Muke prosperiteta

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Drugi talas svetske krize i avgustovski pad akcija na berzama podsetili su me da veliki (i svetski) ratovi, a zatim veliki posleratni privredni uzleti, često slede posle kriza

Obećao sam čitaocima da ću u ovom broju „Pečata“ predočiti još neke „modele prosperiteta“ koji se uspešno (ili bezuspešno) mogu koristiti u nastupajućoj predizbornoj kampanji. Mnogi aktuelni događaji gotovo da su me odvratili od ove namere, kao npr. nagoveštaj novog talasa svetske krize ili Tadićeva licemerna kombinacija predaje Kosova i „oštrog prigovora“ premijerki J. Kosor, zbog prekomernog veličanja jednog od zločinačkih poduhvata protiv Srba tokom građanskog rata u Jugoslaviji („Oluja“). Srpski predsednik – pomiritelj nije dugo čekao na odgovor iznenađene premijerke (pljas po klaparici – „Da l’ smo se tako dogovorili?“) A možda su se i oko ovog „nesporazuma“ dogovorili, ako se uzme u obzir korist koju će obe njihove stranke izvući iz „konflikta“ u predizbornom periodu?
Svoja obećanja, ipak, ne zaboravljam, mada ih ne ispunjavam svaki put.  Zato sledi još nekoliko reči o modelima ekonomskog prosperiteta.

PROSPERITET I RAT
Drugi talas svetske krize i avgustovski pad akcija na berzama podsetili su me da veliki (i svetski) ratovi, a zatim veliki posleratni privredni uzleti, često slede posle kriza. Istina je da, s jedne strane, ratovi prepune groblja stotinama miliona leševa, ali u ekonomskim čitankama kapitalizma ostaju zapamćeni po fantastičnom posleratnom poletu privrede i prosperitetu koji (možda) nema presedana. Nije li se to dogodilo posle poslednjeg svetskog rata?
Životna radost miliona preživelih, kao i uspomene na ratne strahote i oskudicu, stvaraju ambijent u kojem je stanovništvo spremno na velika odricanja i nadljudska pregnuća. A tehnološki (i naučni) progres podstaknut ratnim naporima daje tom prosperitetu dodatno ubrzanje. Ne bih bio preterano iznenađen ako imperijalni dželati pokušaju da svetu nametnu i ovakav „model prosperiteta“ (često navođeni primer uspeha Čilea, takođe afirmiše sličan model).

MODEL SLOBODNE PRIVREDE
Primetili ste da se u Srbiji, ako ne svi, a ono sigurno mnogi građani, čak i privredni klubovi (i udruženja industrijalaca) žešće zalažu za obimniju državnu intervenciju, nego za povlačenje političkih partija i države iz privrednog života. Tako npr. posle katastrofalnih privatizacija, u kojima su država i političke stranke vodili glavnu reč, gnevni radni ljudi i građani zahtevaju da se privatizovana preduzeća vrate – državi! Nije čudo što političke stranke snažno podržavaju ovu zabludu, pošto na taj način obezbeđuju sebi ključnu ulogu u ekonomskom životu – i obilne korupcionaške prihode. Ali je čudo što kritičari vlasti, kod nas, ne zahtevaju veće ekonomske slobode, nego širu, a „pravednu“ državnu intervenciju. I obračun sa „liberalnim modelom“. Malo je onih koji istinski veruju da liberalni model, uz smanjenje državnih intervencija (ali uz jačanje pravnog poretka i prostornog reda) oslobađaju energiju privatne inicijative i obezbeđuju ekonomski razvoj.
Ne shvataju da kolonijalni model, nametnut Srbiji (kao i drugim „banana-zemljama“), nema sa istinskim liberalnim modelom ni najmanje sličnosti. Čak bi se, po obimu subvencija, stimulacija, zabrana i drugih državnih intervencija i  arbitriranja u privredi, naš model mogao svrstati u grupu najstrožih antiliberalnih (dirigovanih) modela. A sve pod budnim nadzorom evroatlantskih kontrolora! Ova istina deluje obeshrabrujuće za sve prijatelje privredne slobode i ekonomskog prosperiteta u Srbiji.

RAST I BOL
Nevolja je što predizborni ekonomski programi, u pogledu potrošnje i „boljeg života“, moraju da pokažu izrazito optimistički karakter. S druge strane, istinski programi privrednog prosperiteta (rast investicija, proizvodnje i zaposlenosti, razduživanje, zatvaranje deficita u javnoj potrošnji i spoljnotrgovinskoj razmeni) zahtevaju odricanja i suočavanja sa ekonomskim istinama, pa i mirenje sa nejednakostima koje ne izgledaju uvek prihvatljive.
Setite se ambijenta u romanima Čarlsa Dikensa, iz perioda najvećeg privrednog uspona V. Britanije. Setite se mučnih scena iz ekonomskog života SAD (ili skandinavskih zemalja) u za njih prosperitetnom 19. veku. Podsetite se perioda 1946-1970. godine u Jugoslaviji. Bilo je to vreme najvećeg privrednog i društvenog  uspona, ali je ipak ostalo zapamćeno kao period štednje, uzdržavanja i oskudice, mada i velikog rasta zaposlenosti (uz niske plate). Pogledajte, najzad, danas najprosperitetniju zemlju – Kinu! Znate li koliko tamo iznose prosečne nadnice? I koliko Kina više proizvodi nego što troši? A koliko više izvozi nego što uvozi? Da li biste, u Srbiji, glasali za kineski kapitalističko-komunistički privredni plan (i stranku koja ga promoviše)?
Ne postoji uspešan ekonomski program koji se može realizovati „pevajući i popevajući“. Jedino model trošenja, zaduživanja i prodaje, koji naša vlast dosledno sprovodi (a to je najkraći put u kolonijalno ropstvo), stvara iluziju ovakve mogućnosti, mada danas već mnogi vide tužni kraj ove narkoekonomske priče u kojoj muka i bol, umesto na početku, dolaze na kraju.