ALEKSANDAR VULIN Srbija je Kosovo

Razgovarao Uglješa Mrdić

Predsednik Pokreta socijalista u intervjuu za „Pečat“ kaže da samo zahvaljujući Srbima na Kosovu i Metohiji, Srbija još uvek ima o čemu da pregovara kada je u pitanju sudbina srpske pokrajine

„Nedavna tragična prošlost nas je naučila da pre „Oluje“ uvek nastupa „Bljesak“. Ovo je pokušaj vlasti u Prištini da koristeći vreme godišnjih odmora, zasićenost svetskih medija i letom samo povećano odsustvo Srbije iz svakodnevnog života Srba na Kosmetu, promene stanje na terenu, zauzmu granične prelaze i sa takvom slikom izađu pred buduće pregovore, koji će kao i uvek poći od faktičkog stanja“, kaže u intervjuu za „Pečat“ predsednik Pokreta socijalista Aleksandar Vulin.
Prema njegovim rečima hrabrošću Srba „Bljesak“ nije uspeo, ali je pokazao gde smo slabi, a gde jaki.

Ko je odgovoran za poslednja dešavanja na Kosovu i Metohiji?
Neću reći da je Srbija, pa makar politika naše države prema Kosmetu bila kapitulantska i loša. Neću, zato što nije Srbija poslala specijalne jedinice na granične prelaze, to je učinio Tači, i neću zato što nije Srbija utovarila u KFOR-ove helikoptere specijalce kao što su uradile Hrvatske jedinice na Kosmetu. Neću da verujem da je istina ono što je objavio prištinski „Zeri“, da je Tadić bio obavešten i da je ćutao. Neću, jer neću da verujem prištinskoj štampi, ali ne mogu da se ne osećam loše što ni ja, ni bilo ko van uskog kruga Tadićevih savetnika, ne znam šta se dogovaralo i pregovaralo sa Prištinom, šta je prihvaćeno, a šta odbijeno. Neću da verujem da je istina ono što piše „Zeri“, ali moram da pitam zašto se čekalo skoro dva dana da se oglase zvaničnici Srbije. Predsednik DS Boris Tadić oglašava se oko svake poplave, zemljotresa, oko keruše Mile, deviznih rezervi, ugovora sa „Fijatom“, komentariše sudske postupke, unapred najavljuje sudske presude i rezultate žalbi, direktno prati hapšenje haških optuženika, sudi im lično i javno, ne propušta da se opredeli prema bogatim ljudima čije je bogatstvo nepristojno, stigne da pomiluje po neko prase, da usisa tepih, da počeška radoznalo tele. Ima vremena da izjavi „ne daj Bože da opozicija dođe na vlast“, ali mu treba dva dana da se zvanično oglasi dok Kosovo gori i kada se oglasi pronađe na Jarinju „huligane i kriminalce“. Neću da kažem da je uzrok „Bljeska“ neobično glasno ponavljana protivustavna teza o podeli Kosmeta i to podeli sa Albanijom. Neću to da kažem jer kakvi god da smo i kakvi god da su oni koji vladaju, nisu oni poslali tenkove na Srbe. Kriv je NATO zato što nije prestao da nas bombarduje i zato što njegova pešadija vlada Prištinom, kao što pokušava da zavlada i Beogradom. Neću da kažem da je kriva Srbija, ali moram da kažem da ne razumem zašto direktor policije kaže da se na „severu Kosmeta neće tolerisati nasilje“ i dok nada počne da vas obuzima slušajući ove reči ohrabrenja počnete da plačete od besa kada stigne drugi deo rečenice koji kaže „zato će snage srpskog MUP-a zaštiti KFOR“. Neću da kažem da je Srbija kriva jer nijedan srpski policajac nije pucao na demonstrante u Zubinom Potoku, ali moram da pitam srpsku policiju od koga štitite KFOR, i kako sad odjednom možete da pređete administrativnu granicu koju ni sada, ni 17. marta niste mogli ili smeli da pređete?

Koje je po vama najbolje rešenje za izlazak  iz kosovske krize?
Neophodno je odmah prestati sa tajnim pregovorima. Izaći pred Parlament i naciju sa svim što mogu i treba da znaju. Ono što ne može i ne bi trebalo da bude ispričano, reći na zatvorenoj sednici svim šefovima poslaničkih klubova. U pregovore uključiti i opoziciju, jer nije moguće da o tako važnom pitanju može biti razmimoilaženja. Posvađani i rascepkani, kakvi Srbi danas jesu, najpre moraju da nađu politiku od koje niko neće odstupiti ni danas, ni sutra, kada se promeni vlast. Takvi možemo da nastavimo sa onim što su Srbi započeli još 1804. godine- stvaranje, a potom i očuvanje svoje države. Tako ujedinjeni oko jedine bitne i nepromenljive stvari, mirne savesti ćemo moći da se svađamo oko svega ostalog, što je u višepartijskom sistemu normalno i poželjno, ali nećemo smeti da se svađamo oko Kosmeta, što je u istoriji našeg naroda uvek bilo zabranjeno i sramotno. Tako ujedinjeni napravićemo plan koji će biti podeljen na četiri dela. Prvi je ekonomski i u njemu ćemo reći da nijedna privatizacija sprovedena mimo našeg zakona za nas nije prihvatljiva, i svaku takvu ćemo tužiti pred međunarodnim i domaćim sudovima. Strance koji učestvuju u privatizaciji naše imovine na Kosmetu, posavetovaćemo da to ne čine ili ako su učinili da se izvlače od takve greške, jer ako ustraju neće moći da učestvuju u privatizaciji u fabrikama centralne Srbije, a  ni svoju robu neće moći da plasiraju na našem tržištu, pa neka sami procene da li je bolje raditi na tržištu onog što je pod kontrolom Prištine ili na tržištu od osam miliona duša, koliko nosi ostatak Srbije. Takođe ćemo reći svakom ko privatizuje najprofitabilnije delova naše privrede i raspolaže najvećim delom kapitala Srbije, da će mu biti omogućeno, ali bez mogućnosti da odbije, i da na prostoru Kosmeta otvori neku proizvodnju ili privatizuje postojeću, neka bira. Na Kosmetu ne žive prosjaci i lenštine, već ljudi kojima ratovi i nebriga ne daju da rade. Ovako, dajući im hleb, vratićemo one koji se u centralnoj Srbiji nisu snašli, a zadržaćemo one koji nisu ni odlazili i tako ćemo ojačati Srbiju. I još ćemo pod ekonomijom reći da ćemo uvesti besplatno školovanje, stanovanje za vreme školovanja i lečenje za svako dete čiji roditelji trajno borave na Kosmetu. A kada završi školu na trošku države, deca će imati obavezu da onoliko godina koliko su se školovali provedu na Kosmetu, manje od toga nikako, a više svakako, jer će tu za njih biti posla i nade. Drugi, diplomatski deo, u kojem ćemo svakom objasniti šta je za nas Kosmet, a još važnije, objasnićemo svakom ko hoće da sluša, pa makar to bile opozicione partije, možda buduće vlasti brojnih moćnih zemalja, šta primer Kosova može i za njih da bude u nekom drugom neizvesnom vremenu. A onda kada prestanemo da govorimo o podeli Kosova i to sa Albanijom, glasno ćemo reći da se pitanje Kosmeta može rešavati samo kao deo rešenja ukupnog srpskog i albanskog nacionalnog pitanja, jer nije moguće raspravljati o Kosmetu kada je već napušteno i silovano Međunarodno pravo, a ne promeniti mnoge granice mnogih država i mnoga pravila koja su do razbijanja SFRJ svet držala u miru i kakvom-takvom poznavanju prava. Ko zna šta bi tada rekla Republika Srpska i ko zna šta bi se onda pisalo među Albancima u Crnoj Gori ili Makedoniji. Treći je bezbednosni deo. Nećemo ga ni tada kada nastupi, a nastupiće trenutak suočavanja sa istinom koji će nas dovesti do ovakvog plana, objaviti, kao što ga neću reći ni sada. Reći ću samo da imamo mnogo da naučimo od Izraela, a neka o tome misli Tači, Srbija zna šta treba da radi i da misli. To je put koji će nas zadržati u borbi za Kosmet i to je put koji će nas vratiti u istoriju. Istorijski narodi se razlikuju od neistorijskih zbog toga što ne odustaju od sebe samih samo zato što prilike trenutno nisu povoljne. Istorijski narodi veruju u sebe, neistorijski veruju u svoje protivnike.

Da li se nadate da će na kraju ipak biti ispoštovana Rezolucija 1.244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija?
Ne, zato što mi ne tražimo da se poštuje. Od 2000. godine nijedna Vlada nije glasno i bez popuštanja i predomišljanja zatražila da se na granične prelaze vrati 999 policajaca i carinika! Zamislite da jeste, danas ne bi Srbi bili na barikadama, jer bi na graničnim prelazima, pa makar bili i administrativni, sedeli srpski carinici, vojnici, graničari. Neću da koristim status opozicionara, i da se pravim da ne znam da nam verovatno ni da smo tražili ne bi dopustili da iskoristimo odredbe Rezolucije koju su velike sile same donele kako bi prekinuli rat koji su bez prava i pravde poveli i vodili, neću, ali znam da smo morali i da je trebalo da pitamo i da bi bar za odbijanje morali da nađu opravdanja i možda da nam i ponude neki ustupak ako bi nam odbili vraćanje carine i vojske. Sećam se da kada sam ovo govorio pre skoro jedanaest godina, odgovoreno mi je da nećemo slati vojnike da na granicama budu glineni golubovi. A zašto su glineni golubovi na Kosmetu, ali nisu kada se nude za misije NATO-a, ni tada, ni sada mi nije objašnjeno. Da je naš vojnik, naša zastava i naša carina bila makar na Jarinju, za našeg vojnika, za našu zastavu, i za našu carinu ne bi bilo sigurnijeg mesta na planeti Zemlji! Čuvao bi ih zahvalni narod Leposavića bolje nego što se čuvaju u Beogradu. Da smo mi insistirali na Rezoluciji 1.244 Kosmet bi danas bio sasvim drugačiji. Ali nije kasno da počnemo da insistiramo i od danas.

Bili ste ove nedelje na Kosmetu. Koliko srpski narod na severu KiM veruje Tadiću, Dačiću, Jeremiću?
Toliko da je na ponovljenim lokalnim izborima u Kosovskoj Mitrovici svoje poverenje dao u većini opozicionoj SNS, koja je sa DSS i formirala vlast. U četiri srpske opštine na severu samo u Leposaviću vlast ima DS i SPS, i to tako što su iz redova DSS i SNS otele po jednog odbornika. Teško je imati poverenje ljudi čiju zemlju i čije živote nudite Albaniji na podelu. Nije lako imati poverenje ljudi kada ih nazivate „kriminalcima i huliganima“. Teško je imati poverenje ljudi na Kosmetu koji po imenu znaju kome su Tačijevi krvoloci iščupali jetru i bubrege, a vi kao njihov predsednik kažete „ako se dokaže“, dok za Jarinje ne tražite dokaze, ni povode, već ih odmah zovete „huligani i kriminalci“.

A koliko poverenja uliva ministar za Kosmet Goran Bogdanović?
Često sam se pitao šta je to što je Gorana Bogdanovića učinilo tako izuzetnim. Od pola miliona Srba koji ili žive ili su živeli na Kosmetu DS nije mogla da nađe baš ni jednog jedinog vrednog Ministarstva za Kosmet koji nije glasao na albanskim izborima 2004. godine, kada su i Vlada i patrijarh Pavle tražili i bili poslušani da se na izbore ne izlazi. Tada je u Leposaviću, rodnoj Opštini ministra Bogdanovića, na izbore izašlo četvoro ljudi, budući ministar, njegova supruga i još dvoje građana Leposavića. Niko mi još nije dao odgovor na pitanje zar je moguće da od jedanaest miliona ljudi koji se svetu predstavljaju kao Srbi ili nose pasoš Srbije, za mesto ministra za Kosmet nije bilo moguće pronaći čoveka koji nije bio ministar poljoprivrede u Vladi Bajrama Redžepija. Po zakonima ove zemlje, čije Ministarstvo vodi Goran Bogdanović, za učešće u secesiji i ugrožavanju teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije ide se u zatvor. Tako je po zakonu, ali interna pravila DS nalažu da se postane ministar. O ministru Bogdanoviću stav su zauzeli kosmetski Srbi, isti oni na koje je Bogdanović slao svoje naoružane telohranitelje, da ih rasteruju i tuku, a takvom nasilju nikada nije pribegao prema onima koji su činili i još uvek čine vlade u Prištini. Otuda me i ne brine što je Bogdanoviću Bajram Redžepi zabranio ulazak na Kosmet, stari su to saradnici i umeju da odigraju dupli pas, ili to, ili će se nesporazumi kako i dolikuje ministru i predsedniku Vlade, kakvi su bili ovi junaci naše priče, brzo ispraviti i razjasniti.

Pretpostavljam da nemate bolje mišljenje ni o Borislavu Borku Stefanoviću.
Otkada se to zauzima stav o činovnicima koje niko nije birao već su postavljeni bez pitanja. Stav se zauzima o kreatorima politike, ne o činovnicima koji falsifikuju fotografije na kojima sede ispod zastave države Kosovo ukrštene sa zastavom Srbije, kao da su u pitanju dve ravnopravne države. Trebalo je gledati Skupštinu one noći kada gospodin Stefanović govori predsedniku najbrojnije partije u Srbiji, gospodinu Nikoliću da nikada neće postati premijer, trebalo je gledati Skupštinu te noći i odgovoriti na pitanje ko je tu imenovan, a ko izabran. U Srbiji činovnici misle da je njima Skupština odgovorna, a ne oni Skupštini. Gospodin Stefanović je činovnik, odlazi gde mu se kaže, i govori i radi što mu se kaže. Na put odlazi u državnim automobilima, država mu plaća gorivo, smeštaj i hranu. A komandant KFOR-a prekine pregovore i kaže „ vi ne kontrolišete situaciju i sa vama nemam šta da razgovaram“. Kakvi su to pregovarači koji su u prva tri dana pregovora imali samo zapaljeno Jarinje i baš ništa drugo. Ne bi bilo ni pregovora, ni razgovora da se Srbi na Kosmetu nisu sami organizovali, da nisu preuzeli krizu u svoje ruke i sasvim prestali da čekaju Beograd i njegove pregovarače i ministre. Da nije bilo njihovih barikada, njihove hrabrosti i upornosti, Stefanović bi danas pregovarao kako da se olakša život građanima na Kosmetu, ali preko albanskih carinika i ROSA specijalaca jer to bi bilo faktičko stanje, a to je omiljena reč kada god se vode pregovori u kojima mi prihvatamo da se dokumentima Prištine može raspolagati na celoj teritoriji Srbije, a dokumentima koje koriste Srbi na Kosmetu ne može ni na Kosmetu. Da pregovorima nismo predali kopije matičnih knjiga u Prištini se ne bi mogli praviti biometrijski pasoši, a bez biometrijskih pasoša teško da bi Tačijevi glasači mogli mnogo da putuju. Ne znam koji je naš interes u tome, ali znam da kosmetski Srbi ne vide kada kao poslednji narod u Evropi moraju da čekaju na vize pred ambasadama, bilo u Prištini ili u Beogradu, jer za njihove pasoše odlukom naše zemlje ne važe pravila kao za pasoše izdate na prostoru centralne Srbije. Nema se šta misliti o činovnicima, ali ima o zemlji u kojoj činovnici govore poslanicima da hoće ili neće biti premijeri.

Kako gledate na razlike koje navodno postoje u razmišljanjima Srba na severu Kosmeta i onih južno od Ibra?
Nema podlije politike od one koju naša vlast koristi kada hoće da opravda kukavičluk ili bar nesposobnost svojih pregovarača i ministara, pa kaže da je lako biti „Srbin na severu Kosmeta, a teško je biti Srbin na jugu, u enklavama“. I tako pokuša da pravdajući sebe, posvađa i razdrobi preostale Srbe na Kosmetu. A istina je da ne postoje ni severni, ni južni Srbi, istina je da postoje Srbi koji odbijaju da se predaju i prepuste sili i nepravdi, i istina je da je na Kosmetu teško biti Srbin i da je najteže ostati čovek u vremenu i zemlji u kojoj se cene i vladaju neljudi. Podla, lažljiva politika pravdanja svojih neuspeha nikada nije objasnila kako će Srbima u enklavama biti bolje ukoliko na Jarinju i Brnjaku budu albanski carinici, a Srbi iz četiri opštine sa severa odustanu od blokada KFOR-a i borbe. Podla lažljiva politika koja je pravdajući se enklavama ohrabrila izlazak Srba u enklavama na albanske izbore, ne govori zašto Srbin, potpredsednik Tačijeve vlade, sada nije stavio veto na slanje specijalaca i zašto nije oborio Vladu koja se služi nasiljem i pretnjama prema njegovim sunarodnicima.

Jedan ste od retkih političara koji je bio na barikadama za vreme trajanja krize, stiče se utisak da malo o tome govorite. Otkud Vi na Kosmetu?
Na Kosmetu sam boravio na poziv odbora PS u Leposaviću i naših koalicionih partnera iz SNS i NS. Zajedno sa Aleksandrom Jablanovićem, Bojanom Jakovljevićem i Zoranom Milojevićem, bio sam na barikadama u Vodicama i obišao sam srpske straže na Rudarima i u Zubinom Potoku. Na Kosmetu sam bio kao što bi svaki građanin Srbije trebalo da bude bar jednom u životu, ali sam tamo bio i kao predstavnik naše koalicije. Tomislav Nikolić i Velimir Ilić su tih dana morali da budu u Skupštini, a tih dana zaista je najteže bilo biti Srbin u Skupštini Srbije, Skupštini koja se zakazala posle Saveta bezbednosti UN, Skupštini čiji smo prenos gledali na barikadama u Vodicama, Skupštini koja je unela više straha među Srbima na Kosmetu nego KFOR i ROSE. Njihovi glasovi su morali biti u Skupštini jer nijedan glas nije smeo da bude izgubljen i niko ko je mogao da govori istinu pred milionima nije trebalo da pođe mojim, lakšim putem i ode među Srbe na Kosmetu. Lakše je bilo meni na barikadi nego što je bilo Aleksandru Vučiću koji je te dane proveo ubeđujući strane diplomate da se stave na stranu Srba i da povuku i obustave podršku Tačijevoj sili, a u isto vreme svaki sekund provodio hrabreći nas i obaveštavajući nas šta se dešava u svetu iza zatvorenog Jarinja. Lakše je bilo meni na barikadi, nego njima da slušaju Čanka, i da se crvene pred Srbijom dok slušaju predsednika Republike koji je još jednom, ovaj put neopozivo dokazao da je samo i uvek predsednik DS, a nikada Srbije, dok deli lekcije opoziciji kao da u njenim redovima sedi Tači, i govori stoti put „neću da ratujem“ stvarajući utisak da ga neko među Srbima tera da ratuje. Niko, baš niko, ni jedan jedini Srbin na barikadama nije tražio da Srbija zarati za njega, i zato je mnoga ružna reč poletela od besa i razočaranja kada su slušali predsednika Srbije koji se zaklinje na mir, koji mu oni svojom hrabrošću čuvaju. To je bio moj deo posla,  i bio sam najmanje važan i najmanje hrabar. Svako ko živi na Kosmetu je važniji i hrabriji u ovo teško i strašno vreme od svakog od nas koji pomognemo koliko možemo i dođemo više da svedočimo nego da pomognemo, a još više da se zahvalimo nego da steknemo zahvalnost. Nisam pregovarač i ministar da se hvalim kako sam prešao kroz šume i brda do Kosmeta. Pa to radi svako dete iz Leposavića kada KFOR zatvori granicu i kada nestane hleba, mleka, pelena i lekova. To što se još uvek Srbija drži na severu Kosmeta možemo da zahvalimo samo Srbima koji su prestali da slušaju one koji predstavljaju Srbiju, ali su slušali sebe, slušali Srbiju, izašli na barikade i zaustavili ROSE i KFOR. Danas vidim da pregovarači i ministri traže od Srba da ostanu na barikadama, i odmah da im kažem da su u pravu što to traže, jer da kažu bilo šta drugo ne bi ih ni poslušali. Kao što ih nisu poslušali kada su im govorili da stvari prepuste njima i da se raziđu pred KFOR-om. Samo zahvaljujući Srbima na Kosmetu, mi još uvek imamo o čemu da pregovaramo.