Fašizacija Ukrajine

Piše Zoran Milošević

Da li je rasprostiranje fašizma u državi bivšeg SSSR-a domaći zadatak koji lokalni političari ispunjavaju „radi Evropske perspektive Ukrajine“

U Kijevu je polovinom juna 2011. godine, kako prenosi sajt www.km.ru, organizovan i sproveden „marš neonacista“ u organizaciji preživelih banderovaca (sledbenika ukrajinskog fašiste Stjepana Bandere) koji su se za vreme Drugog svetskog rata borili na strani Hitlera. Ikonografija učesnika marša prizvala je mračnu prošlost i podsetila mnoge na nemile događaje iz Drugog svetskog rata. Učesnici marša uzvikivali su borbene parole: „Slava naciji!“, „Smrt neprijateljima!“, „Koljimo Moskalje!“ (pogrdan naziv za Ruse – Z.M). I sve to posle 9. maja 2011. godine kada su u Lavovu neonacisti napali učesnike proslave Dana pobede, tj. borce Crvene armije koji su došli u ovaj grad na centralnu proslavu pobede nad fašizmom. Neki ukrajinski mediji su objavili podatak da samo u Lavovu ima 22.000 registrovanih neonacista, dok njihov broj u drugim delovima Ukrajine nije utvrđen.
Posle ovih događaja u Ukrajini, međunarodni pokret „Svet bez fašizma“ organizovao je, 21. juna 2011. godine, okrugli sto u Moskvi na temu „Neonacizam u Istočnoj Evropi i državama bivšeg SSSR-a – 70 godina posle“, gde se pokušalo odgovoriti na nekoliko važnih pitanja: Zašto se događa reinkarnacija fašizma na  prostoru koji je u borbi protiv ovog zla položio 27 miliona ljudskih života?  Kako je to moguće kad se zna da su SS trupe u Belorusiji i Rusiji izvršili zločine kakve svet do tada nije video?
Fjodor Jakovljev u analizi razvoja fašizma u Ukrajini kaže da se popularizacija fašizma događa kao klasični „istorijski idiotizam“. Događaje u Lavovu povodom 9. maja (mediji su nazvali „Lavovsko bojište“) definitivno su potvrdili značajne promene u samosvesti nekih Ukrajinaca, posebno na Zapadu zemlje. Nikada do sada ukrajinski fašisti nisu javno kretali da se fizički obračunavaju sa borcima protiv fašizma iz Drugog svetskog rata, kao 9. maja 2011. godine, niti su javno pretili pokoljem Rusa. Pri tome, sami su snimali video-kamerama svoj napad i batinjanje starih boraca. (Da li tako opravdavaju novac uložen u njih!?)
Međutim, za poznavaoce prilika u Zapadnoj Ukrajini i Ukrajini uopšte ovo nije bilo iznenađenje, jer se fašizam ovde neguje odavno i – uspešno. To se radilo pre svega davanjem herojskog predznaka Banderinoj Organizaciji ukrajinskih nacionalista, na zvaničnom, državnom nivou. Bivši „narandžasti“ predsednik Ukrajine Viktor Juščenko čak je proglasio „herojima Ukrajine“ dvojicu dokazanih fašista, Banderu i Šuheviča, a količina propagandnog materijala kojim su se veličali podvizi ukrajinskih fašista „za borbu za oslobođenje Ukrajine“ stvaran je u neverovatnim količinama. Ta propaganda je, očigledno, naišla na plodno tle, ne samo kod potomaka ukrajinskih fašista, nego i kod drugih ljudi koji slede unijatizam (grkokatolici) i ukrajinski nacionalizam. Posebno interesantna činjenica je da zvaničnici Evropske unije nisu osudili ovu zlu pojavu. Naprotiv, daju joj podršku. Reklo bi se da je rasprostiranje fašizma po Ukrajini domaći zadatak koji se ispunjava „radi Evropske perspektive Ukrajine“.

MRAK 70 GODINA POSLE
Avgusta 2009. godine ukrajinski fašisti slavili su 126 godina od rođenja tvorca njihove ideologije D. Šelkoperova (tj. D. Doncova). U slavlju je učestvovalo mnoštvo političkih partija Ukrajine, a sve je vodila partija Ukrajinski nacionalni ansambl (UNA), koju vodi J. Šuhevič, sin „heroja“ ukrajinskog abverovca Romana Šuheviča, a u manifestaciju su bili uključeni i đaci osnovnih škola, pa je tako 1.300 osnovaca iz Ukrajine kao nagradu za napisane radove na zadatu temu dovezeno u Đurin (Ternopoljska oblast) i upoznata „sa tradicijama ukrajinskog fašizma“.
Dok je predsednik Ukrajine bio Juščenko njegovi mediji su sa ponosom pisali da je napad na Sovjetski savez započeo nemački Ukrajinac, tridesetogodišnji oberlajtant Robert Olijnik, koji je oborio sovjetski avion-lovac nad nebom Zapadne Ukrajine dva minuta pre oficijelnog napada Nemaca na sovjete. „Ukraina molodaя“ (№ 110, 20.06.2009). Sledbenici Juščenka donedavno su tvrdili da su ukrajinski fašisti iz reda Organizacije ukrajinskih nacionalista S. Bandere bili „borci za nezavisnost Ukrajine“ i „treća sila“ u Drugom svetskom ratu. No, istorijski dokumenti govore jasno da su bili u službi fašizma i Hitlerove Nemačke.
„Jasno je da ukrajinski mediji, odnosno određeni centri moći, od Ukrajinaca prave budale, tačnije „topovsko meso“, jer ih huškaju protiv Rusa“, kaže Aleksandar Rodžers za sajt „Hvilя“. Naime, Rodžers tvrdi da u Ukrajini cveta mitologija neslućenih razmera koja u glavama stanovnika ove velike slovenske države pravi kašu. Interesantno je, tvrdi Rodžers, da se ova kaša uz pomoć medija i različitih „eksperata“ najčešće iz tzv. „nevladinog sektora“ prima u glavama nemalog broja ljudi. Ono što je juče bila istina – danas nije. U medijima gostuju ljudi sumnjivih moralnih i političkih ubeđenja, a što je još gore stalno se smenjuju, kao i ideje koje zastupaju. Rezultat je zbrka u glavama Ukrajinaca ili kaša, kako kaže spominjani Rodžers. On navodi i zanimljiv primer. Naime, tzv. „liberali“ i „ukrajinski nacionalisti“ (zapravo fašisti) smatraju da sva rudna bogatstva treba da pripadnu zapadnim kompanijama, jer imaju tradiciju i umeće dobre organizacije rada. Ukrajinci prosto treba da rade za njih. Ovaj stav ponavljaju mediji, nevladin sektor i deo „nezavisnih analitičara“.
Jedan od razloga fašizacije Ukrajine je podrška ovom obrascu ideološkog i političkog mišljenja skoro svih proevropskih partija iz Ukrajine, uključujući Partiju regiona, aktuelnog predsednika Viktora Janukoviča. „Borci protiv fašizma“ Partije regiona u školama dele knjige o „podvizima“ Organizacije ukrajinskih nacionalista, polažu cveće na spomenike Banderi i organizuju koncerte u čast podviga ukrajinskih fašista tokom Drugog svetskog rata. Prvi zamenik predsednika Partije regiona V. Ribak izjavio je čak da povodom odlikovanja („Zlatni krst“, sa obrazloženjem „za posebne zasluge“), od veterana SS divizije „Galičina“ predsednika partije „Sloboda“ O. Tjagnibuka, ništa loše ne može reći. Mali doprinos otklanjanju Partije regiona od fašističke tradicije Ukrajine dao je aktuelni predsednik Janukovič, on je poništio odluku svog prethodnika o proglašenju „herojima“ S. Bandere i Šuheviča, no to nije dovoljno jer je urađeno pod pritiskom Rusije, a ne svojevoljno.
Da Janukovič nije iskreni borac protiv ukrajinskog fašizma svedoči i podatak da do Dana pobede, 9. maja 2011. godine, nije potpisao Zakon o izmeni zakona Ukrajine o slavljenju pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941. do 1945. godine koji je Parlament (Vrhovna rada) usvojio 21. aprila, prema kojem uporedo sa isticanjem ukrajinske državne zastave treba da se ističu i simboli pobede u Drugom svetskom ratu. I ne samo to, povodom 755 godišnjice grada Lavova Janukovič je istakao da je to grad koji za Ukrajinu ima „fundament duhovnosti i državnosti“, čuvarem „istorijske svesti pokolenja“, dok su građani Lavova (u značajnom broju sledbenici fašističkih vrednosti i ideologije) za njega uvek „na straži nacionalnih interesa Ukrajine“. Ako znamo da ju Lavovu od grkokatolika (tačnije njihovih sponzora, Vatikana i Poljske, kasnije i Beča i Berlina) formirana ideologija i mit o ukrajinskoj naciji (do Oktobarske revolucije Ukrajina se zvala Malorusija, a stanovnici Malorusi), kao i fašistička ideologija i organizacija, onda istupi Janukoviča imaju više nego tragičan karakter.

EU U SLUŽBI FAŠIZMA
Krajem juna 2011. godine Johan Bekman, predsednik Antifašističkog komiteta Finske, izjavio je, kako prenosi sajt „worldwithoutnazism“, „da u Evropskom parlamentu sede poslanici koji se aktivno bave falsifikovanjem istorije“. Bekman je istakao da se proces obnove fašizma događa u celoj Evropi i da oni koji ne žele da se zaista obnovi rade u okviru organizacije „Svet bez fašizma“, koja je stvorena pre dve godine i deluje u preko 30 država sveta, a sada se registruje njen ogranak u Francuskoj. Fašizam postaje pomodna pojava u svim novoprimljenim članicama Evropske unije, od Pribaltičkih država do Mađarske, Rumunije i Bugarske. Svud postoji problem pojave neonacizma i falsifikovanja istorije u cilju rehabilitacije ove zle ideologije i njenih nosilaca. Tako se u okviru te nove nacističke ideologije propagira stav da je napad Hitlera na SSSR bi pravedan, što je velika neistina. Takođe, ističe Bekman, rehabilituje se i nemački SS, tvrdnjom da je to bila lična Hitlerova garda. Ovde prednjače neonacisti Estonije, Letonije, Finske i Ukrajine falsifikujući istorijsku istinu tvrdeći da su ozloglašene SS divizije ratovale za nezavisnost ovih država. Jasno je da je to laž. Nisu mogli ratovati za nezavisnost jer nije bilo Estonije (i drugih država). Ratovali su lično za Hitlera. Šta su štitili? Nezavisnost? Ne, oni su držali konclogore i ubijali Jevreje i Slovene bukvalno do kraja rata. Kako je to moguće tvrditi, na primer, kod Finske, kad je finska SS divizija ratovala u Čečeniji. Drugim rečima, kako su finski fašisti mogli u Čečeniji da oslobađaju Finsku? Jasno je da se ovde radi o falsifikovanju istorije.
Za Bekmana je opasnost od neonacizma opravdana, jer ovu zlu ideologiju podržavaju mnogi politički delatnici stare Evrope, posebno njen razvoj u novim članicama Evropske unije. Sve se to radi jer postoji plan da se ponovo napadne Rusija, a za to su potrebni ljudi koji će iz mržnje ratovati protiv naroda ove velike zemlje. Zato, upozoravaju iz međunarodne organizacije „Svet bez fašizma“, postaje problematična politika uslova za pridruživanje Evropskoj uniji. Očigledno, Ukrajini je uslov za pridruživanje Evropskoj uniji fašizacija stavova javnog mnjenja prema Rusima.