DRAGAN ĐILAS Početak bune beogradskog dahije?

Piše Miodrag Zarković

Pre nego što požurite da navijate za gradonačelnika Beograda protiv predsednika Srbije, razmislite da li je to sukob u kojem bilo koja strana može ili uopšte želi da donese vama išta dobro

Početkom proleća, kada se birao novi predsednik Košarkaškog saveza Srbije (KSS), ovdašnji košarkaški velikani listom su stali iza Dragana Đilasa, toliko da su se iz trke povukli svi ostali potencijalni kandidati. Gradonačelniku Beograda, međutim, ni to nije bilo dovoljno, već je, da bi njegov izbor bio neizbežan, izveo i manevar sa selektorom vaskrsle reprezentacije Dušanom Ivkovićem.
Trofejni košarkaški čudotvorac prvobitno je najavio povlačenje sa selektorske funkcije, da bi nešto kasnije, kada su u javnost prodrla nagađanja o mogućoj Đilasovoj kandidaturi, Ivković bio među prvima koji su podržali potpredsednika Demokratske stranke, čime je posredno nagovestio da će ostati selektor ukoliko Đilas bude izabran. Dobro obavešteni izvori tvrde da je sve bilo unapred dogovoreno, odnosno da je Ivkovićevo povlačenje sa funkcije, pa povratak na istu trebalo da posluži kao odlučujući predizborni adut Dragana Đilasa, kako bi ispao spasilac nacionalnog tima.
S obzirom na sablasno jednoglasnu podršku košarkaške javnosti Đilasu, ovaj manevar ispao je sasvim nepotreban, što će, nadajmo se, Ivkovića navesti na dodatni oprez kada mu se sledeći put bude nudilo da učestvuje u kakvom marifetluku novog predsednika KSS. Jedno je sigurno: kada god budu priveli kraju saradnju sa Draganom Đilasom,  košarkaši će uvideti da su neuporedivo više izgubili nego što su dobili. Kao i ostali istaknuti kadrovi Demokratske stranke, Đilas je neobično sposoban da ljude oko sebe prevodi žedne preko vode i upotrebljava na sopstvenu korist, a njihovu štetu. Košarkaši tu neće biti nikakav izuzetak, kao što nisu bili ni ovi koji su do sada imali prilike da „sarađuju“ sa Đilasom – novinari, kao i Beograđani uopšte.

GOSPODAR SRPSKIH MEDIJA
O tome kakav je Dragan Đilas kao nadređeni, tj. poslodavac, može da posvedoči manje-više svako ko se u poslednjih pola decenije bavio novinarstvom, gde Đilasova firma „Dajrekt medija“ ima maltene monopolsku dominaciju na tržištu preprodaje reklamnog prostora. Pored toga, „Dajrekt medija“ ima i vlasnički udeo u jednom broju ovdašnjih medija, odnosno, kako je u intervjuu mojoj malenkosti pre četiri godine izjavila direktorka za razvoj kompanije, u većini regionalnih medija (prošle godine je ova gospođa promenila firmu, tako da je možda i suvišno navoditi joj ime). U nekim slučajevima, recimo dnevnog lista „Pres“ (gde je autor ovog teksta bio zaposlen pre nekoliko godina), presudan uticaj Dragana Đilasa vrlo je vidljiv, kako po menadžmentu na čijim se najodgovornijim pozicijama uvek nalaze njegovi provereni kadrovi, tako i po uređivačkoj politici koja s godinama sve ogoljenije favorizuje Đilasa.
Čitaoci „Pečata“ već su upoznati sa „anegdotom“ upravo iz „Presa“, s proleća 2008, u doba najžešće predizborne kampanje, kada je odgovorni urednik zahtevao od novinara beogradske rubrike da doprinesu uspehu Đilasove kandidature za gradonačelnika. Izričito im je rekao da se od njih očekuje da na svaki način pomognu Đilasu, te da će baš oni snositi odgovornost za njegov eventualni izborni neuspeh! Čak i u beščašćima bremenitoj hronologiji modernog srpskog novinarstva, onoj koja je brutalno izgazila ideal slobodnih glasila, ovo je posebna klasa bruke i sramote, nešto što se na tako bahat i drzak način dogodilo samo i jedino tada, samo i jedino u novinama u kojima Dragan Đilas ima poslednju reč, samo i jedino u korist Dragana Đilasa.

SLIKU SVOJU LJUBIM
Od kako je izabran za gradonačelnika postao je čak i osetljiviji na novinske napise, pa i na fotografije: jednom prilikom zahtevao je da se u drugom izdanju promeni njegova slika sa nekog od događaja dana, jer je u prvom izdanju video da je „ispao loše“. Nije mali ni broj onih urednika čije se večernje dežurstvo poklopilo sa nekim od Đilasovih izliva nezadovoljstva, pošto se u više navrata desilo da je gradonačelnik lično zvao redakciju i insistirao da se izmeni određeni naslov ili izbaci kakav njemu sporan tekst.
Gradonačelnikovu „čvrstu ruku“ lako je prepoznati i po drugim medijima, a naročito po programu „Studija B“, nečega što je televizijska stanica u vlasništvu grada Beograda, iako se takva vlasnička struktura kosi sa važećim zakonima i propisima. Ruku na srce, „Studio B“ već 20 godina služi prvenstveno kao ekspozitura građanističke, anacionalne struje u srpskoj javnosti, tako da ni pre Đilasovog mandata nije mogao da se pohvali kakvim profesionalnim ugledom; ali od kako je Đilas gradonačelnik na „Studiju B“ jedino tačno vreme u gornjem levom uglu ekrana možete uzimati zdravo za gotovo (temperatura je već znatno sumnjivija). Slepa odanost gradonačelniku pogotovo bode oči kada „novinari“ ove kuće obrađuju komunalne teme, gde za sve probleme redovno optužuju građanstvo i nedovoljnu „životnu kulturu“ beogradskog stanovništva, a nikako prvog čoveka srpske prestonice ili nekoga iz njegovog okruženja. O tome da neko na njihovoj frekvenciji izrekne kakvu nepovoljnu ocenu o Đilasovom radu, ne možete ni da sanjate.
Kada se sve ovo ima u vidu, Đilasove nedavne ocene o Ugu Čavezu kao diktatoru i tiraninu deluju nikako drugačije nego bezobrazno. Kakav god da je Čavez, a sigurno da je neuporedivo korisniji po svoju državu nego što to predstavljaju zapadni centri moći i njihove voljne sluge, sasvim je izvesno da bi u Srbiji kojom predsedava Dragan Đilas bilo značajno manje demokratije, slobode i ljudskih prava, nego u današnjoj Venecueli. Crta povremeno histerične, nekontrolisane nervoze, koju je Đilas ispoljio, pokazuje nam da se iza tog mladolikog lica, naoko nepromenjenog već 20 godina, krije istinski diktator i tiranin, više nego rešen da vlastitoj samovolji potčinjava svakoga ko mu je i sve što mu je nadohvat ruke.

PRVI MILION „OPRAO“
Rigorozna kontrola medijskog prikaza Dragana Đilasa nije bez rezultata. Često čak i oni koji nimalo nisu naklonjeni Demokratskoj stranci, smatraju da Đilas ipak poseduje određene „narodske“ osobine, po čemu se razlikuje od ostalih iz okruženja Borisa Tadića. To se prvenstveno odnosi na Đilasov stav o prošlogodišnjoj „gej paradi“, zatim na pomalo iznenađujuću dozu surovosti koju je ispoljio kada je raseljavao novobeogradske Rome, pa i na povremene naizgled neodmerene istupe poput ovog da „on hoće da kupi Luku Beograd“. Narodnim masama se Đilas tako predstavlja kao neko ko sa običnim svetom deli motive, sklonosti, način razmišljanja, tj. i vrline i mane.
Tako opet dolazimo do klasične DS političke jednačine: oblik je tu, a suštine ni od korova. Nemoguće je, naime, naći ijednu Đilasovu izjavu u kojoj se jasno i glasno suprotstavio „gej paradi“. U nekoliko navrata je nemušto, mrmljajući sebi u bradu,  izrekao kako baš i ne bi organizovao paradu seksualnih manjina kada bi to bilo samo do njega, ali dalje od takvih, vrlo mlakih ocena, nije išao; večito nervozna „druga Srbija“ ni to nije mogla da mu oprosti, pa ga je napala iz svih oružja, te je Đilas ostao upamćen kao protivnik „gej parade“, iako njegove „kritike“ te sramne manifestacije ne daju dovoljno povoda za taj zaključak. Takođe, ostao je nedorečen i kod kupovine Luke Beograd – od kojeg novca on to kupuje, u čije ime, iz kog budžeta? – a od reputacije „progonitelja Roma“ odbranio se još strožom kontrolom nad medijima od uobičajene.
Prilično je tajanstvena i zvanična radna biografija Dragana Đilasa, započeta pošto je, kako je sam – besramno – izjavio jednom prilikom, prvi milion zaradio perući prozore po Londonu. Nepisani zakon poslovanja glasi da je najteže zaraditi prvi milion, a da posle sve ide maltene samo od sebe. Kod Đilasa, međutim, to nije bio slučaj, pošto godinama nije uspevao da značajnije umnoži „londonski“ milion, odnosno sve dotle dok apsolutnu vlast u Demokratskoj stranci, a potom i u državi, nije preuzeo Boris Tadić. Munjeviti uspon „Tadićevih tajkuna“, u koje pored Đilasa spadaju Srđan Šaper i Nebojša Krstić, dogodio se upravo 2003. i naročito 2004. godine, što je razdoblje u kojima su se zarade njihovih preduzeća povećale i nekoliko desetina puta (surovo slikoviti podaci postoje i u zvaničnoj statistici, povremeno predstavljenoj u javnosti, a možda najsažetije i najkonkretnije ih je obradio Slobodan Antonić u tekstu „Mreža školskih drugara u političkoj eliti Srbije“). Takav nagli i nedovoljno objašnjeni poslovni uspon, pa još u sredini ovoliko zagušenoj korupcijom kao što je Srbija, može samo da probudi najrazličitije sumnje u poštenje i čestitost glavnih aktera. Sumnje koje se oni sami, zajedno sa Đilasom, nikada nisu pošteno potrudili ni da makar umanje, ako već ne sasvim uklone. Iako su uvek bili radi da drugima, recimo Ugu Čavezu, drže moralne pridike.

DLAKU MENJAJU, ĆUD NEMAJU
U državi vođenoj toliko mudro da je bez dinara ostavila i pokolenja sopstvenih unuka, Đilas je postao jedan od najbogatijih ljudi ne samo Srbije, već celog regiona. U sistemu vrednosti iz kojeg su hirurški odstranjene arhaične zaostavštine poput pristojnosti, odgovornosti i odanosti zajednici, Đilas se snalazi kao ajkula u vodi. Saberite, prema tome, dva i dva, i razmislite da li je gradonačelnik Beograda neko ko „puca“ od operativnosti, efikasnosti i profesionalizma, kako se često predstavlja.
Baš to će vas, međutim, armija „analitičara“ ubeđivati u narednom periodu, dok se sukob Tadića i Đilasa bude zahuktavao. A da će se zahuktavati, u to nema sumnje. Vreme je. Demokratska stranka, slično zverima iz narodnih umotvorina, vrlo često menja dlaku, a od poslednjeg presvlačenja prošlo je već sedam i po godina.
Uvek kada im presuši ovaj ili onaj izvor moći, „demokrate“ prirede smenu na vrhu stranke i tu smenu obavezno predstave kao osveženje, kao prodor novih snaga koje će dotadašnju politiku unaprediti, usavršiti, doterati… I obavezno je „smena generacija“ u Demokratskoj stranci propraćena hvalospevima na račun hrabrih i poletnih nadolazećih kadrova, sposobnih da okaju izvesne grehe prošlosti i iznesu na svojim plećima transformaciju partije u modernu, efikasnu političku jedinku, od koje će celokupno društvo i država imati koristi.
Tako je bilo kada je Dragoljuba Mićunovića smenjivao Zoran Đinđić. Tako je bilo kada se, po Đinđićevom ubistvu i kratkoj strahovladi Zorana Živkovića i Čedomira Jovanovića, na „demokratski presto“ zaleteo Boris Tadić. Tako će biti i uskoro, kada na Tadića budu počeli da jurišaju Đilas i, sasvim moguće, Vuk Jeremić, već bliži gradonačelniku Beograda (obojicu ih promovišu ista glasila, naročito u Đilasovom vlasništvu) nego predsedniku Srbije. Nanovo ćemo da slušamo bajku o svežim, neukaljanim „junošama“, odlučnim da vrate stranku na pravi put, sa kojeg ona, inače, nije mnogo ni skretala, ali ipak njihov vajni „demokratski perfekcionizam“ ne može da istrpi ni minimalno lutanje.
Biće to još jedno presvlačenje krzna. Za razliku od vukova, međutim, ne može se reći da DS menja dlaku, ali ne i ćud. Demokratska stranka, naime, ćud uopšte i nema, barem od kada je na njeno čelo pre više od dve decenije zaseo ni po čemu zaslužni Mićunović, a časni pojedinci, među njima i neki osnivači, ubrzo pobegli glavom bez obzira. Tog trenutka se, kao što bi pažljiva analiza uticaja „demokrata“ na ovdašnji politički život neminovno pokazala, DS iz partije preobratila u udruženi zločinački poduhvat. U interesnu grupu preambicioznih mediokriteta, ubeđenih da su samo oni pravilno protumačili Makijavelija, Gorbačova i Lepu Brenu.
Ako su se kadrovi Demokratske stranke i u čemu pokazali uspešni, to je da su dobri prodavci. Podsetimo se: dobar nije prodavac koji za neku robu nađe idealnog kupca u pravom trenutku, već koji za istu robu svaki put, iznova i iznova, nalazi mušterije. U tom smislu, DS je stranka vrhunskih prodavaca, koji jedinu vrednost do koje im je stalo – same sebe – svako malo uspevaju da utrape ovdašnjem izmučenom glasačkom telu. Dragan Đilas je, uz Vuka Jeremića, samo najnovije izdanje te dve decenije duge kupoprodaje, u kojoj Srbija neizbežno polaže paprenu cenu.

3 komentara

  1. Ovaj tekst kao da je pisao Vulin, a Zarkovic se samo potpisao.Ima istine, ali je obojen crvenom bojom,sto se meni ne dopada bas mnogo.Zbog crvene boje se nalazimo ovde.

  2. Vulin nije bio ministar, pa da ti se *ogadi* crvena boja, i predje u *vizantijsko zuto*…?
    ………………………………………………………………………………………………………………
    Bivši ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović doneo mišljenje koje je omogućilo da se poljoprivredno zemljište privatizuje i proda strancima
    BEOGRAD – Mišljenje iznad zakona!
    Krivac za to što su kroz privatizaciju poljoprivrednih preduzeća u ruke stranaca dospele hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta jeste bivši ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović!
    Započeo privatizaciju
    On je tokom svog mandata doneo mišljenje koje je otvorilo vrata privatizaciji poljoprivrednog zemljišta, iako to zabranjuju i Zakon o privatizaciji i Zakon o poljoprivrednom zemljištu, tvrdi za Kurir Đorđe Bugarin, sekretar Udruženja poljoprivrede Privredne komore Vojvodine.
    On kaže da je poljoprivredno zemljište zahvaljujući tom mišljenju procenjeno kao društveni kapital i postalo predmet privatizacije.
    – U tom mišljenju stoji da “ako je poljoprivredno zemljište iskazano kao imovinska pozicija i procenjeno kao društveni kapital preduzeća, ono jeste predmet privatizacije” – objašnjava Bugarin i dodaje da je ovo mišljenje omogućilo da se kroz privatizaciju kombinata proda i zadružno zemljište, zato što pre privatizacije nisu razrešeni imovinski odnosi između preduzeća i zadruga.
    Prekršen zakon
    – Zadruge su od 1961. do 1964. godine kupile 194.000 hektara zemljišta koje im je Zakonom o udruženom radu iz 1974. godine oteto. Imovina zadruga tada je prešla u OOUR, a zadruge su postale Osnovne organizacije kooperanata bez imovine. Pošto Ustav, osim privatne i društvene svojine, nije poznavao treći oblik svojine, sve zemljište je, prema Zakonu o preduzećima iz 1989. godine, u zemljišnu evidenciju opštinskih sudova u Vojvodini upisano kao društvena svojina. Zakon o zadrugama iz 1996. godine obavezao je preduzeća da zadrugama vrate imovinu, ali većina to nije uradila. Onda je kroz privatizaciju preduzeća, na osnovu Vlahovićevog mišljenja, sva ta društvena imovina prodata – kaže Bugarin.
    On dodaje da je Vlahovićevo mišljenje stavljeno iznad Zakona o poljoprivrednom zemljištu i Zakona o privatizaciji, kojima je prodaja poljoprivrednog zemljišta bila zabranjena.
    U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja ističu da Agencija za privatizaciju nije sprovodila privatizaciju poljoprivrednog zemljišta, već društvenog kapitala, u skladu sa zakonom. -> ->

  3. A, drugi milion je *ustirkao*..

    Piše: Dragutin Matanović

    Slovačka kompanija U. S. Steel Kosice, koja je u sastavu velike američke korporacije U. S. Steel, kupila je 31. marta 2003. smederevsku železaru SARTID a.d., za smešno nisku cenu od 23 miliona dolara, pri čemu je oslobođena i obaveze plaćanja dugova koje je SARTID imao prema poveriocima, u iznosu procenjenom na preko pet stotina miliona dolara.
    Zato je SARTID nesumnjivo najveća pljačka i otimačina srpske industrijske imovine od vremena bahate nacionalizacije Titovih komunista.

    Savet vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije napisao je 10. maja 2004. obiman izveštaj o slučaju SARTID-a, u kome je između ostalog navedeno: “Po svemu sudeći radilo se o krupnoj korupciji u koju su bili umešani najviši predstavnici države, koji su uz svesrdnu podršku sudova omogućili stranoj kompaniji da ostvari veliku protivpravnu dobit; Ministar za privredu i privatizaciju (Vlahović) je davao izjave koje su bile usmerene na zbunjivanje javnosti i prikrivanje dogovora koji su se sklapali iza scene; Dogovor ministra Vlahovića sa privilegovanim kupcem (U. S. Steel), koji je prihvatila Vlada i Republički sekretarijat za zakonodavstvo, izveden je na štetu države, tj. svih građana ove zemlje”.
    Podsetimo se ukratko na operaciju SARTID, koju je kriminalno vešto obavila Vlada Srbije, pod potpunom kontrolom Demokratske stranke, a u saradnji sa američkim kupcem i američkim ambasadorom Montgomerijem.SARTID i faza – eliminisati konkurenciju
    Prilikom kupovine neke firme najvažnije je odstraniti konkurenciju.
    U. S. Steel je u borbi za SARTID imao opasnog konkurenta u kompaniji LNM Holdings, koja je u periodu od marta 2002. do marta 2003. godine, uputila niz pisama najodgovornijima u srpskoj Vladi – premijeru Đinđiću i ministrima Vlahoviću i Pitiću, o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, investira novac u razvoj i tržište i značajno poveća njen izvoz. Ali, LNM Holdings je ponudio i dve bitne stvari o kojima U. S. Steel nije hteo ni da razgovara – preuzimanje stečajnih dugova SARTID-a i realizovanje socijalnog programa za zaposlene. Srpski i američki gangsteri su zato odmah pokrenuli operaciju SARTID.
    Malverzacije otpočinju 8. marta 2002. godine, Pismom o namerama o strateškom partnerstvu srpskog metalurškog koncerna i američkog giganta, koje potpisuju direktor SARTID-a Novaković, predsednik U. S. Steel Kosice Xon Gudiš i ministar A. Vlahović, a svečanosti prisustvuju premijer Đinđić i ambasador Montgomeri. U. S. Steel Kosice ovim ugovorom stiče ekskluzivno pravo da 5 godina upravlja prozvodnjom SARTID-a, ubira dobit i pri tome ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, slovačka kompanija je dobila i pravo da, u slučaju prodaje SARTID-a nekom drugom, još 7 godina upravlja železarom, odnosno eventualni kupac bi morao da čeka 12 godina pre nego što uđe u SARTID.

    Sledeći potez povlači Trgovinski sud donoseći 30. jula 2002. rešenje o stečaju SARTID-a, pri čemu DS mafija, preko glasnogovornika Vlahovića, poručuje da je “blokada od strane ZOP iz 1998. bila brža” od namere Vlade da SARTID restruktuira kroz privatizaciju. Blebetanje o munjevitoj brzini blokade žiro računa iz 1998., koja u korenu saseca nameru da se SARTID privatizuje na uobičajen način, putem tendera, pokazuje drskost zvaničnika tadašnje Vlade, svesnih da pred onima koji rade za interese Imperije ne postoje prepreke.
    Stečajni upravnik SARTID-a postaje B. Ignjatović, koji u trenutku postavljanja na dužnost nema niti jedan dan radnog staža i kome je glavna poslovna referenca kumstvo sa Nemanjom Kolesarom, šefom kabineta premijera Đinđića. Ignjatović kasnije postaje mudrac koji će predložiti Stečajnom veću da se SARTID proda neposrednom pogodbom sa U. S. Steel-om. Ali, iza ove mahinacije, kao i bezbroj drugih u vezi sa SARTID-om, stajao je Kolesar, što potvrđuje ministar G. Pitić juna 2004. izjavom za “Danas” da je “cela priča oko SARTID-a vođena iz kabineta premijera”.

    SARTID i faza – marketinški satanizovati železaru
    Uvođenjem SARTID-a u stečaj, konkurencija je eliminisana i prelazi se na drugu fazu operacije – smanjenje kupovne cene. U ovoj fazi neophodno je medijski pokazati da SARTID katastrofalno posluje, odnosno da su im dugovi očajno veliki, proizvodnja nikakva i višak radnika ogroman, kako bi srpska javnost zaključila da je najracionalnije smederevski proizvodni krš prodati ma kom kupcu, pa makar i za dolar.
    U tom cilju se dug SARTID-a naduvava od strane Amerikanaca, koji barataju cifrom od 1.7 milijardi dolara. Oni u dug računaju sve – glavnicu od 800 miliona dolara, 400 miliona kamata, 400 miliona duga prema ugašenim srpskim razvojnim bankama, 120 miliona duga inodobavljačima i slično. Već tada se znalo da će biti otpisana sva domaća dugovanja, kao i sve strane kamate, kao da će verovatno biti otpisan i deo inostrane glavnice, što se i dogodilo. Propagandna bajka o 1.7 milijardi dolara teškom dugu bila je neophodna za U. S. Steel da bi se snizila prodajna cena SARTID-a. Naime, u civilizovanom svetu je princip da sa kupovinom zaduženog preduzeća novi vlasnik preuzima dugove i za njih umanjuje konačnu cenu. Tako je U. S. Steel čeličanu u slovačkim Košicama platio 60 miliona dolara, ali uz obavezu da plati i njihov ukupni dug od 325 miliona dolara.

    Takođe, Xon Gudiš je naširoko objašnjavao da u SARTID-u “gotovo uopšte nema proizvodnje”. A činjenice su da je SARTID 1998. godine proizvodio 100.000 tona čelika mesečno, pa je, čak i posle bombardovanja, sve do kraja 2000. godine, proizvodnja dostizala 50.000 tona. Istina, kada je DOS preuzeo železaru proizvodnja se naglo smanjila, da bi u julu 2001. za 61% bila manja nego u julu 2000. godine, što sigurno nije bilo slučajno.
    U mnogobrojnim izjavama Gudiš se žalio i da je za isti proizvodni kapacitet u Americi dovoljno 2.000 radnika, dok u SARTID-u ima 10.000 zaposlenih, ne pominjući pri tome da radnik u Americi košta U. S. Steel 16.98 dolara na sat, dok je satnica radnika SARTID-a samo 0.30 dolara. To znači, da za sat rada 10.000 zaposlenih u SARTID-u dobijaju 3.000 dolara – novac dovoljan za isplatu satnice samo 177 radnika u Pitsburgu.

    SARTID i faza – proceniti što jevtinije
    Posle faze medijskog pokazivanja SARTID-a kao tehnološko-poslovnog promašaja, sledi faza procene imovine. S obzirom da je kapitalna oprema SARTID-a koštala preko milijardu dolara, realne su procene da smederevska železara sigurno vredi više stotina miliona dolara. Uostalom, austrijski koncern Fest Alpine je krajem devedesetih godina procenio tržišnu vrednost SARTID-a na 430 miliona dolara, što nije preterana cene, jer je u to vreme i Fest Alpine bio potencijalni kupac. Međutim, to je nebeski visoka cena za američko-srpski gangsterski trust, pa se za posao procene kapitala železare angažuju dve revizorske kuće – Ekonomski institut iz Beograda i srpski Deloitte&Touche, naizgled međusobno nezavisne, a u suštini duboko povezane interesima istih ljudi, pre svega D. Đunića i A. Vlahovića.
    I pored svih mogućih trikova sa umanjivanjem imovine, Ekonomski institut je procenio vrednost kapitala matičnog preduzeća SARTID a.d. na 57.6 miliona dolara, bez zavisnih kompanija Beli limovi i luka Smederevo.

    SARTID i faza – očistiti dugove
    Posle utvrđivanja bagatelno niske procene SARTID-a, prelazi se na fazu u kojoj treba dugove SARTID-a prebaciti na državu, da bi američke gazde kupili smederevsku železaru bez dugova, čistu kao suza.
    Sa dugovima SARTID-a prema četiri domaće banke nije bilo problema, jer su one odmah posle petooktobarske revolucije ugašene. Strani poverioci su sklonjeni u Pariski i Londonski klub, pa je ostao jedino problem kredita od 80 miliona dolara, koji je Konzorcijum devet velikih evropskih banaka dao SARTID-u 1997. u cilju oživljavanja proizvodnje.
    Da bi se izbegli zahtevi Konzorcijuma DS Vlada počinje da povlači konce u Trgovinskom sudu i kod drugih pravnih aktera, odnosno u igru ulaze Kljajević i burazeri, izvodeći neviđene pravne marifetluke. Savet za borbu protiv korupcije to detaljno opisuje u svom Izveštaju, navodeći: “Da je sud zloupotrebama svojih ovlašćenja propustio da sprovede stečajne radnje koje su se morale sprovesti pre donošenja odluke o prodaji stečajnog dužnika;… da je imovina stečajnog dužnika u postupku stečaja bila potpuno nezaštićena… ;… da sud nije javno oglasio prodaju stečajnih dužnika neposrednom pogodbom, kako bi kupovina bila dostupna svim zainteresovanim licima;… da su prava poverilaca povređena, jer su poverioci onemogućeni da ostvare svoja prava.”

    Pravnim akrobacijama Konzorcijum banaka je sprečen u naplati svojih legitimnih potraživanja, a zahtevi Konzorcijuma, upućeni srpskoj Vladi, ostali su bez odgovora, dok protest nemačkog saveznog ministra za privredu, Volfanga Klementa, poslat premijeru Đinđiću, hladnokrvno odbija šef njegovog kabineta Kolesar, što je poseban primer nepoštovanja međunarodnih protokola.

    I Nenj York Times je o tome pisao 26. juna 2003., navodeći da je grupa stranih kreditora SARTID-a, na čelu sa nemačkim Njest LB i HVB Group, francuskim BNP Paribas, belgijskim KBC i britanskim Standard Bank, osporila prodaju SARTID-a i zatražila od srpske Vlade “novi javni tender”, u cilju zaštite njihovog zahteva za plaćanjem 100 miliona dolara (kredit iz 1997. sa kamatama).

    Šta je U. S. Steel kupio za 23 miliona dolara
    Na kraju, čak ni krajnje mizerna procena Ekonomskog instituta nije ispoštovana – Kljajićev Trgovinski sud i stečajni upravnik smanjili su je za više od 60%. Tako je u martu 2003. operacija SARTID konačno završena i Amerikanci su kupili železaru budzašto, plativši za SARTID u stečaju 21.3 miliona dolara, a za ostalih pet zavisnih preduzeća još 1.7 miliona.
    Za svoj novac oni su dobili kompletnu Novu železaru, koja uključuje šest čeličana i valjaonica i rasprostire se na 300 hektara zemlje, Staru železaru sa tri livnice, fabriku belih limova u Šapcu (investicija vredna 150 miliona dolara), smederevsku luku od regionalnog značaja, slobodnu carinsku zonu u Smederevu na površini od 21 hektara, fabriku kreča u Kučevu, kao i niz drugih nekretnina.
    Za prodaju Nikole Žigića, bivšeg fudbalera Crvene Zvezde, njegov klub Rasing traži 30 miliona evra, a za skoro upola manje novca U. S. Steel je kupio “pola Smedereva” i najvredniju fabriku u Šapcu.

    Koliko je novca U. S. Steel stvarno platio za SARTID?
    U aprilu 2004. u izjavi listu Pittsburgh Post-Gazete, Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu, izjavio je da je SARTID kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, 6 miliona za transakcije-provizije i 4 miliona za zbrinjavanje nezaposlenih. Očigledno da se tada ambasador zaleteo, otkrivši delove dobro čuvane tajne, što kasnije nije demantovano.
    Naravno, 6 miliona dolara provizije u ovako velikom poslu je samo sitniš za moćnike iz Prve lige. Postoje dokazi da je u godišnjem poslovnom izveštaju U. S. Steel kupovinu srpskog SARTID-a uknjižio kao trošak od preko 550 miliona dolara, što odgovara realnoj ceni železare u trenutku kupovine.

    Američka akvizicija SARTID-a je izgleda omogućila da ogromna razlika u ceni od 527 miliona dolara, posle niza finansijskih transakcija preko zavisnih preduzeća na ostrvima poreskih rajeva, završi u xepovima nekolicine američkih i srpskih političara i biznismena. Jedino ovo objašnjava zašto su, već sledeće godine po prodaji SARTID-a, otišli u penziju ambasador Montgomeri i Thomas J. Usher, predsednik U. S. Steel Corp.
    Koliko je stvarno SARTID plaćen, kolike su bile provizije igračima Prve i Druge lige, šta je sve bila imovina stečajnog dužnika, koji su sve poverioci oštećeni i kakvi su bili dugoročni politički efekti operacije SARTID, znaju samo oni kojima je to u opisu posla.
    Srbiji i srpskim građanima ostaje mogućnost da gaje grožđe u blizini smederevske fabrike gvožđa.

    Američki JOK za UBPOK
    Procenjuje se da je Srbija ukupno investirala u SARTID oko 3 milijarde dolara, da bi ga prodala za 23 miliona dolara. I pored toga ministar za privredu Vlahović se usuđuje da u aprilu 2003. maksimalno drsko i bezobrazno izjavi: “Taj kompletan paket je vrlo isplativ. Naročito kada se poredi sa ugovorima koji su zaključivani sa drugim čeličanama,… na primer “Košice” u Slovačkoj”. To je, naravno, laž dostojna barona Minhauzena. Košice su plaćene 60 miliona dolara, ali je tom prilikom prihvaćeno da se plati i njihov ukupan dug od 325 miliona dolara. Smederevska železara je plaćena samo 23 miliona dolara, bez obaveze plaćanja njenih dugova. Takođe, U. S. Steel je imao obavezu da tokom 10 godina u Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike, dok se u Smederevu obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara, ali je zabrana otpuštanja radnika u trajanju od samo tri godine.

    Po sklanjanju Demokratske stranke sa vlasti, islednici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala – UBPOK, verovatno po nalogu iz kabineta premijera Koštunice, maja 2004. ulaze u smederevski U. S. Steel i otpočinju sa saslušavanjem aktera operacije SARTID – Vlahovića, Kolesara, Ignjatovića i drugih. Međutim, Amerikanci reaguju munjevito, započinjući sinhronizovanu akciju u takozvanim “reformskim” medijima, koji uz zastrašujuću halabuku počinju da napadaju pokušaj Koštunice da rasvetli kriminalne radnje učinjene u SARTID-u.

    I zvanični Vašington snažno staje na stranu U. S. Steel-a, prisiljavajući Koštunicu i UBPOK da odustanu. Novoizbrani američki ambasador Majkl Polt, odmah po dolasku u Srbiju posećuje Smederevo i U. S. Steel, stavljajući time do znanja da i posle Montgomerija važi Montgomeri.
    Ali, to nije čudno. Istorijsko je pravilo da Imperija ima pravo na greške, gangsterizme i zločine, a ljudima koji su to činili za državni ili neki lični interes, ne sme da fali ni dlaka sa glave. Sve dotle dok Imperija vlada.
    Istine, laži i idiotizmi

    Amerikanci su došli u SARTID da ga kupe što je moguće jevtinije, da prave u njemu što je moguće veću zaradu, i da taj profit, po mogućstvu u celosti, iznesu iz Srbije. To su surova pravila modernog kapitalizma i biznisa i ona se moraju poštovati – uvek i na svakom mestu.
    Sve ostalo su isključivo medijske izmišljotine, manipulacije, bajke i šarene laže. Zato tako imbecilno zvuči izjava ranije pominjanog Xona Gudiša, izvršnog potpredsednika U. S. Steel-a, data časopisu “Danas” juna 2004. godine: “Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje… Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da Vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima. To je sada briga privatnog investitora.” Gudiš ustvari hoće da nam kaže da U. S. Steel nije došao u Smederevo da pokupi profit, već iz čisto humanitarnih razloga – da jadnoj radničkoj klasi Srbije omogući posao i mesečnu platu. To je isto tako komično kao kada bi neki srpski seljak rekao da dolazi svako jutro na pijacu da bi svoj kajmak poklanjao prvim kupcima koji nalete na njegovu tezgu.

    SARTID je zato i odličan primer kako danas multinacionalne korporacije deluju u lokalnim zenljama gde su ukotvili svoj biznis. Prvenstveni cilj su im poslovni rezultati, ali i stvaranje interesne grupacije, koja će za njih medijski suptilno manipulisati domaćim javnim mnjenjem. Slugenjarska i poluobrazovana lokalna intelektualna i medijska elita zato sistematski plaši domaću javnost, šaljući poruku da će strane kompanije povući svoje investicije i upozoriti sve druge potencijalne investitore da zaobilaze zemlju domaćina, ukoliko vlast nije “reformska”. A biti “reformski” znači da se ne sme povrediti niti jedan interes korporacija od strane izvršne, zakonodavne ili sudske lokalne vlasti, ili, naprimer, protestima i zahtevima lokalnog stanovništva zbog proizvodnje koja zagađuje prirodnu okolinu.

    Novost stara 18 godina
    Svečano pokretanje u rad Visoke peći u smederevskoj železari, juna 2005., bio je spektakl od državnog značaja. Prisutna je bila srpska politička i ekonomska elita, od Predsednika Republike, Vlade i Skupštine, pa do lokalnih moćnika. Među zvanicima su blistali Njegova Ekselencija Majkl Polt i samozvani prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Samo je drug Stari nedostajao.
    Veličanstvena ceromonija je medijski vešto poslala u javnost poruku o izuzetnom američkim preduzetništvu, tako da se neupućenima moglo učiniti da su Amerikanci napravili Visoku peć. Međutim, U. S. Steel je samo, posle 18 godina pauze, pustio u rad ovaj tehnološki objekat, koji je bio ugašen 1987. u cilju modernizacije. Do 1992. bilo je završeno preko 95% radova, ali je onda nastupio prekid i zatišje, zbog međunarodnih ekonomskih sankcija nametnutih Srbiji.
    Ova prilika je iskorišćena da bi najviši državni zvaničnici Srbije spevali ode o najvećim američkim vrednostima i vrednom i efikasnom radu koje su Amerikanci doneli u Smederevo, da bi ih nesebično podelili sa srpskim narodom i državom. Priča dostojna Al Kaponea.
    Šta SARTID danas znači za ekonomiju Srbije?
    Ključna parola multinacionalnih korporacija je – ono što je dobro za nas – dobro je i za vašu zemlju. Zato ono što je dobro za smederevski U. S. Steel treba da je dobro i za Srbiju! Da li je to baš tako?
    “Reformatori” će prvo reći da je U. S. Steel jedna od najvećih multinacionalnih korporacija u svetu. I to je tačno, U. S. Steel na listi 500 najvećih kompanija u svetu – Fortune 500 za 2006., zauzima 158 mesto (prethodne godine bili su 149). Njihov prihod je u 2005. iznosio 14.039 milijardi dolara (0.5% manje nego u 2004.), a profit 910 miliona dolara (za 16.6% manje nego u 2004.).

    Zatim će “reformatori” reći da je U. S. Steel najveći srpski izvoznik. I to je tačno. U 2004. smederevski U. S. Steel je ukupno izvezao 347.6 miliona evra, a u prva četiri meseca 2005. njihovi proizvodi su činili 16.7% ukupnog srpskog izvoza. Međutim, istina je da je i SARTID bio najveći srpski izvoznik, tokom svih godina od 1992.
    Suština je da se od javnosti sakriva činjenica da U. S. Steel predstavlja istovremeno i najvećeg srpskog uvoznika, jer Srbija ne poseduje osnovne sirovine za proizvodnju čelika, koje učestvuju sa blizu 70% u njegovoj ceni – gvozdene rude i kameni ugalj. Procenjuje se da na 400 miliona dolara vrednosti godišnjeg izvoza U. S. Steel uvozi repromaterijala i sirovina za preko 300 miliona dolara. Tako je ukupni devizni neto efekat U. S. Steel-a relativno nizak za Srbiju. Takođe, s obzirom da je stoprocentni vlasnik železare, američka kompanija može neometano fakturno da naduvava uvozne cene sirovina i fakturno smanjuje izvozne cene gotovih proizvoda, umanjujući na taj način profit podložan oporezivanju u Srbiji.

    Ali, najbolje tek sledi. Za svoju proizvodnju smederevska železara troši ogromne količine struje, čija je cena u Srbiji izuzetno mala u odnosu na evropske i svetske standarde. To znači da Srbija nema nikakve koristi od prodaje struje U. S. Steel-u, a da američka kompanija postaje poslovno izvanredno konkurentna, sa mogućnošću ostvarenja visokih profita.
    Ipak, i pored svih povoljnosti smederevski U. S. Steel knjigovodstveno ne iskazuje nikakvu dobit, a u prošloj godini su njegovu poslovni rezultati bili čak negativni, zabeleživši gubitak od blizu 50 miliona dolara. Amerikanci jednostavno isisavaju novac iz Srbije. Između ostalog, to čine i da bi izbegli porez na korporativnu dobit, odnosno eventualnu podelu dela profita radnicima, kako im je u septembru 2004. obećao bivši generalni direktor Tomas Keli.
    Znači, jedinu korist koju Srbija ima od U. S. Steel-a jeste porez na lične dohotke, koji kompanija plaća državi. A kako su plate radnika mizerne i ova finansijska korist je mala.
    Formula uspeha

    Prodati SARTID za šaku dolara. Dozvoliti američkom kupcu da profit neometano iznosi iz zemlje. Prodati mu struju po smešno niskim cenama za svetske standarde. Dozvoliti mu da, samo tri godine od kupovine železare, može slobodno da otpušta na stotine radnika. Prodati medijima priču o velikom uspehu reformatorskog tima Demokratske stranke. Dozvoliti da se sakrije istina o velikoj pljački i gangsterizmu tokom operacije SARTID.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *