Paradoks

Piše Aleksandar Đaja

Socijalistička partija Srbije ionako ima sve više problema da svojim glasačima objasni šta i dalje traži u koaliciji sa DS-om

Poslanik Srpskog pokreta obnove u Narodnoj skupštini Srbije Aleksandar Jugović (jedan od „obojice“ iz te stranke) rekao je novinarima kako je izjava Milutina Mrkonjića, da bi da je Slobodan Milošević živ SPS bila na vlasti u koaliciji sa Demokratskom strankom i G 17 Plus, skandalozna: „Slobodan Milošević je označen kao nalogodavac zločina na Ibarskoj magistrali, atentata na Vuka u Budvi i ubistva Ivana Stambolića. Da je kojim slučajem Milošević živ, on bi bio u Hagu. Da je hipotetički u mogućnosti da napravi koaliciju, pravio bi je s Legijom, Radetom Markovićem, Zvezdanom Jovanovićem, a lidere demokratski orijentisanih stranaka (sic-?!), Borisa, Vuka, Dinkića, Ljajića, Čedu i Čanka, likvidirali bi njegovi eskadroni smrti!“ – poentirao je Jugović.

PODSETNIK
Možda papir, mikrofon i kamera „trpe sve“ – ali ne i ja. Zato ovako egzaltiranog (jednog od „obojice“) poslanika SPO-a u Narodnoj skupštini Srbije Aleksandra Jugovića (koji, da su zaista postojali „Miloševićevi eskadroni smrti“, sada ne bi bio u mogućnosti da se „poetično“ izražava) ovom prilikom želim da podsetim šta je, u stvari, „skandalozno“. Skandalozna je bila njegova i njihova vlast, vlast SPO-a u Beogradu, od 1996. do 2000. godine – kada su od Beograda napravili „provincijsku prćiju“, sebi i „svojim bližnjim“ podelili preko 800 stanova i ostali upamćeni kao najgora gradska vlast od kad je Beograd počeo da se naziva – Singidunum!… Kako je ta vlast, na primer, izgledala oktobra meseca 1998. godine?
Kada bi putnik namernik u to vreme iz pravca Novog Beograda ulazio u naš glavni grad, prelazeći Brankov most, naišao bi na nešto što bi se moglo okarakterisati kao „čudo neviđeno“ (dez)urbane arhitekture Beograda. Sa desne strane mosta, na samom ulazu u grad, a na ravnom krovu jedne višespratnice, vide se dve prave-pravcate „kućice u cveću“! Oko njih okućnice, male baštice sa ranim povrćem, nekoliko stabala jabuka i šljiva, dok se goveda sa ulice teško mogu opaziti. Prasići su, pretpostavljam, smešteni u obor između dva dimnjaka. (Dez)urbanizacija Beograda pod vlašću SPO-a tako je počela da ulazi u svoju završnu, metastazirajuću fazu!
Ali, nije bilo zakrčeno samo nebo. Tek dole, na zemlji, građani su izgubili sva svoja pešačka prava. Jer, samo je bilo pitanje dana kada će vlasnici nekoliko desetina hiljada uličnih kioska (uz pomoć isto toliko desetina hiljada tadašnjih maraka, plus nekoliko nula, za podmazivanje opštinskih i drugih neophodnih funkcionera) zatražiti od gradskih SPO vlasti da razruše preostale stambene četvrti, kako bi građani na prostoru ravnom kao aerodromska pista, načičkanom hiljadama kioska, dan i noć nesmetano mogli da kupuju, kupuju i kupuju… Istovremeno, dok su kiosci i drugi slični „privremeni objekti“ pod blagoslovom i finansijski ušuškanom gradskom vlašću SPO-a nicali filmskom brzinom, istom su brzinom propadali sportski objekti, pozorišta, muzeji, ustanove kulture… Novca prema tvrdnjama gradskih SPO funkcionera (osim na njihovim ličnim bankovnim računima) „nije bilo“, da – zaustavi haos u gradskom saobraćaju, da napravi podzemne garaže, očisti ulice i zelene površine od parkiranja po principu „kako se kome ćefne“, da pojača komunalne službe, ne bi li one „zaboravne“ koji su upravo završili adaptacije svojih stanova naterali da sklone šoder i šut sa trotoara. „Nije bilo“ novca da nam zaista bude toplo u stanovima, a ne da nas Gradska toplana na televiziji obaveštava o tome da nam je „zaista toplo“… Najzad, novca „nije bilo“ ni da inspektori i policijski organi stanu na put „lovanima“, prijateljima, rođacima, kumovima, zemljacima, braći i sestrama SPO-a, da sa dozvolom za osamdeset nadziđuju na zgradama svoje stanove od dvestaosamdeset kvadrata, ne sekirajući se pri tom nije li komšiji od ispod počeo da puca plafon ili se sa svojim bračnim krevetom i suprugom već nalazi dole, u vešernici…!

UVREDA
Međutim, istovremeno se i slažem sa Jugovićem: izjava Milutina Mrkonjića – jeste „skandalozna“! Jedino su nam aspekti gledanja na nju divergentni. Jer, iako su politički stil i karakter datih političkih izjava, način oblačenja, gestikulacije, osećanje za političku i svaku drugu meru, olako davanje obećanja, izražavanje prostosrdačnosti i s kim treba i s kim ne treba, najzad, inteligencija – lična stvar pojedinca, pa i ministra i visokog funkcionera SPS-a Milutina Mrkonjića, njegova izjava da bi predsednik Milošević bio u koaliciji sa svojim ubicama, koje su ga izručile haškom sudu za suđenje i egzekuciju Srba – jeste uvreda. Kako za pokojnog predsednika Miloševića, za njegovu porodicu, tako i za svakog patriotski i nacionalno nastrojenog građanina Srbije. Kakvi god da su dnevno-politički razlozi motivisali ministra Mrkonjića da se putem ove izjave dodvori DS-u Borisa Tadića (pa možda i svom predsedniku Dačiću) ili da time skrene priču sa kašnjenja u izvođenju radova na fantomskom Koridoru 10 – ona nije politički probitačna. Jer, Socijalistička partija Srbije ionako ima sve više problema da svojim glasačima objasni šta i dalje traži u koaliciji sa DS-om, na zajedničkom putu priznanja nezavisnosti Kosova i gubljenju svakog nacionalnog i državnog suvereniteta. Na gubljenju svojih korena, na kojima je pod vođstvom Slobodana Miloševića svojevremeno nastala i godinama na izborima dobijala podršku većine biračkog tela. Da li je to paradoks? Ili samo politika. Svejedno je amoralno.