Neofašistička internacionala

Piše Bogdan Đurović

Sedam decenija posle agresije Nemačke na Sovjetski Savez Moskva se suočava sa velikim prekrajanjem istorije u istočnoevropskim zemljama, u kojem se Hitler predstavlja kao oslobodilac

Rusija i Ukrajina obeležile su krajem juna dva značajna datuma. Da nije reč o izrazito negativnim istorijskim događajima, moglo bi se reći – jubileja. Najpre je 22. juna bila 70. godišnjica napada Hitlerove Nemačke na SSSR, a osam dana kasnije, 30. juna, navršilo se i sedam decenija od proglašenja takozvane „nezavisne ukrajinske države“ – pronacističke marionetske tvorevine. Države koja je bila toliko falična, da je se čak i Hitler ubrzo odrekao.

PRONACISTIČKI BIZARNI PIR
Dan otpočinjanja ratnih operacija na tlu SSSR-a, u Rusiji, ali i u Ukrajini, zvanično se zove Dan sećanja i žalosti, kao izraz tuge zbog gubitka 27 miliona života sovjetskih građana, dok se materijalna razaranja teško mogu i izmeriti. Ali, i ove godine se pokazalo da se u nekim delovima Ukrajine ovaj dan doživljava kao povod za morbidno slavlje, iako on nikome, pa ni ukrajinskim tvrdokornim nacionalistima, nije doneo ništa drugo do zločin i patnju. I sve to u trenucima kada se skoro polovina građana Ukrajine otvoreno izjašnjava za zajedničku državu sa Rusijom i Belorusijom, a isto toliko njih bi želelo da se vrati Sovjetski Savez.
Ipak, više od ukrajinskih nacionalista Moskvu zabrinjava činjenica da su tendenije relativizacije nacizma uzele maha i u mnogim drugim zemljama u okruženju. Reklo bi se da u istočnoj Evropi više nije greh reći da imate razumevanja za Hitlera, jer se – borio protiv komunizma. Ima, međutim, i onih koji idu i korak dalje, poput rumunskog predsednika Trajana Baseskua, i kažu da bi se oni i danas, da su u istim okolnostima kao pre 70 godina, pridružili Hitleru u pohodu na Rusiju!
Ukrajina je već dve decenije, a posebno posle 2005. godine i dolaska na vlast proameričkog režima Viktora Juščenka, učinila mnogo na rehabilitaciji (pro)nacista i relativizaciji njihovih zločina. A kada je i ta, pripremna faza okončana, prešlo se na otvorenu heroizaciju fašističkih satrapa – takvih ozloglašenih „heroja“ poput Stepana Bandere ili Romana Šuheviča. Sa dolaskom umerenog Viktora Janukoviča na mesto šefa države, stvari su počele da se donekle popravljaju, ali se ubrzo pokazalo da lider Partije regiona ipak nije svemoguć. I da ovaj političar iz proruskog, istočnoukrajinskog Donjecka, ne samo što ubrzano gubi lični i partijski rejting, već i bitku sa naci(onali)stima sa zapada zemlje.
Ozbiljan šamar Janukovič je dobio od Ustavnog suda Ukrajine, samo nekoliko dana uoči 22. juna, kada je najviši sudski organ praktično ukinuo njegov majski ukaz, kojim je uoči Dana pobede proglasio crveni Barjak pobede za zvaničnu zastavu prilikom svetkovina posvećenih Drugom svetskom ratu. Odnosno – Velikom otadžbinskom ratu, kako se zvanično zove u Rusiji. Jer, za Ruse to nije isto: Veliki otadžbinski rat je deo Drugog svetskog rata, onaj deo u kojem su učestvovale jedinice Crvene armije. Zato su u Moskvi veoma osetljivi kada se u bivšim sovjetskim republikama govori neutralno o „Drugom svetskom ratu“, čime se potire herojski podvig sovjetskih boraca.
O tome je govorio i sam Janukovič, u televizijskom obraćanju naciji uoči Dana sećanja i žalosti. „Borba na život i smrt protiv fašizma dobila je pravedan naziv – Veliki otadžbinski rat. Ukrajina se našla u samom centru teških odbrambenih borbi i odlučujućih ofanziva, preživela je ogromne ljudske i materijalne gubitke. Za slobodu i mir bila je plaćena neverovatno visoka cena – više od deset miliona ljudskih života“, poručio je ukrajinski predsednik.
Time je podsetio svoje sugrađane da su fašističke tradicije u Ukrajini ništavne naspram onoga što je ova zemlja ugradila u borbu za oslobođenje, jer su ukrajinski gubici, po nekim procenama, iznosili i do 14 miliona ljudi! Ali, iako ni dan-danas rusofobni nacionalisti ne broje više od desetak odsto ukrajinskog stanovništva, reklo bi se da je Janukovič prinuđen na defanzivu pred njihovim naletima. O tome svedoči i činjenica da se njegovim naredbama otvoreno podsmevaju na zapadu zemlje, „ukidajući“ ih protivustavno odlukama lokalnih skupština.

GADNA NARAV MEDVEDA
A u samom Lavovu, „prestonici“ zapadne Ukrajine, uoči 22. juna osvanuli su bilbordi sa porukama sećanja na „žrtve nacističkog i komunističkog režima“, a provatikanska Grkokatolička crkva održava molebane za žrtve komunističke represije. Inače, 22. jun u Lavovu ima sasvim drugo značenje nego u ostalim delovima Ukrajine – Skupština ovog zapadnoukrajinskog grada proglasila je ovaj datum za Dan sećanja na žrtve komunističke represije 1939. do1941. godine! I dok ukrajinski predsednik podseća na herojstvo Ukrajinaca u Velikom otadžbinskom ratu, političari iz Lavova mu direktno pljuju u lice.
Međutim, prerađivači istorije, revizionisti svih fela, nisu aktivni samo u Ukrajini. Moskvu zabrinjava što je ovaj trend uzeo maha u mnogim bivšim sovjetskim republikama, ali i širom istočne Evrope. Zapravo, svuda gde NATO širi svoj antiruski uticaj. Tako, na primer, Gruzija, koja je dala 700.000 boraca Crvenoj armiji, od kojih se skoro polovina nije vratila kućama, bukvalno ruši svaki trag antifašističke borbe. Ako je Gruzijac Mingrel Militon Kantarija pre 66 godina bio jedan od onih koji su podigli Barjak pobede nad Rajhstagom, današnji predsednik Mihail Sakašvili naredio je da se sruši veličanstveni spomenik u Kutaisiju, podignut u znak sećanja na 300.000 poginulih pripadnika ovog kavkaskog naroda. Spomenik je srušen dinamitom, kao doprinos obračunu sa „totalitarnom prošlošću“, a tom prilikom poginule su jedna devojčica i njena majka, pošto su se komadi „prošlosti“ razleteli više od 150 metara unaokolo.
Pribaltičke države su poseban primer. U litvanskom udžbeniku istorije, tako, piše da su „Litvanci rat dočekali sa radošću, jer je on spasio od ruskog terora“. U susednoj Letoniji, pak, zloglasni koncentracioni logor u Salaspilsu, u kojem je pobijeno oko 100.000 ljudi, istorijske čitanke nazivaju „popravno-radnim“, navodeći da su u njemu boravili „kriminalci, dezerteri, klošari, Jevreji i ostali“. Dok su, sa druge strane, nacističke „Letonske legionare krasili velika izdržljivost, umeće i odvažnost“! A u Estoniji su otišli i korak dalje. Njihov bivši premijer, a sadašnji ministar odbrane, istoričar po obrazovanju Mart Lar (i veliki Sakašvilijev pokrovitelj) piše da je „nada u oslobođenje buknula 22. juna 1941. godine, kada je nemačka vojska prešla granicu SSSR-a“…
Da (neo)fašistička internacionala bude u punom sastavu, pobrinuo se, za mnoge neočekivano, i aktuelni rumunski predsednik Trajan Basesku. Ovaj kontroverzni političar izazvao je veliki diplomatski skandal kada je u potpunosti opravdao učešće Rumuna u Drugom svetskom ratu na strani Hitlera. Gostujući, upravo 22. juna, u televizijskoj emisiji kanala „B1TV“, izrazio je puno razumevanje za odluku ratnog premijera, maršala Jona Antoneskua, koji je rumunskim snagama naredio zauzimanje današnje Moldavije i delova Ukrajine. „I sam bih dao istu takvu komandu – rumunski vojnici, naređujem da pređete Prut! Imali smo saveznika. Kada bi bili takvi uslovi, verovatno bih tako i postupio“, iskren je bio Basesku.
Što nimalo ne čudi. Basesku je, naime, svojim „snagama“ odavno naredio da pređu Prut, s obzirom na to da je pripajanje Moldavije Rumuniji praktično prioritet i spoljne i unutrašnje politike od kada je on na vlasti. I na tom putu mu sada stoji jedino Rusija, pa rumunski predsednik svoje saveznike traži i nalazi u Briselu i Vašingtonu. Kao zemlja od 22 miliona stanovnika, članica EU i NATO-a, Rumunija je, kao i Poljska, prihvatila elemente američke protivraketne odbrane (PRO) na svojoj teritoriji. I prihvatila je, takođe kao i Poljska, sve političke, ekonomske i vojne elemente američke „protivruske odbrane“ u istočnoj Evropi.
Imajući sve ovo u vidu, jasno je da je Rusiji nametnut žestok ritam konfrontacije duž celog njenog zapadnog pravca. Kao što je to najčešće bivalo u njenoj istoriji, Moskvi je odsečen pristup zapadnoj Evropi i na tom delu granice sada se podižu američke raketne baze. Sve češća upozorenja Kremlja u potpunosti se ignorišu, pa je tako i izjava ambasadora pri NATO-u Dmitrija Rogozina – da Rusija više neće učestvovati na samitima zapadne vojne alijanse dok se ne potpiše sporazum o PRO – prošla gotovo neopaženo. Jer, na Zapadu se sada već otvoreno podsmevaju takvim pretnjama koje dolaze od predsednika Dmitrija Medvedeva.
Medvedi u Rusiji, međutim, imaju gadnu narav kada ih previše provociraju. Toliko su, bar, savremeni neofašisti mogli da nauče iz primera svog duhovnog vođe. I on je, naime, pre sedam decenija pun samopouzdanja prešao svoj Njemen i Prut…