U spomen patrijarhu Pavlu

Piše Zorica Zec

Sa blagoslovom Njegove svetosti patrijarha srpskog g. Irineja, u organizaciji „Izdavačkog fonda SPC“ Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, grupa od 120 hodočasnika je na Pavlov dan, 13. jula 2011. godine posetila svetinje Eparhije slavonske: manastir Jasenovac, sa Spomen područjem ustaškog genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima, manastir Orahovicu i selo Kućance, rodno mesto blaženoupokojenog patrijarha Pavla

O Jasenovcu, mestu najvećeg genocida nad  Srbima  u ustaškoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj, danas ne treba govoriti. Prošlost čoveka, ipak, ne ostavlja na miru. Srbe prošlost ne napušta, čak i kada je se svesno odriču.

NA MESTU STRADALNIČKOM
Danas u manastiru Jasenovac, sam, boravi vladika Eparhije slavonske  gospodin Sava. Episkop slavonski gospodin Sava, rodom iz Čikaga, monaški postrig primio je na Sretenje 1964. godine, a dan kasnije i đakonski čin. Iste godine je rukopoložen u čin prezvitera. Trideset godina kasnije izabran je za episkopa Australijsko-novozelandskog u Mitropoliji novograničkoj, gde je i rukopoložen 1994. godine. Od 1999. godine je na tronu Episkopa slavonskog, kao 21. episkop ove mučeničke eparhije.
„Nije ni pre bilo lakše ovde živeti. Bilo je možda i teže. Osećale su se uvek posledice bratoubilačkog rata“, kaže episkop Sava.
Danas Eparhija slavonska broji oko 3.500 domova. Jedanaest mladih sveštenika služi revnosno starajući se o duhu i duši srpskog življa. Ni u najtežim uslovima nisu napuštali svoja ognjišta u Slavoniji. Ostali su, opstali, obrazovani su i čine sve da se narod duhovno osnaži.
„Iz raznih razloga narod ne posećuje crkvu, ne učestvuje u sabornosti. Uzrok tome su posledice poslednjeg rata, to je vidljivo. Ipak, među Srbima, ovde u Slavoniji, ima pomaka – krštavaju se, venčavaju, sve više dece posećuje časove veronauke. posećuje se veronauka“, optimizam ne napušta gospodina Savu ni u ovim teškim vremenima.
Slavonska eparhija je nekako skrajnuta. Po završetku poslednjeg rata brojne svetinje su oštećene, uništene ili opljačkane. Saborni hram i vladičanski dvor  u Pakracu ne ispunjavaju uslove da se u njima boravi i služi. Otac Sava se ipak nada da će se i to obnoviti, kao što narod već obnavlja druge manastire i crkve.
„Posebno obnavljamo u selu Kućanci crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, u kojoj je kršten Gojko Stojčević, potonji patrijarh srpski. Zahvaljujući prilozima, današnje imanje sa kućom obuhvata oko 1,5 hektara zemlje“, nada se episkop slavonski i posebno naglašava šta ga najviše muči.
„Neki misle da mi nismo živi. O nama se ne čuje, ne piše mnogo, nas ne posećuju.
Hteo bih da podvučem da se mi uprkos svim teškoćama trudimo. Ima onih koji nas kritikuju, ima i primedbi, neki pitaju šta smo mi to uradili. Draga braćo i sestre, mi smo ovde, na ovom mestu stradalničkom svakodnevno služimo. Molimo za sve Srbe gde god da su u svetu. Molimo za sve postradale, za jasenovačke mučenike i novomučenike. Mi se molimo i za naše neprijatelje, da im Gospod da prosvetljenje i očisti dušu njihovu. Ali se plašimo zaborava. Mi ne želimo da se to desi. Ne želimo da se zaboravi ni ime, ni lik patrijarha Pavla koji je čitavom svetu bio uzor po jevanđelskom načinu života. Želimo u njegovom rodnom selu da napravimo i manastir, da ljudi sa svih strana dolaze“, kaže episkopa Sava.
Zaista, pitamo se i mi, zašto se i danas srpski narod tako odnosi prema sebi, zašto ne podržava više ni spomen-hram patrijarhu Pavlu.

DUH JASENOVAČKI
Ne tako davno, na ovom mestu u Jasenovcu, prilikom osvećenja hrama Svetog Jovana u Jasenovcu, 2. septembra 1984. godine, bilo je preko 50.000 ljudi. Tom prilikom patrijarh German je izgovorio sledeće reči:
„Znam da su duše vaše danas uzbuđene. U njima se radost, zbog ovoga što se danas ovde zbiva, prepliće sa teškim sećanjem svega onoga što se u Jasenovcu i kraj njega događalo — sećanjem na krv, stradanja i mučeničku smrt mnogih vaših milih i dragih, koji su pre četiri decenije ovuda vođeni kao ovce na klanje (Isa. 53,7). Kroz svetlu atmosferu ovog svečanog dana u duše naše prodire tama onih dana, kad je otac greha, zla i večnoga mraka zamahnuo svojim smrtonosnim krilima i prosipao krv i suze, zločin i smrt, a kao svoje hramove gradio Mauthauzen, Dahau, Aušvic, Jasenovac, Jadovno, Glinu… Kršteni ljudi bili su izvršioci njegove volje, zaneseni, zavedeni, uvereni da se tuđim zlom postiže vlastito dobro! Bilo je to jedno od onih vremena za koje je Spasitelj rekao: ‘Doći će vreme kada će svaki koji vas ubije misliti da čini službu Bogu’“ (Jn. 16,2).
…
„Braćo, da praštamo — moramo jer je to jevanđelska zapovest, ali da zaboravimo — ne možemo. Neka praunuci praunuka naših znaju da je onaj ogromni betonski cvet na Polju jasenovačkom svedok jednog bezumlja, koje nikada više ne sme da se ponovi. Premudri Solomon uči da ‘mržnja zameće svađe, a ljubav — prekriva sve’ (Priče 10, 13). Ovaj sveti hram treba da bude mesto na kojem će se propovedati ljubav, prava hrišćanska ljubav, koja po rečima bogomudrog apostola Pavla ‘ne čini što ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi’“ (I Kor. 13, 5-7).
Odjekuju ove reči i danas među vernicima. Hodočasnici su u manastiru Jasenovac, za crkvu Svetih apostola Petra i Pavla u Kućancima, predali Episkopu slavonskom drveni Časni krst, prethodno položen na Grob Gospodnji u Jerusalimu. Časni krst je rad duboresca Jovana Vojinovica iz Trstenika i ikonopisca Zorana Maslica.
Vidno uzbuđen ovom posetom, episkop Sava je rekao:
„Posle dugo godina uslišene su naše molitve da ljudi vide, kao po Svetom pismu, da dođu i vide. Do sada su dolazile manje grupe ljudi, uglavnom iz Republike Srpske. Pre više godina posete su inicirali studenata iz Banjaluke. Vi ste danas došli, ali nadam se ne i poslednji put. Dođite, vidite, osetite duh jasenovački. Danas ćete posetiti i crkvu Svetih apostola Petra i Pavla u kojoj je kršten Gojko Stojčević, potonji patrijarh srpski. Nama je čast da smo živeli u vremenu njegovom. Čast mi je da sam bio i episkop u njegovo vreme. Neki kažu da smo mogli i ranije da pokrenemo ovu inicijativu za Spomen-muzej, ali ne znaju da je patrijarh Pavle govorio: ‘Za vreme mog života, ništa, a posle mene, kako Bog da.’ Ima nekih koji nas kritikuju, savetuju da tražimo novac od Hrvatske. Ja želim da svi mi, Srbi, gde god da jesmo, zidamo hram, a ne da to čine drugi za nas, u ime neke politike.“
Od sekretara Eparhije slavonske, oca Đorđa Teodorovića saznajemo:
„U prilično teškim okolnostima Eparhija slavonska obavlja sve delatnosti. Nema velike pomoći, a ni podrške. Tokom 2010. godine Ministarstvo dijaspore dalo je pomoć od dva miliona dinara, druga veća pomoć je stigla po odobrenju Sinoda, i to je novac koji je narod ostavljao na ikonama prilikom opela patrijarhu Pavlu. To je negde oko 19.000 evra. Opština Magadenovac, kao najbogatija opština, u kojoj eksploataciju plina i nafte vrši zagrebačka Ina, priložila je 150.000 kuna. Danas novac za obnovu svetinja daje Hrvatska.“
Na brojne adrese upućeno je pismo za pomoć za obnovu rodne kuće patrijarha Pavla. Episkopijama, državnim institucijama, javnim ustanovama, dijaspori… Nažalost, mali je odziv. No, ostaje nada da će se hram Svetih apostola Petra i Pavla u Kućancima ipak uskoro obnoviti i da će na tom mestu nastati novo svetilište koje će posećivati ljudi sa svih strana, ne samo Srbi, i ne samo pravoslavci.

U JASENOVCU TIHO, U KUĆANCIMA PUSTO
Od sveštenstva i prisutnog naroda mogli smo da saznamo da život teče uobičajenim tokom, bez nekih velikih smetnji. Portu manastira Jasenovac uređuju komšije koje nisu pravoslavne vere.
U Jasenovcu je tiho. O nekadašnjem stradanju Srba svedoče humke i kameni cvet, gde je i obavljen parastos svim postradalim mučenicima.
Spomen-muzej je 2006. godine organizovao novu postavku, treću po redu. Karakteristično je da u toj postavci nema brojnih predmeta kojima su vršena ubistva, nema dokumentarnih filmskih zapisa. Popis žrtava, koji se inače neprekidno radi, i verovatno neće nikada biti završen, kako kaže kustos, zastao je na cifri od oko osamdeset hiljada ubijenih. Ovo je broj sa kojim će se Srbi često susretati u budućnosti.
Rodno selo patrijarha Pavla, Kućanci, broji oko 50 domova. Većinom su to staračka domaćinstva. Jedino nema posetilaca. U ovom selu nalazi se i škola, postoji folklorno društvo, fudbalski klub. Uprkos svemu, ovde vlada neobično takmičenje: ko će imati više krštenja i venčanja.
Crkva Svetih apostola Petra i Pavla minirana je 1991. godine. Obnovljena je i stavljena pod krov. Crkvi je darivano „Sveto Četvorojevanđelje“ na srpskom jeziku, koje je po prvi put za bogoslužbenu upotrebu priredio patrijarh srpski Pavle. Kompleti knjiga patrijarha Pavla su poklonjeni crkvi i manastirima Jasenovcu i Orahovici.
Zahvaljujući čačanskom privredniku gospodinu Kostiću, otkupljeno je imanje i okućnica u ulici Kralja Zvonimira 112. Bunar  na imanju je star preko sto godina.
Roditelji Gojka Stojčevića, potonjeg srpskog patrijarha, želeli su snažno i jako dete koje će hrabro ići kroz život. Dobili su dete čija je reč bila blaga, ali i moćnija od svega, jer je svedočila istinu. Zato se danas, kada zaborav uveliko vlada, vratimo na reči iz patrijarhovog pisma upućenog papi Jovanu Pavlu II, sa vanrednog Sabora, održanog 17. januara 1992. godine:
„U svojstvu šefa države Vatikan, Vi ste prvi u Evropi i u svetu priznali suverenost i nezavisnost Hrvatske i Slovenije, a prethodno ste uložili i velike diplomatske i političke napore da i mnoge druge evropske zemlje odmah za Vama učine to isto. Pri tom, međutim, niste koristili samo državni mehanizam Vatikana, nego i organizam, strukture i institucije Rimokatoličke crkve, u kojoj, opet, Vaša cenjena ličnost nije samo prvi po časti episkop ili patrijarh, nego je, teoretski i praktično, njen prvosveštenik i njen stvarni, apsolutni poglavar. Najnovija nezavisna Hrvatska, po rečima njenog predsednika dr Franje Tuđmana, ne isključuje NDH i period 1941-1945. godine sa strašnim genocidom protiv pravoslavnih Srba iz kontinuiteta hrvatske državnosti. Tu činjenicu ona je dokazala i na delu, sve do ovih dana. Stoga, sa najdubljim žaljenjem moramo da konstatujemo i to da je Vaša Svetost bezrezervnom podrškom borbi za vaspostavljanje te države uzeo na sebe – a, ne pitajući ih za saglasnost, preneo i na stotine miliona rimokatoličkih vernika u svetu – i odgovornost za sva sredstva i sve metode koji su korišćeni, i sada se koriste, od strane nosilaca vlasti, vojske i policije sada već međunarodno priznate hrvatske države, kao i za svaku suzu svakoga srpskog i hrvatskog deteta koje je u tragičnom ratu u dojučerašnjoj Jugoslaviji ostalo bez doma, bez detinjstva, a veoma često i bez oba roditelja, kao i za svaki uzdah svakoga Srbina i Hrvata, pravoslavnog ili rimokatolika, verujućeg ili sablažnjenog, koji je sada ili izbeglica, ili duševni ili telesni invalid, ili ubica, ili žrtva, ili sve to u isto vreme.“
Srpski narod je oprostio zlodela. Nema mržnje u sebi i time je u ogromnoj prednosti u odnosu na druge narode na Balkanu.
Ljubavi nikad dosta, posebno ljubavi među nama Srbima, kako i upućuje otac Dragan Gaćeša koji služi u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla:
„Da imamo više ljubavi, više vere i nade, osnovnih hrišćanskih vrlina, da se ispunimo molitvom, da služimo verno Crkvi.“
I da ne zaboravimo jedni na druge.