SLUČAJ MARDOK Ugovor sa najcrnjim đavolom

Piše Dejan Lukić

Ko je zapravo „News Of The World“, zašto je morao da ode, zašto se Velika Britanija ovoliko tresla zbog gašenja najčitanijeg nedeljnog tabloida, i šta sledi?

Kada se u Britaniji ugasi dugogodišnja tradicija mora da je u pitanju slučaj  masovnih društvenih proporcija. U prošlu nedelju iznenada je prestao da  izlazi  nedeljni tabloid „News Of The World“ posle 168 godina  burnog i kontroverznog života. Od Drugog svetskog rata naovamo malo je koji događaj na Ostrvu izazvao ovakav medijski i svaki drugi zemljotres, kao odluka  vlasnika da obustavi mašine u štampariji glasila koji je tokom moderne britanske istorije, a sa malo metafore rečeno, „postavljao krajeve“ i dobijao izbore za one koje je odlučio da politički podrži.
„News Of The World“ je otišao u prošlost posle produžene afere u kojoj su konkurentski listovi, sa londonskim „Gardijanom“ na čelu, konačno izneli u javnost kako je tabloid (2,6 miliona tiraž) od 2000. godine sistematski, protivzakonito i  gangsterskim metodama „hakerovao“ telefone i elektronske razgovore Britanaca, njihov najintimniji život, seksualne tajne, politička buđenja, poslovne planove, intimne ispovesti…
Na listi od četiri hiljade špijuniranih – nova otkrića tek slede – putem usavršenih elektronskih metoda privatnih detektiva sumnjive prošlosti, bilo je sve što predstavlja nešto u društvu, politici i zabavi: kraljevska porodica, ministri u vladi, poslovni svet, poslanici, estradne zvezde i, na kraju, čak i mrtvi ljudi (poginuli u Avganistanu, nastradali u terorističkom napadu na londonski metro itd) sa čijih su telefona skidane golicave priče, bez i najmanje mere humanog obzira i morala.
Tabloid je već odavno postao strah i noćna mora Britanaca, medijski i društveni fenomen svoje vrste. Masovno je proklinjan kao glasilo besprizornog tabloidnog karaktera; niko mu, pak, nije mogao ništa, ali je svakog nedeljnog jutra golicao najmanje sedam miliona ljudi. Britanci su – kako primećuje jedan komentator – kupovali  primerak lista da komšije ne vide i da ga čitaju „kada deca zaspe“. Niko od bilo kakvog značaja u zemlji  nije u subotu zaspao mirno, sve dok u nedelju  ne vidi  da  nije obešen na konopac za prljavi veš, na prvoj strani  tabloida.
Poslednji  broj  lista, 8.674. po redu, izašao je  prošle nedelje, 10. jula, u tiražu od pet miliona i bio je rasprodat do poslednjeg primerka. Margaret Priskol ispratila je u „Sandej tajmsu“  odlazak „nestašnog dečka“ sa notom nostalgije: „Pa, doviđenja naš bezobrazni prijatelju; nadalje u Britaniji – za one na vrhu i one na dnu – neće više nikada biti kao što je bilo“.
Ko je zapravo „News Of The World“, zašto je morao da ode, zašto se Velika Britanija ovoliko tresla zbog gašenja najčitanijeg nedeljnog tabloida, i šta sledi?

„USLUGE ZA INFORMATIVNA ISTRAŽIVANJA“
„Nestašni dečko“ nije repa bez korena. Posrnuli tabloid je jedan od dva temeljna  stuba konglomerata „Njuz internešnel“, britanskog segmenta medijske imperije „Njuz korporejšn“, američkog magnata australijskog porekla Ruperta Mardoka. „Njuz internešnel“ drži u V. Britaniji ključne medijske poluge, izuzimajući Bi-Bi-Si. U Mardokovim rukama je visokotiražni tabloid „SAN“ (četiri miliona primeraka). Najuticajniji britanski list, londonski „Tajms“ je takođe u vlasništvu „Njuz internešnela“, zajedno sa svojim nedeljnim izdanjem „Sandej tajmsa“.
Listovi koje na Ostrvu drži pod kontrolom Mardok, donose njegovoj „Njuz korporejšn“ 18 posto od sveukupnih prihoda, oko 32 milijarde dolara godišnje.
Neposredno pred eksploziju tekuće afere, Rupert Mardok je krenuo da za osam milijardi funti kupi u V. Britaniji satelitskog giganta, televiziju „Skaj“, koja donosi godišnji profit od  milijardu i 200 miliona funti. U „Skaj“ televiziji  Mardok već ima 39 posto vlasništva. Ugovor je bio pred potpisom, ali je skandal  sa Mardokovim  prisluškivanjem  sve omeo. Pre nego što je Mardok bio prinuđen da usred pandemonijuma u zemlji odstupi korak nazad, premijer Dejvid Kameron našao se na teškim mukama. Ako spreči kupoprodaju, kako to cela zemlja  gromoglasno traži, imaće protiv sebe imperiju koja ga je praktično i dovela na vlast kada je Mardok pred prošlogodišnje parlamentarne izbore naredio uredništvu „SAN“-a da okrene ploču, napusti dotadašnju podršku laburistima i prigrli  konzervativce. „Tajms“ i „Sandej tajms“ dobili su isto naređenje i Britanija je odjednom – naročito mnogoljudni elektorat u  centralnoj, „tetoviranoj“ Engleskoj, bila iz dana u dan „pripitomljavana“ da glasa za konzervativce. Ishod izbora je praktično bio odlučen.
Ako bi se, pak, premijer Kameron opredelio da vlada uz pomoć Parlamenta i prihvati  prodaju „Skaj“-a,  Mardoku bi to, s obzirom na raspoloženje u zemlji, bio siguran put  u gubitak vlasti na sledećim parlamentarnim izborima.
Na izborima 1997. godine, Mardok i njegovi moćni tabloidi sa „SAN“-om kao predvodnikom „usvojili“ su laburiste, pa je tako Bler namešten u Dauning stritu broj 10.
„Eskalacija skandala koji sada okružuje britanski deo Mardokove imperije  predstavlja monumentalnu optužbu političkog sistema i iznosi na videlo svu trulež demokratije u Britaniji. Sve glavne partije u zemlji  padale su ničice  pred arhi-reakcionarom Mardokom… Celokupni politički establišment, policija i ostali, pokazuju koliko su bili u rukama oligarha sa Mardokom na čelu“ („Global riserč“, Đuli Hajland).
Da Rupert Mardok u Britaniji „postavlja kraljeve“ predstavlja, u svetlu najnovijeg skandala, metaforu koja je izgubila metaforičnost. Dejvid Kameron je, na primer, doveo 2007. godine na mesto direktora za komunikacije sa javnošću u Konzervativnoj partiji, nikog drugog nego Mardokovog čoveka Endi Kolsona, tadašnjeg glavnog urednika „News Of The World“, čoveka iz srca sadašnje afere  kriminalnog upada u privatne živote Britanaca. Kada je uz pomoć Mardoka  Kameron dobio prošlog maja parlamentarne izbore (uz koaliciju sa liberalima), Kolson je  prekomandovan  da obavlja isti posao u Dauning stritu. Pod njegovom palicom i, kasnije, palicom bezobzirne Rebeke Bruks, izvršnim direktorom  Mardokovog „Pres internešnela“, u redakciji tabloida radila je hermetički izolovana kabala koja je u svakom nedeljnom izdanju izbacivala po jednu  nacionalnu senzaciju i „skidala glavu“ jednoj žrtvi, na osnovu tajnih provala u tuđe privatne živote. Novca se nije žalilo. Informatori su dobijali  petocifrene sume, detektivi su nagrađivani „po učinku“. Saradnicima u policiji  predavane su koverte obično u „Mekdonald“ restoranu nadomak sedišta  tabloida, u istočnom Londonu. „Hakeri“ i eksperti za otključavanja elektronskih brava na telefonima žrtava svih rangova i položaja ,,postajali su za godinu dana pravi bogataši“. Ples miliona postao je naslov igre, Mardok nije žalio novac za informacije kojima će imati u ruci, kada god mu zatreba, pre svega političare preko kojih će da uveličava svoju imperiju.
Glen Malker, privatni detektiv, imao je na primer fiksiran ugovor za platu od  104 hiljade funti godišnje, a ugovor je nosio benigni naslov: „Usluge za  informativna istraživanja“.

FAUSTOVSKI PAKT
„Usluge informativnog istraživanja“ bile su zaista ekskluzivne. Kao, na primer, odnekud iskopana fotografija penisa Silvija Berluskonija u erektivnom stanju. Ili, kako je kneginja od Jorka nudila pristup svom mužu princu Endrjuu za 500  hiljada funti. Lažni „šejk  Mazhar Mahmuda“ uspeo je da šarmira princezu Majkl od  Kenta da mu poveri kako je princeza Dajana, bivša supruga prestolonaslednika Čarlsa, „ogavna i zla žena“, a sam princ Čarls „bolesno ljubomoran zbog  Dajanine popularnosti“. „Šejk Mazhar“ je tajno snimio i princezu od Eseksa, kako suprugu Tonija Blera, Čeri, naziva „kravom“ koja „zna samo da muče“.
Kraj „sveta na Temzi, koji je ukinut telefonskim pozivom Mardoka redakciji, kada je afera stigla do tačke usijanja, samo je malim delom pitanje morala u medijima koji su u vučjoj borbi na tržištu izgubili sve mere i kriterijume, a najvećim delom je pitanje sprege visoke politike i visoke politički moći velikog novca, sa demokratijom kao prvom žrtvom. Zašto komentator na Radiju „Bi-Bi-Sija 4“ egzaltirano pita: „Ako nam izbore dobije veliki novac, koja je korist od trošenje novca  na izbore?“
Kako ta sprega ustinu  izgleda?
Onog jutra kada je Dejvid Kameron prošle godine dobio izbore, Rupert Mardok je viđen kako diskretno ulazi na zadnja vrata Kameronove rezidencije u Dauning stritu. Unutar zgrade, jedan do Mardokovih ljudi, bivši urednik u tabloidu Endi Kolson, počinjao je  svoj prvi dan  kao Kameronov direktor za komunikacije sa javnošću. „Od prvog dana u premijerskoj fotelji Kameron je znao da je Mardok suviše jak da bi mu rekao ne“, beleži Lens Prajs, autor knjige „Premijer i mediji“. Tvrdi da je „suviše dugo Mardok držao britanske političare  kao lutke na  vrpci“.
Još dok je bio lider opozicije, Toni Bler je, onog časa kada je pozvan, odleteo  preko sveta u Australiju da prisustvuje sastanku direktora u Mardokovom „Njuz korporejšnu“. Bio je to njegov prvi faustovski ugovor sa đavolom. Pre Blera, Margaret Tačer, a posle Blera, Dejvid Kameron potpisivali su faustovski pakt.
Od tada, pa do sada „predsednici vlada u Britaniji žive u strahu  da će Mardokovi listovi jednog trenutka okrenuti stranu, tako da su njihovi urednici imali uvek   mesto kraj kamina u Dauning stritu i  pristup ekskluzivnim informacijama“, komentariše Prajs. Kaže da je bio šokiran kada je kao Blerov saradnik u Dauning stritu čuo da je na pomenutom sastanku u Australiji, Bler obećao Mardoku da „nećemo ništa menjati u našoj evropskoj politici bez dogovora sa njim … Bler je održao reč, a Mardok nas je uskoro nagradio – „SAN“ je izašao sa senzacijom (pred izbore 1997) da napušta konzervativce i podržava laburiste“.
I Mardok je ostao uz Blera i njegove laburiste za sve vreme njihove trinaestogodišnje vladavine Britanijom, da bi prošle godine okrenuo list kada je osetio raspoloženje elektorata, objavio prijateljstvo sa konzervativcima i  Dejvid Kameron je dobio izbore.

KO ĆE DA UHAPSI POLICIJU?
Šta će sada da uradi Kameron kada je cela zemlja na nogama, a Mardok nonšalantno amputirao jedno svoje glasilo da koliko-toliko umanji štetu?
„News Of The World“ neće više nedeljom ispucavati svoje senzacije, ali  imperija na čelu sa „SAN“-om, „Tajmsom“, „Sandej tajmsom“ i drugima, ostaje na sceni.
Afera je daleko od poslednjeg čina. Iz sata u sat bukvalno, konkurentska štampa iskopava nove grehe Mardokovog carstva. Policija hapsi, ali ko će da hapsi policiju? U zatvoru su već bili, pa pušteni uz kauciju, Kolson i drugi učesnici u kriminalu. U Parlamentu poslanici – i vladajuća većina i opozicija – groze se i traže istragu „do kraja“. Problem je što su istrage (kao ona o iračkom ratu i Blerovoj krivici) obično u praksi bile eufemizam za pranje laži i greha, sve dok ne izblede do neprepoznavanja.
Kameron najavljuje dve istrage, jednu koja bi trebalo da istraži sve što se zbivalo u posrnulom tabloidu, i drugu, o policiji, njenom činjenju i nečinjenju u  aferi. Ali i istraga o zlodelima tabloida treba da, po Kameronu, počne tek kada  se okonča policijska istraga. Praktično to znači da će se sve otegnuti nekoliko meseci, možda i godina, slučaj tabloid će biti bačen „u duboku travu“, a Mardok  dobiti vreme da izvuče neku čaroliju iz šešira.
Lider laburista Ed Miliba, takođe traži istragu koju bi vodio nezavisni sudija, a u nadi da će to na kraju pokazati distancu između laburista i Mardokove štampe. Svaka objektivna istraga pokazala bi se pogibeljnom i za laburiste koliko i za konzervativce. I jedni i drugi imali su Faustov ugovor sa đavolom.
Obe strane bi najradije da ceo slučaj ostane u dubokoj travi dok vreme ne zatre tragove. Istraga koja bi imala nameru da slučaj tabloida dovede do kraja, i sve zveri istera na čistinu, ne bi bila samo presuda Mardoku nego političkoj eliti i policiji u čijem su krilu godinama skrivane istine.
„Ima nešto trulo u srcu odnosa između političara i štampe u ovoj zemlji. Ali to seže dalje od šačice otkačenih reportera u već pokojnom tabloidu. Trag vodi do Dauning strita“ (Lens Prins u „Dejli mejlu“).