MOD BARLOU Dobra duša u ratu za vodu

Piše Vladislav Panov

Slavna kanadska socijalpolitička aktivistkinja i publicista Mod Barlou, kao jedan od ključnih osnivača projekta „Plava planeta“, postala je svetski autoritet kada je reč o donkihotovskoj borbi sa multinacionalnim korporacijama koje su u završnom zamahu otimanja od siromašnih preostalih slobodnih izvora pijaće vode na planeti

Sa borbenom, ali otmenom i pitomog, plemenitog, duha, vrednom i upornom gospođom iz Kanade, Mod Barlou (Maude Barlow, 1947), deo sveta na čijoj su strani srčani borci za pravdu, istinu i očuvanje planete, dobio je izuzetnog saradnika i saborca. Ona je provela život, što podrazumeva više decenija neprekidnog i sistematskog aktivističkog rada na brojnim mestima u svetu i na svim mogućim, uglavnom gorućim problemima tog sveta. Mod Barlou je vrhunski akademski građanin, s duhom čija je energija nepresušna, a osećanje za pravdu, moral i pravednost nepoljuljano i stameno i danas, u njenoj sedmoj deceniji života, jednako kao i u mladosti. Iako je aktivni član brojnih organizacija, zbog čega je stalno na poslovnom putu, uspela je da objavi šesnaest knjiga. Nagrađena je sa desetak počasnih doktorata, uglavnom kanadskih univerziteta, a od pre šest godina je lauerat prestižne humanitarne nagrade „Rajt lajvlihud“ koju, s pravom, čestiti deo intelektualne svetske elite smatra alternativom politikom uprljanoj Nobelovoj nagradi. Pretprošle godine je zaslužila i prestižnu kanadsku nagradu za životno delo u oblasti zaštite životne sredine. Iskrene rečenice iz govora koji je održala kada je pre dve godine dobila počasni doktorat prava na Univerzitetu u Trentu, najbolje govori o njenom radu, stanju duha i aktivističkoj opredeljenosti:
„Ne slušajte one koji tvrde da ne možete ništa da uradite u vezi sa pitanjem velikih socijalnih problema ili onih koji se tiču životne sredine. U pitanju su gorući problemi koji opsedaju naš svet i jedino je na nama da ih rešavamo. Postoji tako mnogo stvari koje svako od nas može da učini. Nije reč o izveštačenom i lažnom optimizmu, zasnovanom na ignorisanju kriza s kojima se svakodnevno suočavamo. Mislim da smo obavezni da se potrudimo i da pokušamo da se izborimo za bolju budućnost. Život aktiviste je dobar život. On vas ispunjava najpozitivnijim motivima jer kad god ujutru ustanete i krenete na svoj pohod u novi dan, osećate da vas vodi briga daleko veća od one sebične, koja se tiče ličnog prosperiteta ili trke za zaradom. Život aktiviste je život s nadom. On vam daje moralni imperativ, energiju i životni smer. U saradnji sa izuzetnim ljudima koje na tom putu neminovno srećete, vi pomažete da se određene ideje i sistemi promene na taj način da ovaj naš svet postane bolje mesto, odnosno da ga ostavite barem u istom stanju u kojem je bio kada ste se pojavili u njemu“.
Mod Barlou govori iz ugla višedecenijske aktivne borbe za očuvanje najosnovnijih resursa naše planete, najpre vode. Ona je postala svetski autoritet broj jedan kada je reč o donkihotovskoj borbi sa multinacionalnim korporacijama koje su u zamahu otimanja i poslednjeg izvora pijaće vode na planeti radi zauzimanja pozicija za neposrednu budućnost projektovane apokalipse, u kojoj će naša planeta, po njihovoj samoživoj zamisli, zaista izgledati kao postapokaliptična pustinja iz filmova „Pobesneli Maks“. Voda, a ne nafta, će u tom svetu biti najdragocenija roba. Gospođa Barlou se bori da se tako nešto ipak ne dogodi. Ona je na čelu nevladine organizacije „Čuvari hrane i vode“, sa sedištem u Vašingtonu, a čiji je zadatak da neprekidno bdi nad onim što u oblasti proizvodnje i distribucije hrane i vode čine državne organizacije i velike korporacije s kojima sarađuju. Mod Barlou je i u vrhu Saveta hamburške organizacije „Budućnost sveta“, opredeljene za borbu za bolje svetsko zakonodavstvo u oblasti obnovljive energije i uopšte takvog očuvanja prirode koje će doprineti ostvarenju suštinskih interesa budućih generacija. Ona je i na čelu progresivne građanske organizacije u njenoj zemlji, „Kanadski savet“, koja postoji još od sredine osamdesetih godina i ima podružnice širom Kanade.
Zalaže se za očuvanje kvalitetne državne zdravstvene zaštite, poštenu trgovinu i dostupnost prava na vodu svim svojim građanima. Ono što je zanimljivo jeste preusmerenje aktivističkog fokusa ove organizacije tokom poslednjih godina na ono što oni nazivaju dubokom integracijom Kanade u Sjedinjene Države. Rad ove organizacije čiji je jedan od čelnika i Mod Barlou odvija se paralelno na nekoliko ključnih frontova, odnosno stalnih kampanja: za zdravstvenu zaštitu, očuvanje mira u svetu, poboljšanje trgovine, očuvanje energije i životne sredine, kampanja koja se tiče problema sa hranom i ona u vezi sa vodom, što je ekspertno polje rada junakinje naše priče. Ona je i pored svih ovih organizacionih aktivnosti i pripadnosti ipak najpoznatija kao jedan od osnivača internacionalnog projekta „Plava planeta“, pokrenutog radi borbe za pravo na vodu u ime i u interesu svih ljudi na svetu.
U svom književnom radu Mod Barlou se istakla delima „Globalni obračun ili kako se novi aktivisti bore protiv vladavine globalističkih korporacija“, „Plavo zlato: Rat protiv krađe vode od strane korporacija“, „Globalna kriza vode i bitka za pravo na vodu“, „Kako su se liberali odrekli pravednog društva“, „Klasni rat: napad na kanadske škole“…

___________

Kako je voda postala roba

„Bila sam prisutna kada je 1995. godine potpredsednik ‘Svetske banke’ izjavio kako su se ratovi u dvadesetom veku vodili zbog nafte, a da će u dvadeset prvom biti vođeni oko vode! Već tokom prvih deset godina od te njegove izjave pijaća voda je postala još oskudnija nego što je bila do tada. Delom zahvaljujući zagađenjima i rastućoj industriji u zemljama poput Kine. Ali, nažalost, najviše zahvaljujući poslovanju gigantskih kompanija, kao što su ‘Suec’, ‘Vivendi’ i ‘Bekel’ koje su agresivno pokupovale izvore pijaće vode u siromašnim zemljama širom sveta. Voda je tako zaista postala najkomercijalnija roba, a profit od njene prodaje blagosiljaju transnacionalne organizacije, poput ‘Svetske banke’ i ‘Svetske trgovinske organizacije’… “

___________

Privatizacija i komercijalizacija vode

„Voda je dobila status robe i unosne investicije već u prvom trgovačkom sporazumu u svetu, kada su Kanada i Sjedinjene Države potpisale Sporazum o slobodnoj trgovini koji je kasnije transformisan u čuveni i vrlo kontroverzni međunarodni sporazum, poznat po skraćenici NAFTA. Voda je tako tretirana i u brojnim bilateralnim sporazumima širom sveta, kao i od strane najviših instanci i organizacija koje deluju pod patronatom Ujedinjenih nacija. Svi ti sporazumi su u suštini sklopljeni u cilju učvršćivanja korporativnih interesa i discipline i to formalno iznad onih svake pojedine države koja nastoji da održi kontrolu nad sopstvenim izvorima pijaće vode. Ali, kada jednom voda postane roba i bude privatizovana, teško je vratiti se nazad. I kada jednom počnete da prodajete tu `komercijalnu vodu` i zemlja primalac i korporacije u čije se ime vrši prodaja imaju suštinska prava na nju, odnosno profit koji njena prodaja obezbeđuje. Što je za sada nezaustavljiv proces… Uostalom, setite se, pre dvadesetak, pa i manje godina, niste ni mogli da zamislite da pijete vodu iz kupovnih flaša. A sada? U mnogim zemljama se za piće isključivo koristi voda kupljena u trgovini. Naravno, iza ove nametnute `potrebe` stoji interes velikih korporacija koje su krajnje agresivno promovisale `svoju vodu` kao najbolju, najčistiju, najsigurniju, najzdraviju. Ne treba zaboraviti da se stanje sa vodom nikako ne poboljšava, već se zapravo na sve više mesta na svetu drastično pogoršava, i to baš zato što je takvo stanje u interesu pomenutih korporacija. One svakodnevno zarađuju ogromne sume na potrebi ljudi za pijaćom vodom… “

___________

Neoliberalizam u funkciji prodaje vode

„Vlasti u mnogim siromašnim državama su poklekle pred konceptom neoliberalizma i jednostavno su prestale da se bave zaštitom interesa svojih građana, uključujući i zanemarivanje najosnovnijih prava i potreba – na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, hranu i vodu. Ako su bile siromašne i morale su da se zadužuju, uz kredite su morale da prihvate i `strukturalne programe podešavanja` koje su im nametali MMF i ‘Svetska banka’ i, u suštini, su s njima primorani da napuste gore pomenuti, inače sasvim normalni i jedino mogući, zaštitnički odnos prema svojim građanima. Doslovno, takve države su ucenjene da se okrenu od interesa sopstvenih građana da bi dobile neophodne kredite. Moćne severne zemlje, koje su odavno potpuno pod kontrolom velikih poslovnih zajednica, imaju direktne koristi od ovakvog ponašanja investitora. Sve, uključujući i vodu, okarakterisano je kao roba. Čak i vazduh! Da, postoje krediti koji su u korelaciji sa zagađenošću vazduha. A kada me pitaju zašto voda ne bi mogla da bude roba, moj najkraći odgovor je zato što je ima sve manje i zato što se ne može obnoviti ili zameniti nečim drugim.“

___________

Primer Južne Amerike

„Najbolji primer je nedavno dala nova levičarska vlast Urugvaja. Oni su odlučili da izglasaju da je dve trećine njihove vode osnovno ljudsko pravo za njihove građane, pa su tu odluku uneli amandmanom i u Ustav. Pozicija njihove vlasti je sada da se voda mora isporučivati ljudima na neprofitnoj osnovi. Naravno, i tamo su umešane globalizacijske korporacije zbog čega verovatno neće biti jednostavno da pomenutu promenu zadrže u istoj formi ili obimu, posebno ne na duže staze. Urugvaj je sada test država i za one koji bi želeli da se oslobode kapitalističkih čeljusti sa Zapada i korporacija čiji bi interes bio ozbiljno ugrožen ako bi njihovim putem krenule i druge nerazvijene zemlje. Neke su, doduše, i pre Urugvaja povele rat za svoju vodu. Bolivija je proglasila vodu javnim dobrom i oterala ‘Bekel’. Posle ukidanja aparthejda i nova vlast u Južnoj Africi je uradila isto, pa je od tada voda u toj zemlji ustavno definisana kao osnovno ljudsko pravo. Mada, onda su doveli privatnu kompaniju sa Zapada, ‘Suec’, da tu vodu isporučuje ljudima. Tamošnja vlast je pod ogromnim pritiskom, kao i sve druge koje vode takozvane ‘male države’ ili one koje su na nižem stepenu razvoja i ekonomske moći. Zato dolazi do pojava da su vlasti takvih zemalja, kao one u Indoneziji, recimo, radile u direktnoj vezi sa stranim korporacijama ne bi li prevarili sopstveni narod i zaradili na prodaji vode…“
„U Kanadi se traži donošenje zakona o vodi, u smislu da se ograniči njeno zagađenje i zloupotreba od strane industrije s jedne strane i uklanjanje vode iz svih trgovinskih sporazuma s druge strane. Mislim da je veoma važno izgurati ovakvu promenu i u Ujedinjenim nacijama. Voda se mora vratiti ljudima i zakonski definisati kao osnovno ljudsko pravo jer ona to i jeste. Ne može se uskratiti zato što neko nema novca da je plaća. Za takvu promenu koja bi postala održiva i trajna potrebni su zakoni na svim nivoima, od lokalnih do internacionalnih. Ali, neophodno je da se promeni i svest ljudi o vodi i ponašanje prema njoj. Svaka zloupotreba prema njoj mora biti prekinuta.“