Evropski nadrealizam Veselina Markovića

Piše Aleksandar Dunđerin

Kako jedan veliki „strukturni umetnički defekt“, saobrazan „duhu vremena“, može da „uništi“ dobro zamišljen i napisan roman

Ukoliko se pisac dobro snalazi u književno-umetničkom mediju, ne znači da će jednako uspešno pisati, govoriti i delati u izvanknjiževnom kontekstu. Zapravo, istorija književnosti nas uči da se na prste mogu prebrojati književnici koji su jednako vidljiv trag ostavili i u prostoru umetnosti reči, i na poprištu gde se sukobljavaju različite ideje i ideologije. To ne znači da vremenski razmak između dva dela treba da bude obeležen piščevim ćutanjem, ali bi upozorenje „čuvajte reči“ predstavljao koristan savet za mnoge savremene autore, pogotovo one koji ih nemilice troše, kao da imaju nagon da prazninu između dve knjige popune besmislicama.
Taj savet odnosi se i na Veselina Markovića.

PRETEKST
Šteta, jer u pitanju je pisac koji vlada znanjima iz istorije i teorije književnosti i umetnosti (magistarski rad mu je posvećen Prustu, a priprema doktorat o Nabokovu), pa time i tehnikama pisanja, te je u stanju da izgradi zanimljivu i ritmički dinamičnu naraciju i kompoziciju, da vešto prepliće različite žanrovske obrasce, upečatljivo karakterološki oblikuje likove i stilski dosledno zaokruži priču. Istovremeno, i pisac koji je nadaren osećajem da pažljivo dozira erudiciju, ne dozvoljavajući joj da ugrozi dominaciju priči.
Ali, i pisac koji prečesto ima potrebu da u okviru navodnog društvenog angažmana svoja znanja iz opšte kulture zloupotrebi zarad aktuelnih ideoloških ciljeva, sejući tako, od dnevnih novina do umetničke periodike, niz, za obrazovanog čoveka nedopustivih gafova i gluposti. Dovoljno je samo podsetiti se njegovog članka „Svi ste vi isti“ („Politika“ od 6. septembra 2010. godine), u kojem je svojevremeno izricanje kletvi poslanika SRS doveo u vezu sa Biblijom (koja je po njemu izvorište prokletstva!?) ili pročitati skorašnji njegov intervju u „Letopisu Matice srpske“ (od maja 2011. godine), gde, između ostalog, razotkriva i svoju novu-staru misiju: spasavanje maloletnika iz kandži crkvene propagande u okviru veronauke.
Marković je mišljenja kako je iluzija verovati da književnost utiče na društvene tokove i kako njegovi „politički stavovi“ ne stoje ni u kakvom odnosu sa njegovim književnim tekstom, čime čitaocima sugeriše da jasno razgraniče svet književnosti od sveta izvan literature. Međutim, takav metodološki pristup, koji oslonjen na saznanja prošlovekovne nauke o književnosti podrazumeva interpretaciju dela samo na osnovu činjenica iz teksta, nedovoljan je da do kraja objasni sva skrivena značenja, ali i neke nedostatke, inače, na prvo čitanje dobro napisanog romana „Mi različiti“.

TEKST
Veselin Marković može da se ubroji u grupu pisaca koji smatraju, suprotno postmodernistima, da je književnost potrebno vratiti svojim korenima – priči. U „Mi različiti“ ta, izuzetno zanimljiva priča, prožeta tajnama i obrtima, poverena je glavnim junacima – Valentini i Vladimiru – oni ilustruju dve vrste različitosti: njena je urođena jer ima genetski poremećaj zbog čega joj je boja kože izrazito žuta, a životni vek kraći od uobičajenog; njegova je stečena jer je još kao dečak bio svedok smrti sestre od ujaka Ane (udavila se dok je sa Vladimirom i njegovim starijim bratom Petrom klizala po zaleđenom jezeru), zbog čega je, kao magistar matematike, deo života posvetio izučavanju teorije verovatnoće (da bi /kvazi/naučno obrazložio uzrok Anine smrti). Iako je reč o nesvakidašnjim likovima, ali i neuobičajenim književnim motivima, Marković je kroz muško-žensku ispovest uspeo da uobliči univerzalnu priču o sudbinama ljudi koje splet različitih okolnosti (urođeni defekt i porodična tragedija) dovodi do marginalizacije, ali i (samo)izolacije. Univerzalnosti priče doprinosi i stvaranje imaginarnog prostora i ne u potpunosti definisane vremenske perspektive (po svemu sudeći osamdesete godine prošlog veka, budući da junaci ne koriste mobilne telefone, institucije tek započinju kompjutersku obradu podataka, a junaci se zabavljaju u diskotekama).
Zajednički imenitelj priča Vladimira i Valentine, ne samo u odnosu na okolinu, nego i međusobno različitih ličnosti, povezuje slično osećanje krivice junaka i njihovo traganje za uzrocima naizgled bezizlaznog stanja u kojem su se, ne svojom zaslugom i voljom, našli. Zahvaljujući tom traganju, u oba slučaja zasnovanom na naučnom, logičkom principu, ali i nizu peripetija, „Mi različiti“ podsećaju na kriminalistički roman – Valentina, službenik u policijskoj arhivi, u pokušaju da sazna da li njena bolest izaziva poremećaje u rasuđivanju, počinje da istražuje davnašnje ubistvo, dok Vladimir, u potrazi za racionalnim objašnjenjem smrti sestre, otkriva, u maniru detektiva, niz podataka koji će ga osloboditi osećanja krivice.
Iako ove priče teku odvojeno, naizmenično smenjujući jedna drugu, „Mi različiti“ ipak nisu dva romana u jednom. Priče Vladimira i Valentine uliće se u nekoliko navrata u isti narativni rukavac, poslednji put u epilogu romana, kada iznenada u idiličnoj atmosferi dolazi do još jednog neočekivanog obrta – emotivnog zbližavanja junaka koje će možda, kako naslućuje Valentina, završiti vođenjem ljubavi. Ovakav završetak romana, u kojem se mogu uočiti i konture ljubavne melodrame, donekle može da označi izlazak junaka iz začaranog kruga slučajnosti i nužnosti, te da predstavi naznaku zametka njihove slobodne volje, koju do tada, dok nisu razmenili iskustva o različitosti, prinuđeni da žive sa posledicama malo verovatnih događaja, nisu ispoljavali. Međutim, sam čin seksualnog opštenja za junake koji su poput njihovog tvorca dosledni ateisti, može da predstavlja samo kratkotrajni trenutak sreće posle kojeg će ponovo, užasnuti, okrenuti glavu ka praznini.
U tom smislu, iznenadni optimistički obrt, usled kojeg egzistencijalistički bunt i krik odjednom ustupa mesto sentimentalističkoj patetici, nije baš najsrećnije rešenje („Deus eks mašina“), mada je u skladu sa principom verovatnoće („jedan u milion“). Ipak, Marković je barem do epiloga, dosledno poštujući logiku psihološko-socijalne motivacije, uspešno gradio glavne likove. Suptilno nijansirajući njihove sličnosti i razlike, autor je jasno stilsko-jezički razdvojio njihova pripovedanja (uzimajući u obzir njihove različite polove, različita obrazovanja, profesije, životne situacije) u kojima infantilnu perspektivu, kako junaci-naratori sazrevaju, zamenjuje ugao gledanja odraslog čoveka. Osim toga, Marković se dobro snašao u korišćenju različitih žanrovskih obrazaca, ne dozvoljavajući nijednom da prevlada i ugrozi originalnost narativne strukture, baš kao što dijalog sa istorijom umetnosti (Kafka, Kami, Prust, Nabokov, Malarme, Kurosava) ne otežava „komunikacijsku prohodnost“ kroz tekst.
Za kritiku uronjenu isključivo u tekst i očaranu artificijelnošću, sasvim dovoljno da uz, eventualno, pomenutu primedbu zaključi, poput Dragane Beleslijin (u LMS), kako je roman „Mi različiti“ „jedno od najboljih proznih ostvarenja u svom žanru godine 2010“. Sjajan alibi za Pekićevu stipendiju i nagrade („Matijević“, „Bora Stanković“) koje je Marković dobio.

KONTEKST
Vladimirova priča, po motivima (smrt deteta na zaleđenom jezeru) i atmosferi i koloritu (sumorna svakodnevica i pejzaž u kojem dominiraju žute i sive nijanse), neodoljivo podseća na prvi film iz televizijskog serijala „Deset Božjih zapovesti“ poljskog reditelja Kšištofa Kješlovskog. Kao što je poznato, Kješlovski traganje oca za razlozima smrti svoga sina (takođe opterećenog teorijom verovatnoće i /kvazinaučnim/ činjenicama) razrešava u religioznom ključu, u skladu sa prvom Božjom zapovešću: „Ja sam Gospod Bog Tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene“. Nije sporno, a ni neočekivano, što je Marković u čvorišnoj tački romana (razgovor Vladimira o smrti Ane sa bratom Petrom, koji je posle kobnog dana na jezeru postao vernik), u skladu sa svojim uverenjima i pogledom na svet, prednost dao nauci i slučajnosti, a ne religiji i Božjem znaku. Osim toga, Evropi nije smetao religiozno-metafizički realizam Kšištofa Kješlovskog, već je, naprotiv, bio slavljen i hvaljen, pošto je dolazio iz tada još uvek komunističke Poljske; danas to više ne „prolazi“, evropske (umetničke) vrednosti bitno su drugačije – od Kješlovskog je moguće uzeti siže, ali ga je poželjno preraditi po obrascu svojevrsnog ateističko-fizičkog nadrealizma. Možda je to i suviše veliki ustupak „duhu vremena“, ali je razumljiv, pa i legitiman umetnički postupak, pogotovo ukoliko je u pitanju principijelni ateista.
Ali, dok Kješlovski u „Dekalogu“ ravnopravno tretira naučno i religiozno objašnjenje tragedije, u skladu sa postavkom da umetnost ne nudi gotove odgovore, već prvenstveno postavlja pitanja, navodi ljude da razmišljaju o sebi i svetu, Marković to ne čini, on, kako je to dobro uočio Slobodan Vladušić (u „Večernjim novostima“), „prenaglašava različitosti“. I tako je glavni dramski sukob u Vladimirovoj priči (razgovor sa bratom Petrom) – idealan da se religiozno viđenje sveta suprotstavi teoriji verovatnoće – najslabije mesto u čitavom romanu. Scenu susreta sa bratom ispunjava opis zapuštenog Petra, nakaznost njegovog „verskog fanatizma“, nemušti govor kojim iskazuje bezrazložni bes prema bratu, te Vladimirov zaključak: „Ne želim da verujem u takvog boga. Ne želim da takav bog postoji. Manje me plaši pomisao na večno ništavilo, nego na večni život uz boga ubicu“.
Naravno, radikalni ateista teško može da stvara umetnost koja ne nudi gotove odgovore; „pašće“ čim se suoči sa Bogom, a njega je u književnosti nemoguće izbeći. Ali, u ovom slučaju „pada“ i roman „Mi različiti“. Jer opisani segment teksta deluje veoma neuverljivo, suprotan je unutrašnjoj logici romana, pogotovo ako se ima u vidu da je Vladimirova pripovedanje dosledno ispunjeno toplom ljudskom pričom o nesavršenostima i praštanju; glavni junak se miri i sa rođenom sestrom i sa majkom, razumeva sve ljude oko sebe, prihvata i Valentinu – samo ne može da oprosti bratovljev „verski fanatizam“. I to je primer „prenaglašavanja različitosti“, jedini veliki „strukturni umetnički defekt“ u romanu.
Jedan, ali vredan.
Otuda je Markovića toliko uznemirila (u razgovoru sa Radmilom Gikić Petrović za LMS) pomenuta Vladušićeva sintagma. Ona upućuje i na Markovićevu „političku korektnost“, i na njegov izvesni ustupak ideološkoj kritici, onoj koju stvara, recimo, Vladimir Arsenić (u „E-novinama“), a koja je u „Mi različiti“ dobila podsticaj za „političko čitanje romana… unutar porodičnih dinamika glavnih junaka“, te za tumačenje da „njihova odbačenost, kao posledica različitosti, dolazi od strane autoritarnih struktura“ – porodice i Crkve. A Markoviću nisu potrebni aplauzi diletantske kritike, niti njeno učitavanje, a pogotovo ne poruka: „svi smo mi isti“. On bi želeo da bude različit, što jeste odlika velikih umetnika. Možda će to i postati, kada i u umetničkoj praksi i u javnom delovanju, dokaže ono čega je i sam svestan – veliki književnik ne pravi ustupke ni „duhu vremena“, a kamoli ideološkoj kritici, uprkos tome što živi u totalitarnom društvu.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.