,hm,hmm.. i gospodski, klasni, psi bojkotuju *narodnu kuhinju*, novi *roman o Londonu*..?
Kakav pasji život: Podgrejana večera za kraljičine kerove
Kraljica Elizabeta pošteno je izribala čitav dvor pošto je otkrila da su njeni voljeni korgiji dobili podgrejanu hranu, umesto da im se spremi kako, valjda, dolikuje kraljevskim kerovima – sveža večera
Kraljica Elizabeta pošteno je izribala čitav dvor pošto je otkrila da su njeni voljeni korgiji dobili podgrejanu hranu
Kraljica je sama otkrila ovu podlu prevaru svojih potčinjenih, jer jedan od pasa nije želeo da jede. Smetalo mu je, navodno, što je šnicla u sredini malo živkasta.
– Elizabeta je poludela. Palata se orila od njene vike – kazao je jedan insajder „Dejli mejlu”. – Godinama, otkad ima korgije, zahtevala je od svih svojih kuvara da se pridržavaju uputstava i uvek serviraju psima svežu hranu, a sada je shvatila da se to nije događalo ko zna koliko dugo.
Izvori britanskog lista kažu da Mark Flenagan, glavni šef u Bakingemskoj palati, nije bio na poslu tog dana. Njega i inače, tvrde dobri poznavaoci prilika, zaposleni na dvoru ne vole i smatraju da je prethodni kuvar Lionel Man, koji je spremao hranu nekoliko decenija, bio mnogo bolji.
– Ovakve stvari se nikada ne bi desile da je Lionel i dalje tu – tvrde oni.
Kraljica trenutno ima četiri korgija – poimence Linet, Monti, Vilou i Holi – ali i četiri „dorgija”, mešance korgija i jazavičara – Sajdera, Kendi i Vulkana.