ROBERT FRENSIS KUPER Imperijalni strateg i administrator

Piše Ljubomir Kljakić

Posrednik Evropske unije u dijalogu Beograda i Prištine Robert Kuper britanski je diplomata i obaveštajni oficir visokog ranga, stručnjak za bezbednost, šef službe za političko planiranje Forin ofisa, zamenik sekretara za odbranu i prekomorske poslove, osoba bliska Toniju Bleru, autor doktrine „novog liberalnog imperijalizama“ i „nove liberalne imperije“ na prostoru izvorne Jugoslavije

Londonski Centar za inostranu politiku (The Foreign Policy Centre) – koji je kao „nezavisnu“ istraživačku ustanovu „Novih laburista“ za strateške studije 1998. godine osnovao Robert Kuk, tadašnji ministar za spoljne poslove u vladi UK, a pod pokroviteljstvom samog premijera Tonija Blera – objavio je u martu 2002. godine zbornik radova pod veoma ambicioznim naslovom „Preuređenje sveta“, „Re-Ordering the World“.
Bio je to odgovor grupe britanskih liberala i nekolicine liberala iz drugih zemalja – političara, političkih aktivista, univerzitetskih profesora i publicista koji ili pripadaju „Novim laburistima“ ili sa njima dele bazična ideološka uverenja – na konkretnu inicijativu samog Tonija Blera.
Bler je, naime, pozvao ovu grupu autora da u svetlosti ratnog iskustva sa Kosovom 1999, kao i u svetlosti terorističkog iskustva u Njujorku i Vašingtonu 11. septembra 2001, ponude ideološki upotrebljive definicije „novog internacionalizma“ i „nove doktrine humanitarnih intervencija“, kako bi se samoproglašenim „vođama čovečanstva“ omogućilo da, ako već ne legalno, a ono makar ideološki legitimno, reaguju na bezbednosne izazove koji za njihove interese u svetskim poslovima proističu iz novovekovnog načela suvereniteta nacionalnih država.

17
Najuspešniji u ovom projektu bio je Robert Frensis Kuper, britanski diplomata i obaveštajni oficir visokog ranga, stručnjak za bezbednost, šef službe za političko planiranje Forin ofisa, zamenik sekretara za odbranu i prekomorske poslove, osoba bliska Toniju Bleru, „mandarin iz Forin ofisa i Blerov konfident“, koji je zbog svojih velikih zasluga za monarhiju odlikovan visokim ordenom Viteza Viktorijinog kraljevskog reda i visokim ordenom Viteza kraljevskog Reda sv. Mihajla i sv. Đorđa.
Kao autor jednog ranije objavljenog rada, takođe od značaja u ovoj stvari, Kuper je u zborniku „Preuređenje sveta“ objavio programsku ideološku platformu pod naslovom „Postmoderna država“. Uticajni dnevnici odmah su preštampali taj tekst, ističući već u naslovu centralnu ideju Kuperovog sastava – jedini delotvorni odgovor na haos savremenog sveta i ograničenja koja proističu iz „zastarelog“ načela suvereniteta nacionalnih država jeste obnova imperije i imperijalne politike, ovaj put u obliku „nove liberalne imperije“ i „novog liberalnog imperijalizma“.
Zbog odlučnog stava u prilog obnove imperije i imperijalne politike Kuper je odmah počastvovan i neformalnom (ali prestižnom) titulom „Strateg“, a već iste godine dobio je priliku da ovu strategiju počne i praktično da operacionalizuje. Postavljen je, naime, na visoki položaj generalnog direktora za spoljne i vojnopolitičke odnose u Generalnom sekretarijatu Saveta Evropske unije, koji je za svoj rad neposredno odgovoran jedino visokom predstavniku za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU.
Ovde naročito treba naglasiti da tok događaja pokrenut objavljivanjem Kuperove „Post-moderne države“ i promocijom doktrine „nove liberalne imperije“ i „novog liberalnog imperijalizma“ nije moguće zamisliti bez pokroviteljstva i aktivnog učešća samog Tonija Blera u svemu tome.

18
Godine 2002, u času Kuperovog imenovanja za generalnog direktora, pa sve do 1. decembra 2009, dužnost Visokog predstavnika obavljao je takođe jedan aristokrata i višestruki vitez – Fransisko Havijar Solana de Madariega, zvan Havijar Solana, potomak ugledne španske aristokratske porodice, univerzitetski profesor fizike, višegodišnji Fulbrajtov stipendista na američkim univerzitetima, visoki funkcioner španske Socijalističke partije, ministar kulture, ministar obrazovanja i nauke, ministar spoljnih poslova Španije, član „Rimskog kluba“, generalni sekretar NATO-a, počasni Vitez komander britanskog kraljevskog Reda sv. Mihajla i sv. Đorđa, nosilac španskog „Velikog krsta Izabele Katoličke“, nosilac „Medalje Manfreda Vernera“ koju mu je dodelilo nemačko Ministarstvo odbrane, dobitnik priznanja „Vizija za Evropu“ i  „Državnik godine“ američkog Instituta Zapad – Istok, dobitnik nagrade „Karlo Veliki“ za rad na unifikaciji Evrope, koga će zbog zasluga u tekućem preuređenju sveta španski kralj Huan Karlos I već u januaru 2010. godine proglasiti za 1.194. Viteza u gotovo šest vekova dugom nizu vitezova reda „Zlatnog runa“ (nem., Orden vom Goldenen Vlies, hol., Orde van het Gulden Vlies, fr., Ordre de la Toison d’Or, ital., Ordine del Toson d’Oro,  špa., Orden del Toisón de Oro, engl., Order of the Golden Fleece, osnovan 1430).

19
Iste 2002. godine otpočelo je i praktično testiranje Kuperove doktrine „novog liberalnog imperijalizama“ i „nove liberalne imperije“, i to u onom delu sveta u kojem se od 1990. do 1991. godine sprovodi glavni eksperiment od značaja za njenu artikulaciju i zbog kojeg je nominalno i artikulisana – na prostoru izvorne Jugoslavije, u Bosni i Hercegovini. Obavezu da demonstrira i testira sve mogućnosti ove doktrine preuzeo je tada još jedan, takođe novi, britanski aristokrata, Džeremi Džon Darham Ešdaun, Baron Ešdaun od Nortona pod Hamdonom, zvan Pedi Ešdaun, poznat i kao „Čovek od akcije“ („Action Man“) i „Tigar“ („Tigger“).
Izbor ovog „Čoveka od akcije“ bila je logična i za stvar „nove liberalne imperije“ više nego dobra odluka. U času izbora Ešdaun je za sobom već imao bogato višegodišnje iskustvo oficira specijalnih jedinica britanske ratne mornarice (Korpus kraljevskih marinaca, The Corps of Her Majesty’s Royal Marines, RM; Specijalna pomorska služba, The Special Boat Service, SBS), zatim visokog oficira MI6 (Tajna obaveštajna služba UK, The Secret Intelligence Service, SIS, skraćeno Tajna služba njenog visočanstva, Her Majesty’s Secret Service, kolokvijalno MI6) na službi u Forin ofisu, potom člana Parlamenta UK i šefa partije Liberalnih demokrata.
Uz sve to, Ešdaun se već 1998. godine uspešno predstavio kao radikalni zastupnik glavnih svojstva onoga što će Kuper nešto kasnije nazvati „novi liberalni imperijalizam“ i „nova liberalna imperija“. Kao što svedoči jedan višeminutni TV dokument, Ešdaun je u septembru 1998, u izvesnom albanskom selu na Kosovu i Metohiji, dao svoju časnu reč grupi pripadnika tzv. „OVK“ da će se lično založiti kod svog prijatelja, britanskog premijera Tonija Blera, da dobiju novo naoružanje i savremenu vojnu opremu za rat protiv Srbije. I najzad, kao jedan od najgorljivijih zagovornika vojne intervencije SAD, UK i NATO protiv SR Jugoslavije, odnosno Srbije, Ešdaun je 2000. godine zbog ovih svojih zasluga za krunu, UK i stvar „novog imperijalizma“ uopšte, odlikovan visokim ordenom Viteza komandera kraljevskog reda Britanske imperije.

20
Iste godine kada je Kuper postavljen za generalnog direktora za spoljne i vojnopolitičke odnose u Generalnom sekretarijatu Saveta EU, koji je za svoj rad neposredno odgovoran jedino visokom predstavniku za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU, dakle Havijaru Solani, operativac Ešdaun, oficir MI 6 i Vitez komander kraljevskog reda Britanske imperije, zvan „Čovek od akcije“ i „Tigar“, postavljen je u Bosni i Hercegovini na čak dva položaja od interesa za praktičnu primenu i testiranje doktrine „novog liberalnog imperijalizma“ i „nove liberalne imperije“.
Istovremeno, postao je visoki predstavnik generalnog sekretara OUN i specijalni predstavnik EU u BiH. Za svoj rad Ešdaun je s jedne strane neposredno odgovarao generalnom sekretaru OUN, a sa druge visokom predstavniku za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU, odnosno Havijaru Solani. Najbliži Solanin saradnik u ovim poslovima tada je već „Strateg“ Robert Kuper, generalni direktor za spoljne i vojnopolitičke odnose u Generalnom sekretarijatu Saveta EU.
Pod ovim pretpostavkama Ešdaun zvani „Čovek od akcije“ i „Tigar“, mogao je na miru da demonstrira sve svoje sposobnosti idealnog imperijalnog administratora – ponašao se kao „potkralj Bosne“ sve do kraja svog mandata 2006. godine. Neslužbenu titulu „potkralja Bosne“ Ešdaunu su dodelili britanski listovi po analogiji sa sistemom britanske kolonijalne  uprave u Indiji, od 1858. do 1947. godine, kada je svu vlast u ovoj tadašnjoj britanskoj koloniji u ime britanskog monarha i vlade vršio potkralj i generalni guverner Indije. Kolonijalni poredak koji je Britanija uspostavila i održavala u Južnoj Aziji (Indija, Pakistan, Bangladeš, Burma, odnosno Mianmar), od 1857. do 1947. godine, naziva se „Britanski radž“, „the British raj“.

21
Iako je Ešdaun kao svedok optužbe grubo prekršio zakon jer je 2002. godine na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu lagao sud, kao što je to pokazala Miloševićeva odbrana u nastavku suđenja 2005, ipak je godine 2006, kada je Ešdaun predao obe dužnosti svom nasledniku u Bosni i Hercegovini, kraljica Elizabeta II zbog brojnih zasluga za novi britanski radž, odlikovala ovog „potkralja Bosne“ sa još jednim veoma visokim odlikovanjem, ordenom Viteza velikog krsta kraljevskog Reda sv. Mihajla i sv. Đorđa. Isto tako, nagrađen je i veoma prestižnom ulogom jednog od tri kopredsednika Kraljevskog instituta za međunarodne poslove (The Royall Institute for International Affairs), poznatog i kao „Čatam haus“ („Chatam House“), ustanove koja uživa visoku zaštitu same kraljice.
Tako Pedi Ešdaun od 2006, kao uspešni imperijalni administrator, zbog nemerljivih zasluga za stvar „novog liberalnog imperijalizma“ i „nove liberalne imperije“ ima pravo da ga oslovljavaju sa „The Rt. Hon. The Lord Ashdown of Norton-sub-Hamdon, GCMG, KBE, PC“.

22
Istog onog 1. decembra 2009, kada je Havijar Solana napustio svoj dotadašnji Kabinet u Briselu, dužnost visokog predstavnika za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU preuzela je još jedna osoba iz kruga nove evropske aristokratije, takođe bliska Toniju Bleru. Reč je o Katarini Margareti Ešton, Baronesi Ešton od Apholda (nosilac je ove titule od 1999, na predlog samog Tonija Blera), zvanoj Keti Ešton, službenici visokog srednjeg ranga u administraciji UK (javne službe, vlada, Nacionalni arhiv, Parlament – Dom lordova), kojoj se u naročite zasluge pripisuje ratifikacija Lisabonskog ugovora u Domu lordova britanskog Parlamenta, koja je od 2006. godine član Prečasnog saveta Njenog veličanstva (Her Majesty’s Most Honourable Privy Council).

23
Imenovanje Baronese Ešton na položaj visokog predstavnika EU za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku 2009, izazvalo je brojne komentare o njenim kompetencijama za obavljanje tog zahtevnog administrativnog posla, ali je takođe ponovo otvorilo i jednu staru priču koja se u britanskoj javnosti prvi put čula krajem sedamdesetih godina 20. veka.
Priču je 2009. godine otvorila Partija nezavisnosti UK (engleska libertarijanska i evroskeptička partija koja se zalaže da UK napusti članstvo u EU, predstavljena u Evropskom parlamentu) zahtevajući od Hose Manuela Barosa, predsednika Evropske komisije, da ispita osnovanost navoda o nelegalnim finansijskim vezama između nekadašnjeg SSSR i britanske Kampanje za nuklearno razoružanje, tokom 1982. i 1983. godine. Tada je, naime, današnja Baronesa Ešton bila ne samo aktivistkinja, nego i blagajnica ove organizacije.
Na zasedanju Evropskog parlamenta član tog Parlamenta iz Partije nezavisnosti UK javno je pitao Hose Manuela Barosu hoće li istražiti da li je Eštonova 1982. i 1983. godine zaista primila novac od „neprijatelja Zapada“. Sama Eštonova izjavila je tim  povodom da nikada nije imala odnose sa Sovjetskim Savezom i da nikada nije primila nikakav novac iz Moskve. Njen Kabinet odbio je da dalje komentariše ove optužbe.
24
Jedna koincidencija čini ovu bizarnu priču još bizarnijom. Naime, sam Hose Manuel Baroso bio je tokom sedamdesetih godina 20. veka, kao student na Univerzitetu u Lisabonu, vođa ilegalne maoističke organizacije Reorganizovani pokret proleterske partije (MRPP, kasnije nazvan Komunistička partija portugalskih radnika, potom preimenovana u Revolucionarni pokret portugalskog proletarijata). Decembra 1980, Baroso je napustio MRPP i pristupio Demokratskoj narodnoj partiji (PPD), partiji desnog centra, koja će kasnije promeniti ime u Socijaldemokratska partija (PSD). Maoističku studentsku epizodu Baroso je kasnije, u jednom razgovoru za lisabonski „Ekspres“, objasnio rekavši da je u  MRPP ušao jedino zbog toga da bi se uspešno borio protiv konkurentske, takođe ilegalne, studentske organizacije koju je kontrolisala Komunistička partija Portugalije.

25
Ovde imamo posla sa starom, tokom istorije neprekidno obnavljanom i usavršavanom praksom inflatracije nekog, bilo kojeg, vladajućeg sistema u redove njegove stvarne ili samo potencijalne opozicije (infiltrirani agenti, agenti informatori, agenti provokatori), kao i sledstvenog korumpiranja i kooptacije nekih njenih pripadnika posredstvom složenih mehanizama konverzije i konvertitstva (radikalna promena verskog, etničkog, etičkog ili političkog identiteta pod pretnjom silom, zbog ucene ili usled moralnog sloma i korumpiranosti). Pedesetih godina 20. veka, fenomen je osvetlio Isak Dojčer u klasičnoj analizi „slučaja“ šestorice bivših komunista – Kestler, Silone, Žid, Fišer, Rajt, Spender. Od početka tekuće istorijske demisije svetskog sistema sedamdesetih godina 20. veka, pa sve do danas, infiltracija vladajućeg sistema korporativne distopije, radikalna konverzija i konvertitstvo među onima nad kojima se taj sistem održava ili tek uspostavlja, manifestuju se u bezbroj, veoma spektakularnih oblika.
Uzoran primer u ovoj stvari jeste sam Toni Bler, jedan od glavnih glumaca u predstavi koja nas ovde zanima. On je promenio tako mnogo javnih identiteta tokom svoje karijere (od mladog trockističkog marksiste i američkog stipendiste, vatrenog amerikanofila, liberalnog fundamentaliste i krastaša korporativne imperije, preko „američke podlice“ i ratnog zločinca, do prebega iz anglikanske u Katoličku crkvu i njuejdžerskog ideologa jedinstvene svetske religije), da ga sa valjanim razlogom možemo proglasiti za jednog od najvećih i najuspešnijih agenata svetskog poretka korporativne distopije poslednje dve decenije 20. i prve decenije 21. veka.

26
Kako bilo da bilo, istog 1. decembra 2009, kada je Havijar Solana napustio svoj briselski Kabinet, a Baronesa Ešton stupila na dužnost visokog predstavnika za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU, na osnovu Lisabonskog ugovora od 17. decembra 2007, kao i Ugovora o evropskoj diplomatskoj službi od 26. aprila 2009, osnovan je i Evropski servis za spoljašnju akciju (The European External Action Service, EEAS), do tada nepostojeća diplomatsko-obaveštajna služba Evropske unije.
Kao generalni direktor za spoljne i vojnopolitičke odnose u Generalnom sekretarijatu Saveta EU, još više kao „Strateg“, Robert Kuper dobio je tada ovlašćenje da administrira procesom organizovanja i postavljanja EEAS, kako bi taj aparat mogao da profunkcioniše punim kapacitetom za godinu dana, dakle 1. decembra 2010. godine. Javnost je već obaveštena da će EEAS zaista početi da radi 1. decembra 2010.

27
Nema nikakve sumnje da je glavni zadatak „Stratega“  Roberta Kupera od 2002. godine do danas, bio i ostao, da sa visokog položaja koji zauzima u EU razvija i praktično testira sve doktrinarne i institucionalne instrumente od značaja za uspostavljanje EU kao „meke imperije“, odnosno kao „nove liberalne imperije“. Evropski servis za spoljašnju akciju sa godišnjim budžetom od 5,8 milijardi funti sterlinga, odnosno 6,8 milijardi evra, sa svojih 7.000 veoma dobro plaćenih evrokrata raspoređenih u 137 ambasada EU širom sveta, jedan je od najvažnijih takvih instrumenata.
Nimalo iznenađujuće, danas najvažniji prostor za EEAS i delatnost njegovih oficira jeste centralni Balkan, Srbija i Bosna i Hercegovina. Ovo potvrđuje planirani broj oficira EEAS-a u ambasadama EU, od kojih je nominalno najbrojnija ona u Turskoj, sa ukupno 132 službenika. Međutim, ima li se u vidu da se za dve ambasade EU na teritoriji SAD (jedna u Vašingtonu, akreditovana kod američke vlade, druga akreditovana kod OUN u Njujorku) planira osoblje od ukupno 124 službenika, da se za Rusiju predviđa 113 službenika, a za Indiju 91, onda na osnovu onoga što je do sada poznato sledi da je centralni Balkan, sa koncentracijom od ukupno 199 diplomata i obaveštajaca EU u samo dve susedne zemlje (Srbija: 103, BiH: 96), uverljivo na čelu liste prioriteta Servisa za spoljašnju akciju EU.

28
Ovaj tok događaja u punom je skladu sa činjenicom da je politika EU koju sprovodi i treba da sprovodi EEAS do kraja integrisana u politiku vašingtonske administracije. U posebnom slučaju Balkana, to znači da je EEAS jedan od važnih instrumenata „meke moći“ za praktično sprovođenje Vizije Obamine administracije za Jugoistočnu Evropu, The Obama Administration’s Vision for Southeastern Europe, javno predstavljene 17. februara 2010. godine u Vašingtonu.
Setimo li se da ova Vizija u Jugoistočnu Evropu klasifikuje ne samo sve zemlje nastale na prostoru izvorne Jugoslavije, Albaniju i Grčku (ali ne i Sloveniju, Rumuniju i Bugarsku), nego još i Kipar i Tursku, onda je izvesno da će EEAS upravo na tom prostoru koncentrirati najveći broj svojih oficira. Uostalom, već sada to pokazuju 394 oficira EEAS-a koji treba da budu stacionirani u samo četiri zemlje Jugoistočne Evrope iz Vizije Obamine administracije (Turska: 132, Srbija: 103, BiH: 96, Albanija: 63). Ako znamo da će ambasade EU biti aktivne i u drugim balkanskim zemljama – Makedonija, Crna Gora, Hrvatska, Kosovo – sasvim je jasno da će ukupni broj službenika koje će EEAS angažovati u svojoj balkanskoj politici biti još veći.

29
Radovi u kojima se Evropska Unija prepoznaje kao imperija, govore da trud onih koji samopregorno rade na institucionalnom razvoju EU u pravcu “nove liberalne imperije” nije ostao neprimećen. Među ovim trudbenicima, imperijalni strateg i administrator Robert Kuper, nije na poslednjem mestu. Upravo je suprotno.
Sâm Hose Manuel Baroso, predsednik Evropske komisije, ostavio je u ovoj stvari prvorazredno svedočanstvo. Naime, samo pet godina posle Kuperovog dolaska u Brisel, na dan potpisivanja Lisabonskog ugovora 10. jula 2007, na konferenciji za štampu koja je tim povodom održana u Lisabonu, Hose Manuel Baroso izjavio je da Evropska Unija i nije ništa drugo nego jedna imperija, istini za volju jedna neimerijalna imperija (!?), kako je to Baroso pojasnio u nastavku svog poletnog izlaganja.

30
U svojoj interpretaciji “nove liberalne imperije” i “novog liberalnog imperijalizma”, Kuper polazi od toga da je osnovno svojstvo aktuelnog “trenutka” svetske istorije njegova turbulentnost, konfliktnost i haotičnost. Haos je posledica činjenice što je svet podeljen na “postmoderne” (SAD, Velika Britanija, EU, Japan), “moderne” i “predmoderne”, odnosno “neuspešne” države (“failed states”).
Upravo u ovim “predmodernim”, odnosno “neuspešnim” državama, po Kuperu se uspostavlja i reprodukuje stanje trajnog haosa.  Budući da ove “predmoderne”, odnosno “neuspešne” države više ne ispunjavaju kriterijue za legitimnu upotrebu sile, haos koji one reprodukuju preti da se prelije na “moderne” i “postmoderne” delove sveta i ugrozi njihovu bezbednost i stabilnost.

31
Zato istorijska odgovornost i misija “postmodernih” država, u ovom slučaju reč je o SAD i članicama EU, jeste da osiguraju svoju bezbednost i stabilnost, i to tako što će u haos “predmodernih” država, milom, ali ukoliko ustreba i silom, uvesti uređeni poredak. Sistem bezbednosti “postmodernih” država služi tom cilju. Taj sistem predstavlja istorijsku novinu.
Osnovne karakteristike ovog “postmodernog” sistema bezbednosti jesu da se u njemu briše granica između unutrašnjih i spoljnih poslova, da je došlo do uzajamnog mešanja (tradicionalnih) unutrašnjih poslova i međusobnog nadzora, da se odbacuje sila u rešavanju međusobnih sporova, a da se posledično kodifikuju i standardizuju pravila ponašanja, da su granice između “postmodernih” država, s obzirom na promenjenu ulogu države, ali i s obrirom na saobraćaj, trgovinu, visoke tehnologije, itd. postale praktično irelevatne, zbog čega se, najzad, i sam sistem zasniva na transparentnosti, međusobnoj otvorenosti, međuzavisnosti i uzajamnoj ranjivosti.

32
Jedino sa osloncem na ovakav sistem bezbednosti, stalno proširujući granice unutar kojih sistem deluje, “postmoderne” države mogu proširiti prostor vlastitog stabilnog i bezbednog “postmodernog” poretka. Osnovni razlog za ovaj preventivni ekspanzionizam i osvajanje Kuper nalazi u činjenici da iako svet “postmodernih” država nije zainteresovan za haos, to ne znači da haos “predmodernih” država nije i ne može biti zainteresovan za “postmoderni” svet.
Sledstveno, pacifikovanje “predmodernog” haosa kroz njegovo “postmoderno” zaposedanje ima za “postmoderne” države primarno odbrambenu i bezbednosnu funkciju.
Zbog ostvarenja ovog velikog ideala – uvođenje “postmodernog” poretka u “predmoderni” haos – “postmoderne države” moraju da budu spremne na korišćenje celokupnog, veoma razuđenog i sofisticiranog dijapazona sredstava kojima raspolažu na skali od “meke” do “tvrde” moći (politika, diplomatija, propagaganda, psihološki rat, ekonomski rat, suberzija, ratna politika, rat) kako bi odbranile i proširile “vrednosti” u koje veruju i na kojima počivaju. Kao što je već pokazano, reč je o integrisanim i felsibilnim instrumentima Četvrte generacije ratovanja.

33
Kuper je ovu ideološku platformu imperijalne ekspanzije opširno predstavio 2003. godine u svojoj knjizi Slamanje nacija. Poredak i haos u Dvedesetprvom veku:
“Za postmodernu državu, stoga, postoji poteškoća. Neophodno je da se navikne na ideju dvostrukih standarda. Među nama, delujemo na osnovu zakona i otvorene zajedničke bezbednosti. Ali, kada imamo posla sa mnogo staromodnijim vrstama države izvan postmodernog evropskog kontinenta, (kao) Evropljani moramo se vratiti na znatno grublje metode iz ranijeg vremena – sila, preventivni napad, prevara, sve ono što je nepohodno kada se bavimo onima koji još uvek žive u svetu devetnaestog veka gde je svaka država za sebe. Između sebe, držimo se zakona, ali kada delujemo u džungli, mi takođe moramo koristiti zakone džungle.”
Ono što Evropljanima zaista garantuje da će u tom velikom preduzeću uvođenja “postmodernog” poretka u “predmoderni” haos zaista i uspeti, jeste imperija. Ali, ne bilo koja imperija. Za Kupera, to je “postmoderna imperija”:
“Devetnaestovekovne imperije bile su zasnovane na zajedničkim rasističkim pretpostavkama – i kolonizatori i kolonizovani izgleda da su prihvatali ideju o belačkoj superiornosti. Ali, ove su pretpostavke nestale. Postmoderna verzija imperije mora biti dobrovoljna, ako je to prihvatljivo; u krajnjem slučaju, mora biti kooperativna.”

34
Drugim rečima, Kuper nas uverava da početni uslov za uvođenje poretka u haos, uslov bez koga poredak uopšte i nije moguć, jeste uspostavljanje Evropske Unije kao “meke”, odnosno “postmoderne imperije” koja je sposobna da efikasno upotrebljava sve instrumente Četvrte generacije ratovanja i dosledno sprovodi strategiju “kontrolisane dezintegracije”. Šireći svoje granice i zahvataju sve veći i veći prostor, ona kao vrhunsku zajedničku vrednost štiti vlastiti “postmoderni” poredak.
Kao argumente u prilog zaključka da “u džungli moramo koristiti zakone džungle”, Kuper u Slamanju nacija navodi primere ratova koje SAD, UK i njihovi saveznici vode u Iraku, Somaliji i Avganistanu, ali naročito insistira na primerima iz Desetogodišnjeg rata za jugoslovensko nasleđe – rat u Hrvatskoj, rat u Bosni i Hercegovini, slučaj Srbije i, naročito, rat za Kosovo 1999. Ima li se to u vidu, može se reći da je koncept EU kao “meke”, “neoliberalne imperije” zapravo i rođen na temelju rezultata koje je obezbedio eksperiment sa Desetogodišnjim ratom za jugoslovensko nasleđe.

35
Kuperovo Slamanje nacija. Poredak i haos u dvedesetprvom veku predstavlja ideološki manifest “nove liberalne imperije” i “novog liberalnog imperijalizma”. Napred navedena mesta iz Slamanja nacija, predstavljaju samu srž ove doktrine.
Kritičarima nije trebalo mnogo pa da uoče kako Kuper sa svojom doktrinom “neoliberalne imperije” zapravo kompilira stari koncept evropskih imperija, a naročito stari koncept, takođe i stari mit, o “dobroj britanskoj imperiji”, “liberalnoj britanskoj imperiji”, odnosno “imperijalnoj federaciji”, koji su liberalni imperijalisti viktorijanske i edvardijanske Engleske razvijali od sedamdesetih godina 19. do tridesetih godina 20. veka (Sledbenici novog života, The Fellowship of the New Life, društvo osnovano 1883; Fabijansko društvo, The Fabian Society, osnovano 1884; Klub koeficijenata za večere, The Coefficients Dining Club, osnovan 1902; Grupe Rods – Milnerovog Okruglog stola, The Rhodes – Milner Round Table Groups, mrežna organizacija osnovana 1909; angloamerički, odnosno atlantski Institut za međunarodne poslove, Institute of International Affairs, osnovan 1919, sa svoja dva autonomna centra, Kraljevski institut za međunarodne poslove, The Royall Institute for International Affairs, poznatog kao Čatam Haus, Chatam House, osnovan 1920. u Londonu i Savet za inostrane odnose, Council on Foreign Relations, CFR,  osnovan 1921.  u Njujorku).
U svom optimalnom istorijskom obliku ovaj poredak poznat je kao Britanska imperijalna federacija u kojoj se efikasno upravlja po modelu Britanske indijske imperije, odnosno Britanskog radža, the British raj, kolonijalnog poretka koji je Britanija uspostavila i održavala u Južnoj Aziji (Indija, Pakistan, Bangladeš, Burma, danas Mianmar) od 1857. do 1947.

36
Ova stara imperijalna platforma, Kuperu je osigurala i dve prestižne anglo-američke nagrade za 2004 – Srebrena medalja Artur Ros, književna nagrada američkog Saveta za inostrane odnose (Council on Foreign Relations, CFR), britanska nagrada za političku publicistiku Džordž Orvel –  ali je proizvela i još jednu posledicu – otvorila je javni prostor i za druge zastupnike starog – novog britanskog, odnosno anglo-američkog ili atlantskog imperijalizma.
Na ovom mestu naročito treba naglasiti da je EU kao “meka” imperija zapravo produžetak SAD kao “tvrde” imperije. Kao “meka” i “tvrda” imperija, SAD i EU su integrisana struktura globalne moći koja je odlučna da se uspostavi kao svetska “postmoderna” imperija.
Ovo je “trenutno” istorijsko “stanje” vekovnog sukoba između protagonista svetske republike i protagonista svetskog carstva. Razume se, taj spor još ni iz daleka nije okončan.

37
Kao deklarisani i patetiči krstaš “novog doba” korporativne distopije koji se iz najplemenitijih pobuda bori za “naše vrednosti” jedne “meke” imperije kao što je to Evropska Unija, Robert Kuper je već najmanje dve godine i neposredno angažovan na velikom delu “sređivanja prilika” od interesa za zemlje na prostoru izvorne Jugoslavije. Iako oskudno i prilično stidljivo, o tom nas povremeno obaveštavaju ovdašnji mediji.
“Strateg”, naime, neposredno, predano, efikasno i što je najvažnije istovremeno, administrira “sređivanjem prilika” na čak tri mesta:
“Sređuje prilike” u Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, u pravcu unitarizacije Bosne i Hercegovine i daljeg slabljenja statusa koji Republika Srpska ima po Dejtonskom sporazumu.
“Sređuje prilike” u Republici Srbiji, a naročito “sređuje prilike” u onome što je preostalo od njenog sistema odbrane.
“Sređuje prilike” između Republike Srbije i “nezavisnog” Kosova u cilju “priznavanja realnosti na terenu” od strane Srbije.

38
Ima li se u vidu da je Robert Kuper onaj ideolog i administrator koji je pod pokroviteljstvom Tonija Blera potpisao samu doktrinu “novog liberalnog imperijalizma”, ima li se još u vidu i to da je Baron Ešdaun testirao ovu doktrinu kao “potkralj Bosne”, onda je jasno da u slučaju ovog Kuperovog neposrednog angažovanja u “sređivanju prilika” na centralnom Balkanu imamo zapravo posla sa operacijom od najvećeg mogućeg strateškog značaja i za njega lično i za sve druge, važnije, protagoniste doktrine koju je on potpisao. Da je to tako, nedvosmisleno potvrđuju sami događaji, naročito događaji tokom protekle dve godine.
Shodno tome, ne treba ni na trenutak pomisliti da se Kuper neće pridržavati napred navednih aksioma “novog liberalnog imperijalizma”. Uostalom, “srećivanje prilika” ovde se već dvadeset godina odvija se uz striktno poštovanje tih istih aksioma – kontrolisana dezintegracija, “ideja dvostrukih standarda”, kada Evropljani “imaju posla sa mnogo staromodnijim oblicima države izvan postmodernih granica… moraju da se vrate mnogo grubljim metodama ranijeg perioda – sila, preventivni napad, prevara i sve drugo što je neophodno za one koji još uvek žive u devetnaestovekovnom svetu samodovoljnih država”,  “u džungli moramo koristiti zakone džungle”, četvrta generacija ratovanja, permanentni rat.

39
U tom i takvom “sređivanju prilika”, uloga Roberta Kupera kao “Stratega” može, dakle, biti samo strateška. Njegovo je da osigura sve potrebne uslove da se u ovom posebnom slučaju centralnog Balkana doktrina “novog liberalnog imperijalizma” primeni doslovno. A to znači da će se ovdašnje “prilike” smatrati “sređenim” tek onda kada se u ovdašnji “haos”, ovu turbulentnu, konfliktnu i haotičnu balkansku “džunglu”, uvede “postmoderni” poredak “postmoderne” imperije. Jer, kao što je to pokazano, uvođenje poretka u haos, odnosno u bilo koju “džunglu”, pa tako i u ovu balkansku, po Kuperu može efikasno obaviti samo “nova liberalna imperija” u svom “mekom” ili “tvrdom” obliku, već prema okolnostima, ali u oba slučaja u okviru propozicija “kontrolisane dezintegracije” i Četvrte generacije ratovanja.
Danas, ulogu “meke imperije” na sebe je preuzela Evropska unija. Ne samo za našeg “Stratega”, istorijski uzor za Evropsku uniju kao “meku imperiju” može da bude samo britanski radž,  the british raj, onaj imperijalni poredak koji je pod kraljicom Viktorijom bio uspostavljen u Indiji.
Kakav je taj poredak, i kakav tek može da bude, imamo ovde, na centralnom Balkanu, priliku da neposredno i veoma intenzivno doživivljavamo kao vlastito nametnuto iskustvo već 20 godina, od 1990 – 1991. do danas. Ovo iskustvo nedvosmisleno upozorava da je reč o istorijski starom poretku imperijalne dominacije i subjugacije. Taj poredak aktuelno je strukturiran kao globalna korporativna distopija u liku “nove liberalne imperije” i “novog liberalnog imperijalizma”.

40
Da bi se delotvorno odgovorilo na ovde skicirano stanje činjenica, za početak je neophodno da se  identifikuje i shvati stvarni sadržaj imperijalne politike “postmoderne” dominacije i subjugacije – kontrolisana dezintegracija, načelo dvostrukih standarda, “sila, preventivni napad, prevara i sve drugo što je neophodno za one koji još uvek žive u devetnaestovekovnom svetu samodovoljnih država”, četvrta generacija ratovanja, permanentni rat. Naravno, to nije moguće bez oslonca na pouzdan konceptualni, metodološki i analitički, ali i etički model istraživanja istorijskih fenomena. Celokupno znanje sveta danas nam je na raspolaganju u ovom zahtevnom preduzeću.
Kao nezaobilazan deo tog korpusa “svetske književnosti”, naše vlastito istorijsko iskustvo slobodnog mišljenja i slobodnog delovanja slobodnih ljudi ispunjava sve potrebne uslove da se jedan takav teorijski model utemelji i razvije. Što se tiče ovog pisca, to naročito važi za radove petorice naših velikih prethodnika, takođe i zemljaka, onih “Srba sa dna kace” iz Hercegovine i Bosne, koji su ovu tradiciju obogatili tokom 20. veka. Petorica ovih uglednika jesu: Vladimir Ćorović (1885-1941), Dimitrije Mitrinović (1887-1953), Vasilj Popović (1887-1941), Milan Budimir (1891-1975) i Vladimir Dedijer (1914-1990).

Beograd, 1. oktobar – 20. novebar 2010.
Delovi iz studije „Evropska Unija kao ‘meka’ imperija i Srbi“