PATRIJARH IRINEJ Kosovo će zauvek ostati srpsko

Razgovarala Ružica Stojković, novinar RTV „Belami“, Niš

Kosovo je, nažalost, političko pitanje o kojem odlučuju moćnici koji ne znaju šta Kosovo znači srpskom narodu. Kosovo je istorija Srbije, istorija svega onoga što jedan narod čini narodom. Naše najveće svetinje su na Kosovu, tamo je, uostalom, i sedište srpskog patrijarha, u Peći. Da li možete da zamislite da je moguće da to bude u nekoj drugoj državi?

Poslednji susret i intervju sa srpskim patrijarhom g. Irinejem bio je zakazan tačno u podne, poslednjeg dana njegovog zvaničnog boravka u Nišu i vladičanskom domu u kojem je živeo kao episkop niški više od tri i po decenije. Po principu „taknuto, maknuto“ (intervju smo dogovorili dva dana pred ustoličenje 48. vladike niškog Jovana) načesmo, kako je običavao, što u šali, češće u zbilji, da govori pred naš svaki razgovor za medije, „istjazavanje“ (mučenje). Kako red nalaže, u vladičanski dom stigla sam 15 minuta ranije i sama uzbuđena, tužna, istinski tronuta od svesti da konačno odlazi iz Niša. Koliko je bio duhovni otac eparhijana i vernika, toliko je istinski bio prijatelj Nišlija.
Vrata vladičanskog doma vazda otvorena (retka osobina za jednog vladiku), i tog dana bila su otvorena. U tom trenutku u sedištu niške eparhije bio je tek ustoličeni vladika niški Jovan (Purić) i njegova svetost patrijarh srpski Irinej.
Svečana tišina i prijatna hladovina lepog, ali skromnog vladičanskog hola uz prisustvo nekih „novih“ ljudi koji su nas pomalo sa iznenađenjem pogledavali, lako i sigurno, kao da je to nekakav „adet“, objasnismo da nas patrijarh čeka. No, to i jeste bio običaj, i on nas je zaista čekao, jer čuvši glasove u holu sam je izašao i pozvao nas u svečani salon vladičanskog doma. Tiho, skoro neprimetno, uz naklon, „novi“ niški vladika Jovan udaljio se, ostavivši nas „same“ da se oprostimo kako valja.
U salonu spakovane stvari, neke spremne da se pakuju, uz opasku patrijarha Irineja da „ko se seli, taj se ne veseli“. Ovaj „poslednji“ niški intervju, sasvim sam bila sigurna, meni je bio teži nego prvi, pre više od desetak godina. U svom lokalno-regionalnom „opusu“ novinarskih susreta, susreti sa vladikom niškim i sadašnjim srpskim patrijarhom spadali su u dragocene, one koji su bili zaloga i za prijateljstvo, što je u našem poslu retka stvar, izim, kad su u pitanju neke ne tako čiste „rabote“. Rastajala sam se sa vladikom uz kojeg sam odrastala, tada u prilično praznim crkvama sedamdesetih i osamdesetih godina, ali i sa prijateljem sa kojim sam o koječemu besedila, pomoć tražila i redovno je dobijala. No, to su neke sasvim „lične stvari“ za koje pouzdano znam da ne bi odobrio da ih razotkrijem. A veličanstvene su i tako ljudske. Bila sam svedokom, sredinom osamdesetih kada je na razne načine pomagao ljudima u nevolji, ne libeći se da svoj autoritet založi za ljude koji su u razne nevolje dopadali, a nisu bili vernici. Dovoljno je bilo da su to „njegove Nišlije“, da su u stranom svetu i da im je pomoć neophodna. Toliko o „ličnom“, mada sve je u ovom oproštajnom razgovoru lično sa vladikom niškim i srpskim patrijarhom, kako se uporno potpisivao sve do 7. avgusta, kada je ustoličen vladika Jovan II niški (prethodnik vladike Irineja takođe se zvao Jovan, otuda on kaže, uz smešak, da je ovo sada Jovan II niški vladika).
Sedamo za njegov radni sto, dok on, mirno, sakuplja neke sitnice sa stola, čekajući da konačno počnemo, uz tihu, ali jasnu opasku – pitanje „šta sada treba da kažem“. Hitro uzvraćam, ono o čemu i šta mislite. Patrijarh dodaje, „pa ja uvek to i radim“.

Hvala što ste nas primili tek koji minut pred odlazak iz Niša, pristajući na poslednje „niško istjazavanje“ (mučenje).
Eto, prihvatio sam da vam i tu želju ispunim, znam da je to Vaš posao. Moj je, eto da odgovorim na pitanja.

Vaša Svetosti, na ustoličenju vladike niškog Jovana (7. avgust) Niš je bio prava duhovna prestonica, čemu je doprinelo prisustvo više od dvadeset vladika Arhijerejskog sabora SPC, brojno monaštvo i sveštenstvo iz Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, Grčke…
Da, to je takav momenat koji se ne dešava tako često i koji okuplja narod. To su svečani trenuci. Juče je bio lep dan, gde je „sabran“ verni narod, sveštenstvo, dakako i vladike Arhijerejskog sabora SPC. Ustoličen je novi niški vladika Jovan II (moj prethodnik je bio vladika Jovan Ilić). Niš je dobio svoga vladiku u liku vladike Jovana (Purića) koji je u Niš došao sa Ostroga. Evo, spremam se da napustim Niš, ali samo fizički.

Vaša Svetosti, da li ste se za vreme ustoličenja vladike Jovana II setili vašeg ustoličenja, davne 1975. godine?
Ne, bilo je mnogo naroda, svečana služba koju smo služili sa 23 arhijereja SPC, monaštvom, sveštenstvom, naprosto nije davala nimalo prostora za sećanja. Ali, evo, kad me pitate danas, da, sećam se. Na mom ustoličenju za vladiku niškog bilo je malo ljudi, ovdašnje sveštenstvo i dvojica vladika, vladika Vasilije koji je bio administrator eparhije niške do mog dolaska i vladika raško-prizrenski Pavle, moj prizrenski kolega i potonji patrijarh srpski. Bilo je to, kako da kažem, tiho vreme za Crkvu. Da, to je bilo drugo vreme, mnogo drugačije nego što je to danas. Uostalom, svaki rastanak je težak. Meni ovaj posebno, iako se radujem da me nasleđuje takav monah kakav je vladika Jovan. On je na moj predlog dobio saglasnost Sabora za tu dužnost.
Predajući vladičansko žezlo, Vi ste vladiki Jovanu rekli da mu ostavljate dobar narod, dobru atmosferu, dosta izgrađenih hramova i manastira i da on nastavi samo dalje.
Tako je, nije važno otkuda dolazi vladika, iz kojeg je kraja, svi smo mi na zadacima koji ne smeju biti postavljeni kao „lična stvar“ ili stvar gordosti i sujete. Sve se mora raditi u slavi Gospoda, kad se tako radi onda je i „odgovor“ vremena, ljudi i Crkve valjan. To je naša apostolska zapovest.

Redovno majsko zasedanje Sabora SPC propraćeno je u medijima sa velikom pažnjom. Očekivali su se „dramatični“ potezi Sabora oko nekih važnih pitanja. Ipak, iako je trajao duže nego uobičajeno, nije bilo očekivane pikanterije ili možda ne evidentnog dokaza raskola u SPC-u, o kojem se raspravlja po nekim medijima i u delu javnosti.
Ne znam kako i na koji volšeban način pojedini mediji dolaze do podataka da se ovo ili „ono“ događa na zasedanjima Sabora. Do sada, makar u zadnjim godinama, još za života blaženopočivšeg patrijarha Pavla, bilo je raznoraznih „sigurnih predviđanja“ i verskih analiza, koje nisu imale ama baš nikakve veze sa onim što se zaista dešavalo na saborima. Zašto? Ne znam, mada je ponekad u najmanju ruku neukusno ono što se plasira kao „gotova stvar“. Ko tu kalkuliše, zašto i kako, mene lično i ne zanima. Važno je ono što Sabor nameće kao prioritete SPC-a, a ne ono što bi nekome odgovaralo. SPC nije od juče, nije prvi put u vremenu iskušenja i odluka. Kako vidite, i na ustoličenju vladike niškog Jovana, svojom prisutnošću nadpolovična većina vladika Arhijerejskog sabora SPC pokazala je da mi nismo u zavadi, niti da se oko važnih i suštinskih pitanja delimo.

Na zasedanju Sabora SPC je odlučeno da se rimskom episkopu, papi Benediktu XVI ne uruči očekivani i dugo najavljivani poziv. Koliko je uticala poseta pape Benedikta XVI Hrvatskoj na takvu odluku?
Pre svega, ta tenzija koja je bila i prošle godine i ove godine, uglavnom je pogodovala novinarima kojima je bila potrebna senzacija. Crkva ima svoj hod, istorijski hod, i ništa ne čini neočekivano, nepromišljeno ili na brzinu.

Dakle, nije bilo rasprave među vladikama, niti žustrih neslaganja?
O ovom pitanju sam dao svoje mišljenje i mišljenje crkve još u januaru prošle godine, kada sam ustoličen za patrijarha. Tada i sada sam mislio o velikom jubileju obeležavanja 17 vekova od donošenja Milanskog edikta, akta o verskoj toleranciji. Jedan deo javnosti je tu izjavu dočekao sa razumevanjem, a drugi deo kao „kapitulaciju“ pred papizmom. I danas smatram da je to važan događaj koji bi bio dobar povod za susrete svih priznatih hrišćanskih crkava i njihovih poglavara. I iz Evrope i iz Azije, iz celog sveta.
Dobro bi bilo da se međusobno sretnemo i da posle hiljadu godina razdvojenosti porazgovaramo ko je kakvim putem išao, i da li smo svi činili, svako na svom mestu i u svom vremenu, u duhu pravog apostolskog poslanja. Nisam očekivao da će se oko tog pitanja i u tu priču uneti toliko efemernog i prizemnog, i u tom sam smislu smatrao i danas smatram da jedan takav skup, jedan takav razgovor, ekumenski, o kojem naša SPC ima jasan odnos, ima veliku važnost – crkva nije svojina niti jednoga naroda, niti jedne ličnosti, nego svojina celoga roda ljudskoga. Gospod nije došao samo Grcima, Jevrejima i Rimljanima nego rodu ljudskome. To je ikumena (zajednica). Mi smo dužni da kao Hristova crkva budemo zajednica svih naroda i da vodimo računa o tome da li crkvu vodimo kako mi ljudi želimo ili kako Gospod želi. Nažalost, mi danas imamo podeljenu hrišćansku crkvu, na pravoslavnu, katoličku i na stotine protestantskih crkava. To sigurno nije volja Gospodnja. Gospod se inače molio u vrtu Getsimanskom da svi budemo jedno. Nažalost, mi smo danas daleko od toga. Razgovor – to je jedan veliki zadatak Crkve, jer Crkva je jedna.

Dolazak pape u Srbiju, dakle, ne može i ne sme biti političko pitanje, niti pitanje naklonosti sabora, niti njegovih arhijereja? Dalje, u licitacijama oko poziva za posetu Srbiji spominje se i velika uloga Ruske pravoslavne crkve i njenog patrijarha Kirila. Da li je tačno da on utiče na stav SPC-a i Sabora?
Takvo pitanje i takvo razmišljanje treba izbaciti iz svake kalkulacije. To ne postoji. SPC je autokefalna i potpuno samostalna u odlučivanju. Pitanje dolaska pape nije prvi put sada postavljeno, i tada i sada je bilo odlagano. Mi imamo rđave uspomene sa Hrvatima. U Hrvatskoj je srpski narod doživeo tragediju, kao i SPC, odnosno neki predstavnici SPC-a. I mi imamo tu veliku ranu. Potrebno je vreme, ali naći i način, ne da se zaboravi, nego da se ta rana zaleči. U Srbiji i danas živi veliki broj izgnanika iz Hrvatske i to su sve elementi koje ne žele predstavnici ni jedne, ni druge crkve. Episkopa Rimskog, kao i ostale predstavnike crkava – zašto ne dočekati? Ali samo u duhu jevanđelja, i razgovarati, o svim otvorenim pitanjima. Pitanja dogme su pitanja o kojima se ne raspravlja. Takvu atmosferu treba stvoriti.

Na Kosmetu ste odrastali, učili Prizrensku bogosloviju, bili profesor tamo, i otuda došli u Niš na vladičansko pozvanje. Kažete da je pitanje Kosova vaša lična i duboka rana. Iz vas govori i patrijarh i čovek.
Pitanje Kosova je teško pitanje za ceo srpski narod, od kojeg se traži da ga se odrekne. To znači da se odreknete sebe, svog bića, svoga imena, svoga duha, svoje duše. To Srbija i srpski narod nikada ne mogu da učine. Apelovao sam da se nađe najpravičnije rešenje, koje neće biti jabuka razdora za budućnost. Rešenje će biti da se vrate i Srbija i srpski narod koji sada silom prilika i sticajem okolnosti, voljom moćnika, žive van svojih ognjišta.
Kosovo je, nažalost, političko pitanje o kojem odlučuju moćnici koji ne znaju šta Kosovo znači srpskom narodu. Kosovo je istorija Srbije, istorija svega onoga što jedan narod čini narodom. Naše najveće svetinje su na Kosovu, tamo je, uostalom, i sedište srpskog patrijarha, u Peći. Da li možete da zamislite da je moguće da to bude u nekoj drugoj državi? Mi to ne možemo da prihvatimo. Ostaje nam da se nadamo da oni koji „kroje kapu“ da će to shvatiti i da će naći rešenje koje svima odgovara. Tako je to, ne može i ne treba drugačije da bude.

Da li ste ostavili Svetosti jednu sobu kad budete, nekada, navraćali u Niš?
Ma, kakva soba, ceo Niš je moj dom i svi eparhijani i građani. Odlazim samo fizički, i to na kratko, ali moje misli i sva sećanja ostaju vezana za carski grad Niš. Umalo nisam zaplakao danas kad sam se opraštao od nekih ljudi.

Vreme je bilo da krenemo i krajičkom oka dok smo se pozdravljali ugledah istinsku setu monaha, vladike i srpskog patrijarha g. Irineja. Znala sam dobro zašto je ovaj poslednji niški razgovor uporno zvao „istjazavanjem“, no rekoh na početku teksta, neke lične stvari neumesno je iznositi pred javnost.
Srećan put i dobro nam došli Svetosti, kad Vas put i obaveze dovedu do Vašeg grada.


6 коментара

  1. Када се једном народу ишчупа корен сећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне победе. Када му се ишчупа историјски корен постојања и битисања, он постаје зомби руља. Такав народ губи национално достојанство, поимање државне свести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале, да би он данас уопште постојао.
    https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/

  2. Оливера Петровић

    Питање и за Патријарха и за сав српски православни народ је да ли би Косово данас било више српско него што јесте да је на њему остао Владика Артемије са свим монаштвом.

  3. VIKILIKS JUČE OBJAVIO 850 DEPEŠA AMBASADE SAD U BEOGRADU
    Smrt patrijarha je bila prikriveni blagoslov za SPC

    I crkva i fudbal – U jednoj depeši ocenjuje se da će SPC krenuti modernijim putem nakon odlaska patrijarha Pavla, dok se u drugoj ocenjuje da su kriminal i sport u Srbiji neraskidivo povezani. Pripreme – Američke diplomate želele su da srpski političari i novinari pripreme našu javnost na nezavisnost Kosova i Metohije, ali nisu uvek bili zadovoljni ishodom razgovora sa njima

  4. *Muke po Mati*…?

    Muke s Konstantinom
    Da je carica Jelena znala kolike će muke, skoro dve hiljade godina kasnije, zadati Nišlijama, ne bi se porodila u Naisusu. Da je njen sin Konstantin naslutio koliku će glavobolju imati oni koji će 17 vekova kasnije nastaniti Naisus, nikada ne bi parafirao Milanski edikt, a silne hrišćane pojeli bi lavovi
    Dragana Kocić

    Na žalost onih kojima je zapalo da proslave 17 vekova hrišćanstva, i Jelena i Konstantin su deo svog života proveli u Gornjoj Meziji, sadašnjoj Srbiji. I sad Nišlije moraju da slave i kad im do slavlja nije, pa nikako da se dogovore šta će i kako će.

    Gradskim i crkvenim zvaničnicima prva briga je bila da li će na proslavu jubileja hrišćanstva stići rimski papa. Pa kad su shvatili da papamobil (još) neće krstariti srpskim drumovina, sve ostale ideje su im presahnule. Šansu da se proslavi iskoristio je lokalni biznismen, vlasnik firme za privatno osiguranje Dragan Milošević. Okupio je, i to po starom srpskom običaju, u kafani, najuglednije gradske zvaničnike, crkvene velikodostojnike, među kojima i tada vladiku, sada patrijarha Irineja, vrhušku policije i vojske. Odatle je u svet otišla vest da će na brdu Vinik, u slavu Konstantina, hrišćani izgraditi krst od 80 metara. Niš je crkvi za to ustupio šest hektara zemljišta.

    Prođoše dve godine, a od krsta ni krstić. Vinik osta golo brdo kao što je bio u Konstantinovo doba. Akteri priče o najvećem krstu na Balkanu sada stidljivo priznaju da su se malo zaleteli. I da od krsta najverovatnije nema ništa.

    Arheolog Toni Čerškov podsetio je Nišlije da bi bilo pametnije da za hrišćanski jubilej, umesto lampiona od 80 metara, na svet iznesu ono što im je Konstantin ostavio. Na prostoru Tvrđave, pod nekoliko metara zemlje, već skoro dve hiljade godine na lopatu čeka Konstantinov grad. Umesto arheologa, lopate su se latili radnici komunalnog preduzeća „Gorica” kada su pravili septičku jamu, pa su iz zemlje izbacili deo vizantijskog zida.

    Srećom da Konstaantin već vekovima mirno počiva i pojma nema šta se dešava u njegovom Naisusu.

  5. Čitajući komentare , možda ne razumevajući smisao komentatora ponovo pročitah intervju sa patrijarhom.Ružni napisi od njegovog izbora, pa do današnjih , dana ne prestaju, i stalno prelaze minimum građanskog odnosa prema SPC i njenom poglavaru.Tekst i izjave patrijarha su prilično jasne, ali komentar vezan za čaršijsku raspravu oko krsta n brdu Vinik , polako postaju “slamka spasa”za novinare koji uporno nastoje da patrijarha prikažu kao deo ili vođu kriminigene grupe lokalnih mafijaša.Ta rasprava u Nišu traje, mišljenja su podeljena, postoji i odluka gradske vlasti iz 2ooo. godine, sam patrijarh po sredi kvazi priće pokušava da pomeri stvar ka primerenom odnosu prema slučajnoj činjenicu da je u Naisusu rošen Konstantin.Jubilej 17 vekova od donošenja milanskog edikta treba obeležiti i u Nišu.Sa merom i mogućnostima koje Niš i region imaju.Jedan od komentara je čitav tekst iz jednog dnevnog lista koji svoj tiraž uporni bezbeđuje bombastim najavama i tihim demantima.Patrijarha Pavla su za života svako malo prozivali, patrijarha Irineja nikako da prihvate.U Srbiji , dok ne umreš nemaš prava ni da živiš.Sramotno.PozdraPečatu.

  6. Svaka čast patrijarhu Irineju na ovom intervju

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.