OLIVERA MILUNOVIĆ Premoderni total dizajn

Piše Dejan Đorić

Obraćanje Olivere Milunović srpskoj i ruskoj srednjovekovnoj umetnosti nema samo smisao prisećanja ili potrage za duhovnim istočnicima, već uz pomoć tradicije i unutar nje ova primenjena umetnica nastoji stvaralački da unapredi baštinu, što i jeste smisao reči – traditio

U poslednjim vremenima mnogo toga ulazi u krizu ili kako Novalis kaže: „Sve jednom mora pasti u likvidno stanje kako bi se organizovalo oko preostalih solidnih jezgara“. Materijalna i duhovna kriza nije zahvatila samo likovnu umetnost, evropsku i američku avangardu u mnogo čemu ispred drugih događanja u kulturi. Kriza je uticala i na tako elementarnu, sa životom i ljudskim potrebama povezanu delatnost, kakva je primenjena umetnost.

KRIZA PRIMENJENE UMETNOSTI
Glavni zapadni trend i u tako visoko zanatski profilisanoj umetnosti kakva je izrada unikatnih noževa, koja ima svoje sajmove, kolekcionare i specijalističke časopise, ne odnosi se više na savršenstvo, umeće, znanje i lepotu hladnih sečiva već na đubrišnu estetiku sklapanja predmeta sa otpada, nož postaje asamblaž. Sveopšti trend u primenjenoj umetnosti ne može se objasniti samo nestankom sirovina i činjenicom da bi  tehnokratska civilizacija zadugo mogla da opstane na reciklaži, preživanju sopstvenog smeća koje nekontrolisano proizvodi. U pitanju su pre svega duhovna kriza, stvaralačka nemoć i iscrpljenost, podstaknuti besperspektivnošću i nepoverenjem u budućnost. Stara ideja o božanskoj prirodi vladara ima uporište u stvarnosti, naše doba je – interregnum, period slabe, bezlične vlasti žena i činovnika, koji je kao fenomen poznat u istoriji. Stari grčki teoretičari tvrdili su da je najteža stvar na svetu upravljati društvom. Pojedinci tvrde da je demokratski princip vladanja neodrživ, samo okrutni vladari kao Ivan Grozni i Staljin donose moć državi,  snagu i poredak, dok sa mirotvoračkim zemlja nazaduje, car mora biti grozan da država ne bi propala. U prilog te teze dovoljno je reći da je Rusija pod tom dvojicom monarha teritorijalno bila najveća i vojno najmoćnija. Iz političke sfere koja se odražava na sve druge nivoe potiče današnja velika slabost i korumpiranost, pa je i primenjenu umetnost zahvatila ne samo duhovna već i moralna kriza.
Pojedini profesori Fakulteta primenjenih umetnosti, obeleženi nihilizmom i beznađem, studente prve godine dočekuju rečima: „ Vi ste nam konkurencija i uzećete nam hleb“. Umesto da ih poduče onome zbog čega su se upisali, na časovima izbegavaju praktičnu nastavu, a u galerijama izlažu fotografije jer se sada mnogi predstavljaju kao konceptualisti. Propozicije na nekim našim smotrama primenjene umetnosti tekstila više ne nalažu očuvanje ručnog rada, a pošast novih medija i đubrišne estetike zahvatili su sve vidove umetnosti. Samo usamljeni pojedinci imaju snagu da se odupru potrošačkoj i konzumentskoj kulturi otpada, stvarajući dela koja samim tim što su drugačija izazivaju pažnju. Umesto da budu potisnuti, u doba kada drugi svesno odbacuju vidove manuelnog stvaranja i prelaze na digitalno, svojim umećem dolaze u prve redove jer, paradoksalno, upravo ono što ih onemogućuje stavlja ih ispred drugih. Veliki primenjeni umetnici kao Slobodan Čelebić Cober, koji se bavi dizajnom i ručnom izradom vrhunske unikatne obuće, Aleksandar Ćeklić, najbolji srpski umetnik knjižnog poveza i naš najveći poznavalac istorije poveza, i Radivoje Raka Ivković, majstor izrade unikatnih hladnih sečiva i njihovih kanija, svojim ostvarenjima pobuđuju pažnju i u posttehnološkoj eri.

RETRO POMAK
Beogradska primenjena umetnica Olivera Milunović je među malobrojnim čiji se rad može definisati kao retro pomak. Njeno obraćanje srpskoj i ruskoj srednjovekovnoj umetnosti nema samo smisao prisećanja ili potrage za duhovnim istočnicima, već uz pomoć tradicije i unutar nje umetnica nastoji stvaralački da unapredi baštinu, što i jeste smisao reči – traditio. Njeno traganje za samobitnim vodi ka dobu duhovne zrelosti i snage, koje obeležavaju Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija, crkva Svetog Vasilija Blaženog u Moskvi i drugi simboli duhovnog uzrastanja. Bavi se izradom slika na svili, najčešće na formatima 180×45 cm, koje kao trake ređa u galerijskom prostoru. Na taj su način komponovane freske u istočnom pravoslavlju, ostvarene kao friz, niz slika koje omogućavaju celovit uvid i duhovno putovanje. Friz je poznat u umetnosti Sredozemlja kao vid panoramskog čitanja slike. Ređajući i upoređujući svoje likovne priče, na celinama i do simboličnih trideset tri elementa, umetnica polazi i od konkretnih književnih dela koja prate njen rad. Školovana na beogradskom Fakultetu primenjenih umetnosti, brzo je shvatila da je Beograd glavni antisrpski grad i uz mnoge otpore sprovela svoj predmoderni total dizajn. Njene svile nastaju na potpuno slikarski način, bez bilo kakvih pomagala, ali se mogu nositi i kao ešarpe. Ništa savremene umetnike ne može da iznervira kao ikona i u tom smislu dela koja potiču iz tradicije smetaju konceptualistima, kao i onima koji u duhu neljudske TV estetike javnih žena sa javnog medijskog servisa od svoje dece prave Jelenu Karleušu.

DALEKO OD PSEUDOMODE
Umetnici tekstila strana je današnja moda industrijskog tipa, pseudomoda koju kao i književnost stvaraju sumnjive kreature, pa čak i igračice iz noćnih klubova.
Ona ističe modu tridesetih godina i devetnaestog veka, kada je svakom predmetu poklanjana velika stručna pažnja. Zato njene slike-marame po kvalitetu izrade i čistoj svili prepoznaju starije žene koje se sećaju nekadašnjeg nivoa gradskog života, a ne mlađe koje nisu svesne  kakav plastični kič nose, misleći naivno da je u pitanju visoka moda. Duhu vremena umetnica ne suprotstavlja samo umetnost boljih civilizacija. Svojim cvetnim i hrišćanski radosnim slikarstvom polazi od istočnopravoslavne estetike, a stiže do secesije, Gustava Klimta (koji je voleo Vizantiju) i umetnika međuratnog modernizma. Svojim stvaralaštvom šire apstraktno uopštava, jer šta su šara, ornament, vez, ćilim, pisanica i stećak nego vid apstrakcije. U osnovi svega su linija, trag ljudske ruke, crtež i ličnost.
Olivera Milunović je smisao likovnosti otkrila na svoj način u vreme kada drugi panično beže u vizuelno i eksperimentalno, istražujući svetove koji se ne mogu smatrati već samo proglasiti umetničkim. Potvrdila je staru istinu, umetnost i njene drevne tehnike ne može se iscrpsti, ma šta i ma koliko da je urađeno uvek ima mesta za stvaranje. Slikarstvo nije umrlo sa pojavom fotografije kako su mnogi predviđali, novi mediji ne isključuju stare, što je pokazala i nedavno završena izložba ove umetnice u Ruskom domu u Beogradu.