Kontrol banka i sudska lakrdije

Piše Nataša Jovanović

O čemu svedoči sudska hronologija koja je pratila stečaj i potraživanja imovine „Kontrol banke“?

U prethodnih nekoliko brojeva „Pečata“ iznete su činjenice koje dokazuju da je u slučaju „Kontrol banke“ a.d. posle njenog uništenja sumnjivim oduzimanjem dozvole za rad došlo i do pljačke njene imovine i oštećenja stečajnih poverilaca banke plaćanjem od strane stečajne uprave banke – Agencije za osiguranje depozita nepostojeće štete firmi „Koka hibro komerc“ iz sela Donje Sinkovce.

KOKA BEZ HRANE ZA PILIĆE
Spor između „Kontrol banke“ a.d. i „Koke hibro komerca“ nastao je, da podsetimo, kada su zaključili 1996. godine Ugovor broj 4430 o poslovnoj saradnji, treći učesnik tog ugovora je bilo preduzeće „S.G.S.“ p.p. iz Beograda.
U uvodnoj napomeni ugovora ugovorne strane su konstatovale da se „Koka hibro komerc“, preduzeće registrovano za proizvodnju brojlera, roditeljskih jata, kao i za klaničnu proizvodnju, u nameri proširenja proizvodnih kapaciteta obratila „Kontrol banci“ sa zahtevom za finansiranje u ukupnom iznosu od 6.000.000,00 dinara. „S.G.S.“ p.p. je angažovana kao firma preko koje će se vršiti plasman i plaćanja robe „Koke hibro komerca“ na jugoslovenskom i stranom tržištu.
Predmet tog ugovora je bio, prema članu 1. Ugovora, „uspostavljanje dugoročne poslovne saradnje između ugovornih strana, a naročito proširenje proizvodnih kapaciteta i osvajanje tržišta za plasiranje proizvoda “Koke hibro komerca”, kao i drugi oblici saradnje koji se budu javili kao poseban interes jedne od ugovornih strana u toku trajanja ugovora“.
U realizaciji napred navedenog ugovora o poslovnoj saradnji „Kontrol banka“ i „Koka hibro komerc“ (pun naziv HK „Koka hibro komerc“ d.o.o. „Brojler“, Donje Sinkovce) u periodu od 11. 11. 1996. godine do 16. 05. 1997. godine su zaključili osam kratkoročnih dinarskih i jedan kratkoročni devizni kredit, po kojem osnovu je banka u tom periodu „Koki hibro komercu“ doznačila ukupno 2.714.650,31 dinara ili 45,244 odsto od 6.000.000,00 dinara. To znači da je za manje od 6,5 meseci „Koki“ isplaćena gotovo polovina ukupnog iznosa kredita koji je trebalo da bude isplaćen u roku od tri godine.
Međutim, iako su sredstva kredita bila namenska, za proširenje proizvodnih kapaciteta, „Koka hibro komerc“, koja je kako će se kasnije ispostaviti sve vreme bila u blokadi računa, dobijena sredstva je koristila za kupovinu hrane za piliće i zarade zaposlenih, pri čemu kredite uopšte nije vraćala, tako da je „Kontrol banka“ u skladu sa odredbama kredita prestala da zaključuje nove kredite jer je postalo sasvim izvesno da „Koka hibro komerc“ kao dužnik nije u stanju da vraća prethodne kredite iako su dospeli na naplatu, pa čak ni posle nekoliko odlaganja naplate na više meseci.
Tada, umesto da moli da ne bude tužena, „Koka hibro komerc“ protiv „Kontrol banke“ podnosi tužbu radi naknade štete koja joj je navodno pričinjena jer je došlo do pomora pilića zbog neizvršenja ugovora od strane „Kontrol banke“, zbog čega je „Koka hibro komerc“ bila u nemogućnosti da nabavlja hranu za piliće. Presudom od 18. 04. 2001. godine, Privredni sud je obavezao „Kontrol banku“ a.d. da tužiocima, preduzećima „Koka hibro komerc“ d.o.o. „Brojler“ iz  sela Donje Sinkovce i HK „Koka hibro komerc“ d.o.o. takođe iz sela Donje Sinkovce, isplati na ime naknade štete iznos od 83.099.921,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, računajući istu od 1. 01. 1998. godine, pa do isplate. U tom postupku veštačenje je obavio Zavod za sudska veštačenja iz Novog Sada sa komisijom, u čijem sastavu su bili Antić Stojan, dipl. ekonomista, Slavoljub Stojanović, mr ekonomskih nauka, i Jovica Tasić, dipl. inž. stočarstva.
Sud je prihvatio nalaz veštaka prema kojem je tužena banka obavezna da nadoknadi štetu nastalu neizvršenjem predmetnog ugovora o poslovnoj saradnji. Osnovano se može postaviti i pitanje da li je Ugovor o poslovnoj saradnji br. 4430, od 11. 11. 1996. godine, uopšte ugovor koji može da proizvede takve pravne posledice? Naime, odredbom člana 46. st. 2 Zakona o obligacionim odnosima je predviđeno da ugovorna obaveza mora biti „moguća, dopuštena i određena, odnosno odrediva“. Sledeći, član 47. ZOO predviđa „Kad je premet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav“. U ovom slučaju je nesumnjivo da je većina odredbi Ugovora o poslovnoj saradnji neodređena i neprecizna, sadrži u osnovi samo obavezu buduće saradnje, dok ne sadrži tačan iznos obaveze zajmodavca, dinamike uplate zajmoprimcu, niti odredbe o tome kada će početi obaveza vraćanja kredita (dan, mesec i godina), što je sve suprotno napred navedenim odredbama Zakona o obligacionim odnosima.
Dakle, sud je presudu kojom je tuženu banku obavezao na enormnu naknadu štete (koja bi sa kamatom do otvaranja stečaja „Kontrol banke“ a.d. iznosila oko 36 miliona evra) zasnovao isključivo na nalazu veštaka, od kojih nijedan nije pravnik, a koji su svojim nalazom utvrđivali i datum zaključenja ugovora, osnov odgovornosti tužene, kao i uzročno posledičnu vezu između navodne štete i postupanja tužene.

ČUDNE ODLUKE
Šteta za tužioca ili tužioce, pošto su tužile dve firme istog vlasnika – Jovice Aleksića, ako je uopšte i bilo, nastala je zbog toga što tužioci nisu obezbedili potrebna finansijska sredstva, kako za organizovanje proizvodnje, tako i za obrtna sredstva, u dinarskoj protivvrednosti od najmanje 10.000.000,00 dem (u to vreme dem je mera vrednosti u našoj državi).
Ovakva presuda Privrednog suda u Beogradu od 18. 04. 2001. godine potvrđena je presudom Višeg privrednog suda u Beogradu od 17. 07. 2002. godine.
Po reviziji tužene „Kontrol banke“ a.d. i zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca protiv drugostepene presude (Pž. br. 4106/2001 od 17. 07. 2002. godine) Vrhovni sud Srbije je svojom presudom ukinuo osporenu drugostepenu presudu i predmet vratio Višem privrednom sudu na ponovni postupak.
Viši privredni sud je novom presudom Pž. br. 4309/2003 od 19. 11. 2003. godine ponovo odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu Privrednog suda u Beogradu XIII. P. br. 2976/98 od 18. 04. 2001. godine.
Posle toga, „Kontrol banka“ je 13. 01. 2004. godine podnela reviziju Vrhovnom sudu Srbije sa zahtevom da ukine obe presude, prvostepenu  od 18. 04. 2001. godine i drugostepenu od 19. 11. 2003. godine, što je Vrhovni sud i učinio svojom presudom Prev. br. 185/04 od 13. 05. 2004. godine.
Trgovinski sud u Beogradu presudom XIII. P. 3605/04 od 30. 05. 2005. godine utvrđuje podeljenu odgovornost i presuđuje da je tužena „Kontrol banka“ a.d. odgovorna sa 50 odsto za nastalu štetu kod tužilaca. Viši trgovinski sud Srbije svojom presudom Pž. br. 3102/07 od 11. 07. 2007. godine potvrđuje prvostepenu presudu.
Po reviziji tužene „Kontrol banke“ a.d. Vrhovni sud ukida obe osporene presude rešenjem Prev. br. 406/07 od 25. 06. 2008. godine, sa čudnim obrazloženjem da je nesporno da je šteta tužiocima naneta, ali da je sporan obračun visine štete. Ova, treća odluka po reviziji je čudna zbog što su prethodnim odlukama Vrhovnog suda osporene presude ukidane zbog nedostatka dokaza da je šteta učinjena, dok je sada na osnovu istih dokaza i Vrhovni sud našao da postoji šteta na strani tužilaca. Odluka je čudna i zbog toga što je punomoćnik tužene „Kontrol banke“ a.d. advokat Vladimir Rajković u reviziji na 40 strana pružio sve potrebne dokaze iz kojih se vidi da je tužbeni zahtev u celini neosnovan. Istom revizijom je predloženo da u ponovljenom postupku ne sudi u prvom stepenu sudija Trgovinskog suda u Beogradu Jasna Brozović, koja je već dva puta presuđivala u korist tužilaca i pored toga što su joj presude bile ukidane, pri čemu nije u ponovljenom postupku postupila po nalozima sadržanim u odluci po reviziji Vrhovnog suda Srbije. Takođe je predloženo da u drugostepenom postupku ne sude sudije Višeg trgovinskog suda Goran Savić, Milan Novaković i Nebojša Marković, jer su učestvovali u donošenju svih presuda Višeg trgovinskog suda i to
– prilikom donošenja presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. br. 4106/2001 od 17. 07. 2002. godine sudije Goran Savić i Milan Novaković,
–    prilikom donošenja presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. br. 4309/2003 od 19. 11. 2003. godine sudije Milan Novaković i Nebojša Marković, i
–    prilikom donošenja presude Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. br. 3102/07 od 11. 07. 2007. godine sudije Milan Novaković i Nebojša Marković.
U ponovnom postupku koji se pred Trgovinskim sudom u Beogradu vodi predsednik veća je ponovo sudija Jasna Brozović. Moram da primetim da je krajnje neobično da iste sudije sude isti predmet i posle toga što su im presude po više puta ukidane, što je svakako razlog da se i bez predloga odredi drugi predsednik veća, odnosno drugo veće.
Sve napred navedeno bi možda moglo i da se prihvati kao drugačije sudijsko uverenje sudećih sudija, da advokat Đorđe Ivanišević u traganju za istinom u ovom slučaju nije utvrdio da je Holding kompanije „Koka hibro komerc“, Donje Sinkovce, 27. 11. 1995. godine podnela Privrednom sudu u  Beogradu tužbu protiv  P.P. „Juma“ iz Beograda (u presudi „BK Telekom“ kao pravni sledbenik P.P. „Juma“) i „Karić banke“ d.d. (u presudi „Astra banka“ kao pravni sledbenik „Karić banke“). Presudom od 24. 05. 2001. godine obavezan je prvotuženi „BK Telekom“ da tužiocu plati na ime obične štete iznos od 106.327.755,21 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 1. 04. 2001. godine, pa do isplate, kao i na ime izmakle dobiti iznos od 266.894.764,70 dinara sa istom kamatom.
Navedena presuda je potvrđena presudom Višeg privrednog suda u Beogradu od 2. 07. 2001. godine.
Povodom revizije tuženih i zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca Vrhovni sud je rešenjem Prev. br. 655/01 od 31. 10. 2001. godine ukinuo obe osporene presude, a u ponovljenom postupku rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu od 25. 02. 2003. godine (u ponovljenom postupku nije ponovo sudila sudija Branka Krivokapić-Momirović, čija prvostepena presuda je ukinuta rešenjem VSS) odbačena je tužba tužioca u odnosu na prvotuženog dok je u odnosu na drugotuženog postupak prekinut, a što je potvrdio i Viši privredni sud u Beogradu rešenjem od 17. 07. 2003. godine.
Kada se uporede dva postupka vođena pred istim sudom po tužbama, „Koka hibro komerc“ (bez uticaja je da li se na tužilačkoj strani pojavljuju dva ili jedno preduzeće Jovice Aleksića) protiv tuženih u prvom slučaju P.P. „Juma“ i „Karić banke“, a u drugom slučaju „Kontrol banke“, videće se da se radi o istoj matrici casino online – u slučaju „Karić banke“ zaključen je Ugovor o poslovnoj saradnji i potom ugovori o kreditu, identično kao i u slučaju „Kontrol banke“, pa kada „Koka hibro komerc“ ne vrati nijedan dinar od primljenih kredita, niti isporuči pileće meso kojim je trebalo da isplaćuje kredite i banka prestane da zaključuje nove kredite uslovljavajući ih vraćanjem prethodno uzetih i dospelih, onda „Koka hibro komerc“ podiže tužbu zbog navodnog uginuća pilića zbog nedostatka hrane i izmakle koristi zbog nemogućnosti dalje proizvodnje.
Postupak protiv „Karić banke“ se razlikuje utoliko što je u tom slučaju prvo određen da veštači Gradski zavod za veštačenje u Beogradu, veštačenje u delu koje se odnosi na stručna pitanja poverio je veštaku dr Milivoju Nadaždinu, profesoru Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Ovaj veštak je svojim nalazom od 9. 10. 1999. godine konstatovao da (citat) „tužilac ne poseduje relevantne dokumente o uginuću živine“. Naime, zapisnici o tome su rađeni na bazi dokumentacije tužioca, a ne stvarnih materijalnih dokaza. Da je to tačno dokazuje neopozivo nevešto pripremljena dokumentacija tužioca. Naime, u sveskama u kojima je iznesena za spor pripremljena dokumentacija i za manje iskusnog veštaka, pa i za stručnog neznalicu, vidljivo je da su pisani „dokumenti“ praktično napisani u istom danu. Naime, dokumentacija se odnosi na više meseci, a dežurni radnici su se uvek potpisivali istom bojom olovke, što je praktično neverovatno. Koliko je dokumentacija tačna pokazuje činjenica da u sveskama postoje podaci o mortalitetu živine na dan 31.04. i 31.06, kao i niz drugih „nebuloza“ koje je suvišno komentarisati. Iz svega proizlazi da se garantovano radi o izmišljenim podacima, kao i o tome da je priložena „dokumentacija“ u sveskama o tovu brojlera pisana ne na bazi stvarnih dokumenata, već neosnovanih tužbi tužioca. Još jedan prilog datoj konstataciji je i izgled svezaka u kojima je vođena „dokumentacija“, koje su potpuno nove. Svakome, ko iole zna šta je živinarska proizvodnja, poznato je kako izgledaju proizvodni listovi u farmi koji su uredno vođeni i koliko su  pohabani ti dokumenti. Potom je veštak izneo mišljenje da u svojoj profesionalnoj karijeri i veštačenju u sličnim problemima preko 25 godina nije naišao na optužnicu sa manje argumentovanih dokaza. „Jednostavno rečeno, po mom mišljenju, stranke u sporu bi trebalo pred sudijom da dijametralno promene svoje uloge“
Očekivano, predsednik veća u tom postupku Branka Krivokapić nije prihvatila ovakav nalaz, već je veštačenje poverila Zavodu za veštačenje iz Novog Sada, gde je jedan član komisije veštaka bio i neizbežni Stojan Antić. Ta komisija je dala nalaz na osnovu kojeg je, isto kao i u slučaju „Kontrol banke“, utvrđeno da je tužena odgovorna za štetu koja je tužiocu pričinjena neizvršavanjem ugovorne obaveze iz Ugovora o poslovnoj saradnji. Takođe, identično kao u slučaju „Kontrol banke“ veštaci su i u ovom slučaju tumačili ugovore, uzročno posledičnu vezu i odgovornost tuženog.

DUPLI ARŠINI
Upoređujući prvostepene presude u oba slučaja („Kontrol banke“ i „Karić banke“) advokat Ivanišević je utvrdio da je mortalitet pilića-brojlera u postupku protiv „Kontrol banke“ utvrđen u periodu od 16. aprila do kraja jula 1997. godine, na osnovu zapisnika Zavoda za poljoprivredu „Leskovac“ iz Leskovca od 2. 09. 1998. godine, kao i aneksa tog zapisnika od 8.09. i 11. 09. 1998. godine, dok je mortalitet iste količine pilića i roditeljskog jata (200.000 brojlera i 1.500 roditeljskih jata) u periodu od 1.05.1995. do 30. 06. 1995. godine u postupku protiv „Karić banke“ utvrđen takođe na osnovu zapisnika Zavoda za poljoprivredu „Leskovac“ iz Leskovca od 4. 09. 1998. godine, kao i aneksa tog zapisnika od 10. 09. 1998. godine.
„Vrlo je interesantno i neobično da je dokazna dokumentacija za dva spora, a za periode koji dele cele dve godine, napravljena na osnovu podataka Jovice Aleksića gotovo u istom danu – razlika u sačinjavanju osnovnog zapisnika je dva dana, dok je aneks u drugom slučaju sačinjen gotovo istog dana, u pauzi između sačinjavanja dva aneksa u predmetu protiv “Kontrol banke” (8. i 11. 09. 1998. godine), dok je Aneks Zapisnika u slučaju “Karić banke” sačinjen 10. 09. 1998. godine. Još je interesantnije da je u oba slučaja ista Komisija veštaka utvrdila uginuće pilića po turnusnim listovima od 31. aprila i 31. juna (a datumi vekovima ne postoje u kalendaru)“.
Iz svega napred navedenog vidi se da postoji potpuni identitet između predmeta i postupaka u kojima su tužene stranke, u jednom slučaju „Karić banka“, a u drugom „Kontrol banka“. Međutim, identitet ne postoji u pogledu odluka suda.
Postupajući po reviziji tuženih „BK Telekoma“, kao pravnog sledbenika P.P. „Juma“ i „Astra banke“, kao pravnog sledbenika „Karić banke“, Vrhovni sud Srbije u veću sastavljenom od sudija: Žarka Latinovića, predsednika veća, i Vere Marković, Ljiljane Ivković-Jovanović, Vladimira Tamaša i Dimitrija Milića, članova veća, ukinuo je obe osporene presude konstatujući u obrazloženju da tužena „Karić banka“ ničim u ugovoru nije bila obavezana da nabavlja koncentrat za ishranu pilića, već da je to bila isključiva obaveza tužioca kao prodavca pilećeg mesa na osnovu Ugovora o zajedničkom ulaganju i kasnije Ugovora o kupoprodaji, te da stoga tuženi ne može biti odgovoran za mortalitet živine zbog nedostatka hrane, a takođe ni za izmaklu dobit, jer nije bio dužan da finansira izgradnju klanice koju tužilac nije izgradio, te je zbog toga za njega nastala izgubljena dobit. U istom rešenju je takođe konstatovano da se ne može odlučivati samo o pravima tužioca, a ne istovremeno i o njegovim obavezama, da ne može tužilac samo da očekuje uplate prvotuženog, a da ne izvršava ugovorne obaveze. VSS je takođe konstatovao da je za naknadu štete odgovorna strana koja je u docnji, a da je to u tom slučaju tužilac koji je bio u docnji sa isporukom mesa, zbog čega on nema pravo na naknadu štete. U istom rešenju Vrhovni sud se pozvao na nalaz veštaka dr Nadždina i citirao njegove delove kao ubedljive i u svemu dokazane, dok je za nalaz Zavoda za veštačenje iz Novog Sada konstatovao da se zasniva na podacima tužioca, te da za masovno uginuće pilića ne postoji nijedan konkretan, ni objektivan dokaz u spisima predmeta.
Jasno je da su ovde od strane različitih veća istih sudova (privrednih i Vrhovnog suda Srbije) u identičnim slučajevima donete dijametralno suprotne presude. Isto je tako jasno da ne mogu svi sudovi da budu u pravu. Jedno veće Privrednog suda u Beogradu, Višeg privrednog suda Srbije i Vrhovnog suda Srbije je donelo pogrešnu odluku sa veoma teškim posledicama, ali je srećna okolnost da se može sprečiti nastupanje još težih posledica zakonitom odlukom suda u sporu koji je u toku. Međutim, kada je naše pravosuđe u pitanju to ne mora da bude slučaj. Zbog toga sam, navodi advokat Ivanišević, u ime oštećenih stečajnih poverilaca „Kontrol banke“ i podneo krivičnu prijava protiv Jovice Aleksića i ostalih lica, njegovih saradnika u organizovanoj kriminalnoj grupi, u kojem postupku očekujem da će uloga svakog od aktera da izađe na videlo.