Piše Ljiljana Bogdanović
Da li su sazreli uslovi za osnivanje ad hok tribunala za srpsku književnost?
Prema savremenim vrednosnim merilima i novim kanonima ustanovljenim u našoj književnosti i kulturi, a podržanim od dela medija i zvaničnih društvenih adresa, „literarni“ ad hok tribunal mogao bi da zaživi, ne kao bizarna, nerazumna i čak skaredna tvorevina, već kao institucija pravde sa misijom jednako visokom i značajnom kao što je ona koju imaju međunarodni krivični sudovi stvoreni u posebnim uslovima i za slučajeve posebnih zločina. Posebnost, kada je reč o sada hipotetičnom (ali, kako se čini, ne i nemogućem) sudu nadležnom za srpsku književnosti, bila bi njegov složeni posao pravičnog procenjivanja i odlučivanja o piscima i delima, idejama i vrednostima.
Već prema zasluzi i meri počinjenog greha i prestupa.
ODLIKAŠI PROTIV PONAVLJAČA
Jedan od podsticaja (u štampi zapažen, pa na više respektabilnih elektronskih adresa prenet tekst), koji promišljanjima u navedenom smeru daje legitimitet validne slutnje, a ne tek ironično intonirane, problematične dosetke, objavljen je nedavno pod naslovom „Ponavljači lažne istorije“ („Monitor“, „Peščanik“, „Novi standard“). Prema zapažanjima pisca teksta može se razumeti da „ponavljači“, u širem značenju pojma, jesu zapravo svi oni koji (nekritički) poštuju i vole značajni i proslavljeni, a u tekstu „ prozvani“, deo literarnog nasleđa nacije. U preciznijem ciljanju, prekor se pak tiče savremenih pedagoga, prosvetara, izdavača, i – neizbežno – nekih političara angažovanih u kulturi! Sa „lažnom istorijom“ iz ovog naslova nešto je komplikovanije i moguća su maštovitija tumačenja.
Tamara Kaliterna, iskusni novinar, autorka rečenog teksta, prošetala je, naime, kroz školsko gradivo, lucidno, inovativno i beskompromisno, uz navođenje citata i primera, procenjujući program predmeta srpske književnosti za đake ovdašnjih osnovnih i srednjih škola. Zaključci su uznemiravajući, koliko je to i konkretno nadahnuće za ovaj ambiciozni osvrt. Može se naime razumeti da je sve rečeno o piscima i njihovim junacima i deo odgovora neposrednom izazovu: činu masovnog ubice Andresa Behring Brejvika, koji „motive pokolja u Norveškoj opravdava“, ovde već više puta pedantno i zlurado ponavljanim rečima – „Evropski i američki marksisti-multikulturalisti su preko NATO-a 1999. godine objavili rat hrišćanima Srbima i oduzeli im pravo da zaustave islam na svojoj zemlji. Pogrešno su napadana naša srpska braća“.
Kakve veze sa srpskom literaturom ima Brejvik i njegov, kako se eksperti za međunarodni terorizam inače slažu – ciljano „spinovani“ iskaz? Ima, ima, a to se čitaocu otkriva već u podnaslovu Kaliterninog analitičkog priloga u kojem se doslovno kaže: „Posle 99 godina ono što radi hajduk i Veselinovićev junak Zavrzan rimuje se sa Nož-žica-Srebrenica bivših pubertetlija po mitinzima i stadionima Srbije“. (Huligani, pa ni oni što pališe Jarinje ovoga puta nisu apostrofirani.)
Nije se do ovog novinarskog otkrića slučajno i lutanjem došlo. To otkriva deo teksta namenjen daljem pažljivijem čitanju, i daljem (samo)preispitivanju nesuđenog čitaoca, možda i pretpostavljenog krivca – obožavaoca likova junaka (prema autorki pre – antiheroja) kojima srpska književnost naprosto „vrvi“. Doslovno Kaliterna piše:
„Roman ‘Hajduk Stanko’ Janka Veselinovića iz 1896. godine je obavezna lektira 14-godišnjaka u osnovnim školama Srbije 2011“, prijavljuje, a potom i zabrinuto autorka upozorava kako „one koji svakog jutra pred ogledalom zazivaju malje na bradi“ Veselinović podučava kako je svaki Bošnjak balija koji „proti Smiljaniću ne može ništa“. Veselinovićev pop veli: „On je Turčin, a ja sam Srbin i mi ne možemo jedan drugom dobra misliti! Gde je njegov život tu je moja smrt; gde je meni dobro, tu je njemu nesreća… Zvao se on Mujo ili Meho, Asan ili Alija, meni je dušmanin jer je Turčin! Hoćemo li i njega vešati? – upita Zavrzan. Njega nećemo. Njega ćemo klati. I priđe, zavali mu glavu, pa poteže jatagan. I zadenu jatagan u grlo. Mlaz krvi šiknu…“ Citat se ovde ne završava, autorka sa žarom podvlači još živopisnije, da ne kažemo krvavije detalje, ali čini se da je sa pomenutim „šikljanjem“ poenta već izvedena. Dalje je, valjda, sve posao koji čeka još uvek imaginarne istražitelje i sudije!
Da li je samo pisac Janko Veselinović praktično zla kob i nesretna inspiracija današnjih srpskih tinejdžera ili norveških fanatika?
Naravno da se zamajac ovakve analize ne zaustavlja lako. Mnogo je toga, „grđeg i strašnijeg“, što pažljiva analitičarka programa školske lektire otkriva, ne skrivajući vrednosno, intelektualno i emotivno određenje prema literarnom sadržaju koji pominje. Nije ravnodušna ni prema činjenici da su, kako kaže, „za 12-godišnjake u nikad užoj Srbiji obavezne pesme o Nemanjićima i Mrnjavčevićima, dinastijama srednjovekovne ‘velike Srbije’ i ciklus o ličnostima i događajima za koje istorija ne zna. Za buduće je roditelje pesma nad pesmama ‘Bog nikom dužan ne ostaje’, u kojoj se gusla: ‘Te ukrade nože zaovine/ Njima zakla čedo u kolevci… Noži u krvi ogrezli… Po jezeru vranac konjic pliva/ A za njime zlaćena kolevka/ Na kolevci soko tica siva/ U kolevci ono muško čedo/ Pod grlom mu ruka materina/A u ruci tetkini noževi… ‘“
SVETONAZOR MODERNIH PROSVETITELJA
Od brige za mentalno zdravlje mladih koji se napajaju snagom velikog epskog nasleđa, novinarka nema snage za divljenje nesumnjivoj lepoti stihova, pa hita prema drugom upozoravajućem faktu. Gotovo u neverici, i u negodovanju svakako, dalje otkriva: „Deo obavezne lektire su i ‘Seobe’ Miloša Crnjanskog, ali sa drugim, mučeničkim predznakom ‘o stradanju Srba u Vojvodini i njihovom teškom životu u Habzburškoj monarhiji’“.
Jasno prekorni uzdah povodom činjenice da su „Seobe“ obavezna đačka i životna literatura, ipak budi izvesne nedoumice: da li je reč o autorkinoj poetičko-mimetičkoj primedbi povodom umetničke snage i dosega ove književne tvorevine ili pak samo o zapažanju da se u delu u negativnom kontekstu interpretira šta drugo do „demokratski i civilizovani“ lik Habzburške države? Ovakve i slične nejasnoće, ukoliko bi bilo političke ili nekakve druge (ne)volje, lako bi se razbistrile na još uvek imaginarnom tribunalu, ad hok osnovanom za suočavanje sa potencijalno širokim i razuđenim frontom udaranja književnih dela i njihovih poruka ravno po srpskoj i inoj adolescentskoj nejači, te ugrožavanja vrednosti, kao što je to na primer – čovečnost!
Svojevrsni biser u nabrajanju posrtanja srpske književnosti i duha apsolutne političke nekorektnosti manifestovane kroz njenu istoriju (u slobodnijem tumačenju čak i duha sklonog kolektivnom zločinačkom poduhvatu!), novinarka je sačuvala za kraj, pa – gotovo zgranuta, u maniru pedantnog inspektora, prijavljuje i ovo: „Da bi se dobilo svedočanstvo male mature obavezna je knjiga ‘Venac slave Svetog Save’, koja obiluje tipicima (zbornik o protokolu crkvenih službi) i psaltirima (zbirka starozavetnih himni). Tamo 14-godišnjaci sriču Uputstvo svetitelja, koji je prema Teodosiju bogumile darivao ako pređu u pravoslavlje, a ko se ‘ne povinujući se, utvrđivaše u bogomrskim jeresima, ovoga proklevši, a velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu’“.
Veruje li Kaliterna u ovo što piše, odnosno u sudove koje ponekad eksplicitno navodi ili ih pak samo nagoveštava – kao etički problem koji traži energičan odgovor, odnosno intervenciju, cenzuru, amputaciju? Internet čitaoci, raspoloženiji ovim povodom za psovku nego za polemiku, pitaju na drugačiji način: „Misli li ona ovo ozbiljno?“ Pod pretpostavkom, međutim, da novinarski angažman pokazan u tekstu „Ponavljači lažne istorije“ tumačimo kao povod vredan ozbiljnog sporenja, a ne kao bizarni pamflet, vredi da pitamo: šta bi od svetske literature „preživelo“ ili zanavek „postradalo“ od ovakvih i sličnih čitanja? Vredi li da pozovemo u pomoć autoritete koji su, skrupulozno analizirajući sve „tajne polifunkcionalnosti književnog teksta“, upozoravali na to da su – u političkim ili drugim ciljanim čitanjima i pojednostavljivanjima književnih tekstova moguća iskliznuća, bilo ideološka, estetska, socijalna ili druga? Jedan od velikih znalaca srpske poezije, teoretičar književnosti i književni kritičar Novica Petković, govorio je da „sistematska proučavanja koja uzimaju u obzir samo jednu ili dve funkcije iskrivljavaju sliku o književnom tekstu“. On je tvrdio i da iako se „često smatra da je društveni kontekst dovoljno širok, da je upravo on preuzak, čak toliko da nam ne dozvoljava da razumemo ni prirodu književnog razvoja, ni pravac koji uzima, ni njegov tempo, kao ni neke posebne osobine koje ima nacionalna književnost, kao što je na primer srpska“.
Da li ima, međutim, toliko „uskog konteksta“ da bi ga „analitika“ autorke i njenih istomišljenika smatrala nedostatnim?
Teoretičari književnosti, strasno i tvrdoglavo, mogu da se zalažu za svoje uverenje da je biću književnosti svojstveno da „njegova istina jednim delom uvek ostaje neotkrivena“. Ovo viđenje, međutim, ne pije vodu na času anatomije u izvođenju Tamare Kaliterne. I ne samo njenom času, budući da u našem javnom životu sa ovakvim stavovima ona nikako nije usamljeni „predavač“. Za one koji se, takođe javno, zalažu za preispitivanja podobnosti književnih dela, za razmatranja etičkog, političkog, istorijskog i svakog drugog njihovog vrednovanja, ne samo da u literaturi „tajni“ – stvaralačkih i poetičkih – nema, već je istina transparentna, svodiva na poentu koja služi odgovarajućoj svrsi. Kada „krvca vrca“, to je to, i ništa „više“. Greh i ogrešenja merljiva su i na stranicama literature, kao što su to i u slučaju drugih zločina i prestupa u životu! Stvarnost zločina je nedeljiva, pa se i književna dela moraju proučavati i tretirati na inovativan način, kojim će se, ovako „suptilno“ kao što je to učinjeno u Kaliterninom tekstu, otkrivati njihovi nepodobni i mutni slojevi i dimenzije koje remete poredak ovoga idealnog sveta, kao i svetonazor modernih prosvetitelja. Taj sistem vrednosti može se bez muke i rekonstruisati. Njegovi svedeni obrisi bili su demonstrirani u još jednoj skorašnjoj analizi zločinačkog naboja srpske literature. Otkriveno je to nedavno, kada je štampa prenela kako su prosvetne vlasti tzv „new born republic“ Kosovo, zabranile pesmu „Simonida“ Milana Rakića i dramu „Boj na Kosovu“ Ljubomira Simovića sa obrazloženjem da ta dela „ne promovišu principe slobode i demokratije, ne pozivaju na mir i toleranciju i da potenciraju nasilje“. Sve su to zaključci prema ekspertskom nalazu Nezavisne komisije za pregled nastavnog materijala na srpskom jeziku, inače viđene i predstavljane kao „stručni organ“.
U KNJIŽEVNOSTI SVE POČINJE
Ideje se, izvesno je, „dozivaju“ u prostoru i duhu jednog vremena, pa se novinarka Kaliterna, iako bez autoriteta „stručnog organa“, već više kao individualni tragač entuzijasta našla na poslu sličnom onom koji je radila pomenuta prosvetna Komisija. Kao i mnogi drugi institucijama zaštićeni i moćni delatnici srpske kulture. Pomenimo samo direktora NBS, koji ne propušta priliku za obračun sa neistomišljenicima ni ovim povodom. Novinar „Dojče vele“, brižan oko teme – zbog čega u Srbiji „čak i knjige ćute o zločinima“ beleži „književna“ razmišljanja Sretena Ugričića: „Mi smo pretrpeli moralni poraz. Mi smo pobedili same sebe. Pošto drugi nisu imali taj problem, mogli su da se uhvate u koštac sa nedavnom prošlošću…“. Uz prethodno citirane sudove, Ugričićeva razmišljanja beležimo kao prilog i deo uznapredovale književne i kulturološke „analitike“ koja polako daje legitimitet ideji o tribunalu, kojim bi se uveo nekakav red u taj književni veliki nered. Za sada, svi ovi prilozi dragoceni za ideju pravno-zakonskog uređenja haotičnog i sistemu nesklonog korpusa književnosti, rasuti su po stranicama dela štampe, često tek uzgred zabeleženi u javnim i TV diskusijama, kao i istupima pojedinih partijskih i NVO zvaničnika. Zato još uvek i nemaju snagu potrebnu da se ideja o disciplinovanju i pročišćavanju književnosti, kao i sveukupnog društveno-političkog i kulturnog diskursa, potčini i uredi u skladu sa precizno određenim i poželjnim vrednostima. Kome to miriše na najjadniju, najprimitivniju ideološku propagandu – „nevolja je njegova“!
Procesuiranje grehova i grešnika u srpskoj književnosti, kada bi samo jednom krenulo – a vidimo da ponekad ne samo što kreće, već i skokovito napreduje – moglo bi da se neslućeno razvije. Bilo bi to možda i neko novo tranziciono i književno pravo, sudnica i teatar, prema kojem bi situacija sa Kočićevim književnim junakom u vreći predstavljala bezazleni nivo mašte.
„Priznata svrha modernog krivičnog pravosuđa je da odvrati moguće buduće vinovnike zločina tako što će slati poruku da oni koji prekrše Međunarodno krivično pravo neće ostati nekažnjeni. Mora se odrediti da li je ova poruka bila na zadovoljavajući način preneta i da li ju je odgovarajući deo javnosti razumeo i prihvatio“, kaže povodom ideje stvaranja i funkcionisanja međunarodnih krivičnih sudova, prof. dr Vojin Dimitrijević, jedan od nesumnjivo vodećih autoriteta među poznavaocima i iskrenim poštovaocima institucija poput Haškog međunarodnog ad hok tribunala. Objašnjavajući plemenitu svrhu ovakvih hramova pravde i pravičnosti, profesor precizira: „Cilj krivičnog pravosuđa na koji se gore pozivam zove se, u tradiciji kontinentalnog prava, generalna prevencija. Važan deo napora da se javnost ubedi da rad krivičnih sudova doprinosi opštim interesima, nacionalnim i međunarodnim, može se izraziti načelom anglosaksonskog prava koje glasi: ‘Pravda se mora zadovoljiti i mora se videti da je pravda zadovoljena’“.
Generalna prevencija mogla bi da bude vredan cilj i kada je o stvaranju, razumevanju i vrednovanju književnih dela reč. Kao što bi i imaginarni tribunal osnovan za književnost mogao biti pomoć i „prirodni nastavak“ suda, konkretno Haškog tribunala, koji sudi zločinima protiv čovečnosti. Jer nije mali broj onih koji čak i sa suprotstavljenih pozicija tvrde: pa u književnosti sve i počinje!
Ja, nekako uvek sto *mnogi* nevole, pitam, da li su ili sazrevaju uslovi, starim recnikom receno za *revolucionarnu pravdu*.. ?
*Че Гевара је у говору представио Латинску Америку као „породицу од 200 милиона људи које муче исте муке“.[48] Најавио је да ће странице овог дела историје писати „гладне индијанске масе, сељаци без земље, искориштавани радници и напредне масе.“ У овим тренуцима, претио је Гевара, анонимне масе ће почети да пишу сопствену историју „сопственом крвљу“, и повратити „она права којима се сви смеју већ 500 година“. Говор је завршио најављујући да ће „талас гнева“ очистити Латинску Америку и да ће се радничке масе, које „окрећу точак историје, по први пут пробудити из дугог, суровог сна у који су гурнути.“
………………………………………………………………………………………………………………..
Pa, *oni* otimaju sve, hleb, knjizevnost, veru, ideologiju…jer, kod robovlasnika, strogo je zabranjeno, robove uciti da pisu i citaju