Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Piše Vasa Pavkovića
Već od uvodnog poglavlja monografije o poznatom banatskom slikaru autor direktno izlaže kritici najveći deo onoga što se danas prikazuje i pokazuje u našim galerijama, pišući i protiv vulgarizacije koju po njemu konceptualizam nudi publici i generacijama koje dolaze na scenu, prolazeći kroz akademije u kojima se više ne uči kako nacrtati list kestena ili žabu
- Dragan Jovanović Danilov, najuspešniji savremeni srpski pesnik, kojem je na Vidovdan u Vršcu dodeljena Popina nagrada, već godinama je trn u oku mnogim kolegama, kako kritičarima, tako i pesnicima, ali i znatnom delu recentne likovne kritike
Na Vidovdan je u Vršcu Draganu Jovanoviću Danilovu uručena prestižna Popina nagrada. Ova dodela je začudo prošla bez očekivanih polemika. Kažem začudo, zato što je najuspešniji savremeni srpski pesnik, u zemlji i inostranstvu, već godinama trn u oku mnogim kolegama, kako kritičarima tako i pesnicima, ali i znatnom delu recentne likovne kritike. Sem nekih poetičkih razloga ovih sporenja, kolegama piscima najviše smeta upravo Danilovljev uspeh – otuda ga, recimo, nije bilo u Lajpcigu, dok likovnjacima, pre svega onima koji dominiraju našom likovnom scenom, smeta njegova podrška (klasičnoj) slici i njenim protagonistima, odnosno njegovo suprotstavljanje konceptualistima, izvođačima video radova, instalacija itd. Sve ovo navodim pre svega jer se ovaj tekst bavi monografijom „Vasa Dolovački“, čiji je autor upravo Danilov (izd. „Agencija Valjevac“, Valjevo, ur. Radovan Popović).
„STRAH OD UMETNOSTI“
Reč je o izuzetno lepoj knjizi u kojoj se u deset poglavlja i sa 150 reprodukcija likovnoj publici predstavlja jedan od mlađih zagovornika savremene slike, odnosno savremene figuracije. Fino zamišljena i odlično odštampana ova monografija je ne samo opsežan pregled dosadašnjeg rada Vase Dolovačkog, nego, kako to biva, i otvoren pledoaje njenog autora za tip likovnosti koji preferira.
Naime, već od uvodnog poglavlja „Strah od umetnosti“ Danilov sasvim direktno i bez ikakvih okolišenja izlaže kritici najveći deo onoga što se danas prikazuje i pokazuje u našim galerijama. On skoro i da ne pravi izuzetke, pišući protiv pojednostavljivanja i vulgarizacije koju po njemu konceptualizam (u raznim vidovima) nudi publici i generacijama koje dolaze na scenu, prolazeći kroz akademije u kojima se više ne uči kako nacrtati list kestena ili žabu. Takvoj modi, u okviru koje piše i o 50.000 novih umetnika koje svake godine isporuče američki univerziteti, Danilov suprotstavlja sliku, videći u Vasi Dolovačkom i emanaciju zdravog likovnog konzervativizma i bočnog nastavljača (nekih ideja) Medijale. Trudeći se da pažljivo analizira likovni svet Dolovačkog, Danilov, često i pesnički podignutim, temperamentnim tonom, nastoji da čitaocu i posmatraču knjige predoči smisao, kako prizora, tako i mrtvih priroda, kojima se u okviru jednog diskretnog intimizma Dolovački zanima.
Posmatrajući skladnu tišinu crteža i još presudnije slike Vase Dolovačkog, Danilov traga za odgovorom na pitanje: šta je to što nas privlači ovim slikama: jer ni očevidna veština, ni tehnička superiornost, kao ni zanimljivost motiva ne daju odgovor na pitanje privlačnosti. U biti slike Dolovačkog leže paradoksi: on jeste slikar malih stvari, ali njegova slika ih bira škrto, a s druge strane smešta u često široke i otvorene prostore. Njegovi likovi u sobi, ateljeu, pred vratima kuće ili u gradskom prostoru angažuju našu maštu nenametljivo, ali na neki način pouzdano. Njegova pastelna paleta pokazuje neuobičajenu (za ovo doba) cizeliranost i osećanje za nijansu (nijanse).
ČUVANJE ILUZIJE LEPOTE
Navodeći niz osobina zavodljivih slika Dolovačkog, Danilov se trudi da razume i čitaocu predoči tajnu ove likovnosti – ali kao da tajna beži iz same sebe jer ma koliko bio koncentrisan na figuru i niz simbola oko nje – Dolovački uspeva da svoju sliku odvoji od jednodimenzionalne naracije, ali i sačuva od preteće praznine ili ilustrativnosti. Kao što i niz plemenitih podsticaja – Stančić, Jordan (enterijeri), D. Živković i M. Nakićenović (mrtva priroda) uspeva da „usvoji“ i učini prepoznatljivim delom vlastitog likovnog vokabulara. Alegorijski romantizam ovih slika je diskretan, a njihova liričnost probrana i odmerena. Možda je stvar u svetlu i održavanju (iluzije) lepote koja nam je potrebna baš zbog agresivnosti konceptualizma i slutnje da je klasična slika već izdržala i snažnija osporavanja. Danilov, kao pisac esej o Dolovačkom i fenomenima estetike savremene likovnosti, veruje da nam je ovakva slika potrebna ne samo kao estetska paralela drugačijih, recimo destruktivnih, pa i konstruktivnih projekata, nego i kao tačka oslonca (smisla) svakog od nas i celine, zajedno.
Nesumnjivo je da esejističke ideje pesnikove neće naići na odobravanje ni militantnih zagovornika konceptuale i videa, ali ni većine mladih umetnika, ali je on jasno i konsekventno izneo svoj stav, a odlično zamišljena i izvedena monografija potvrdila ono što znamo: da klasičnu sliku (i crtež) ne moramo da nipodaštavamo – trebaće nam oni još, kao i (zabluda) potrebnosti smisla, uopšte, u ovom preostalom životu.
Oni koji smatraju da je tkz.*konceptualna* umetnost favorizovana na domaćoj likovnoj sceni ,naravno,greše.Skloni finim izrazima i iscizeliranim sentimentima previđaju fakte,čine materijalne greške u terminologiji i što je najgore na volšeban način ‘zaboravljaju ‘da čitaocima osvetle onu sveprisutnu a u Srbiji i odlučujuću ulogu ideologije i ideološke pozadine u društvenom pozicioniranju ‘konceptualne’ i ‘tradicionalne’ umetnosti.Neshvatljivo je da autor teksta na koji referiram nema potrebu da pogleda veb prezentacije nekih od vodećih svetskih galerija i muzeja.Video bi da je figurativna umetnost daleko više zastupljena od ‘konceptualne’i da su umetnici koji se bave figurativno/’realističkim’ slikarstvom među najskupljim autorima na svetu(na primer Demijen Hirst sa serijama slika cveća i leptira ili pak Džef Kuns sa slikama koje prikazuju na sarkastičan način odnos potrošačkog društva prema materijalnim dobrima…trenutno su među autorima čija dela dostižu milionske cene…).A da bi shvatio koliko greši gospodin Pavković treba samo da ode na neki od net pretraživača pa će mu se otvoriti nova perspektiva u percipiranju globalnih dešavanja u svetu likovne umetnosti.Jednom od najvećih ‘realista’ ili ‘figurativaca’među slikarima koji su bili najaktivniji u drugij polovini XX veka,unuku Sigmunda frojda -Lisjenu Frojdu u svetskim medijima je,povodom smrti, data pažnja koja prevazilazi uobičajene mere kada su umetnici u pitanju(!)Podele na ‘konceptualnu’ i ‘klasičnu’umetnost,strategija njihovog nepomirljivog sučeljenja i rivaliteta jeste veštačka tvorevina izmišljena da bi svaki od pripadnika ta dva zavađena tabora ostao siguran i suveren na svom terenu.Međutim uvek se ispostavi da je srpski etno-genetski zapis jači od zdravog razuma i kooperativnosti.Čuveni sindrom ‘međe’ i suđenja oko ‘lada ispod suvog duda neda mira niti umetnicima a kako ispada još i više ‘jedi’ one koji ih opisujući i hvaleći junače i podstrekivaju na raskole.Jer u Srbiji postoje dva glavna toka u likovnoj umetnosti:onaj koji još od Mediale neguje različite forme realizma i figuracije i drugi koji je sa manje ili više uspeha pokušavao da prati tokove Modernizma(uključujući tu i ‘apstraktne’prosedee,multimedijalnost,upotrebu atipičnih i novih materijala i tehnologija u izradi ali i re-prezentaciji atrefakata…).Najzad tu je i politička podrška koja dolazi jednoj ili drugoj sučeljenoj i nepomirljvoj strani.’Klasično’ ili ‘figurativno’ na način na koji to objašnjavaju i podržavaju autori poput Danilova i Pavkovića imaju svoje uporište u desničarskim nacionalističkim i konzervativnim slojevima ovoga društva/mala digresija:G-đa Jorgovanka od Naprednjaka se javno izjasnila o svom poznavanju umetnosti kada se začudila da neko plaća 100 evra za umetničku sliku/?!?/…i to sve na sednici Parlamenta…javno…a to sve u istom Parlamentu u čijim holovima vise portreti poslanika koje je sočinio Sava Stojkov slikar diletant/*naivni slikar*/i dobio za to lepe novce.Na drugoj strani je tkz.’Soros umetnost’nastala u doba društvene krize i ratova a generisana od grupe Sorosovih plaćenika koji su imali novca iz inostranih izvora/Soros/ da preko ‘Soros fonda za otvoreno društvo'(kasnije ‘Fonda za otvoreno društvo’)a pod patronatom ex Građanskog Saveza Srbije,/dakle kvazi-levica i kvazi-desnica fuzionisane u bizarnu mešavinu/ selektuju , generišu i promovišu umetnost koja je potkraj XX veka bila dominantna na ex-Yu prostorima pa i u Srbiji a koja nije bila striktno ‘konceptualna’koliko je njena osnovna po-i-etička strukturiranost bila hiper-ideologizovana adoracija neoglobalizmu,restituciji ex-yu prostora a u cilju daljeg usitnjavanja u razbijanja istog kroz provokacije različitog intenziteta(setimo se izložbe sa ‘Jašarijem’ u negdašnjoj ‘Context’galeriji …i sl.)Naravno…postoje na lokalnom nivou još nekoliko pritoka,zaperaka,grana od kojih bi mogli da pomenemo kao svojevrsne kuriozitete tkz.ULUS umetnost koja je melanž svega zamislivog ali urađenog ispod nivoa koji bi bio estetski prihvatljiv,zatim čitava infrasrtuktura od teoretičara preko izdavača do Univerzitetskih profesora i kolekcionara koja radi na etabliranju umetnosti sa kraja sedme decenije ovog veka/to je najbliže onome što G-din Pavković naziva konceptualnom umetnošću/kroz strategije promovisanja svojih kadrova u zvanja *Doktora umetnosti*i sličnih retro-komunističkih u suštini neo-etatističkih poteza…Tako je podeljena likovna scena a svaka od tih grupa se može ‘pohvaliti’određenim benefitima u društvu.?Realisti’dobro prodaju slike,ULUS-ovci imaju pristup delu novca od Ministarsva Kulture,’Soros umetnost’je uspešno izvršila tranziciju od NVO i finansiranja iz inostranstva prema dovbijanju Muzeja Savremene Umetnostu u Beogradu kao svoje baze i prelaska na budžet i permanentnu rekonstrukciju Muzeja koja verovatno čeka da dopadne ruku ne kao kulturni posed već kao jedna od najvrednijih lokacija na Balkanu …i šire…Najzad inflacija *Doktora umetnosti*dovoljno govori koje su strateške zamisli ove interesne grupe-zauzimanje mesta u institucijama kulture i institucionalno preuzimanje resursa pristupačnih likovnoj umetnosti.
Površnost i nekritičko i neodgovorno poigravanje sa temom likovnih umetnosti u ovom istorijskom periodu od izuzetne važnosti za Srbiju pokazuje da oni koji sude kao osnovni motiv imaju lične neraščišćene ili račune koje tek žele da ispostave nekome iz ‘suprotnog tabora’.Kao i uvek jedina žrtva su imaginacija,kreativnost…Umetnost.
Nas komsija i poznanik Vasa Dolovacki kao i Mika Obradovic(nazalost preminuli)) su umetnici koji su ovekovecili Bavanistanske i druge atare(izmedu ostalog) u svojim najlepsim bojama.Mozemo seponositi sto imamo takve umetnike!