DRAGAN ĐILAS Početak bune beogradskog dahije?

Piše Miodrag Zarković

Pre nego što požurite da navijate za gradonačelnika Beograda protiv predsednika Srbije, razmislite da li je to sukob u kojem bilo koja strana može ili uopšte želi da donese vama išta dobro

Početkom proleća, kada se birao novi predsednik Košarkaškog saveza Srbije (KSS), ovdašnji košarkaški velikani listom su stali iza Dragana Đilasa, toliko da su se iz trke povukli svi ostali potencijalni kandidati. Gradonačelniku Beograda, međutim, ni to nije bilo dovoljno, već je, da bi njegov izbor bio neizbežan, izveo i manevar sa selektorom vaskrsle reprezentacije Dušanom Ivkovićem.
Trofejni košarkaški čudotvorac prvobitno je najavio povlačenje sa selektorske funkcije, da bi nešto kasnije, kada su u javnost prodrla nagađanja o mogućoj Đilasovoj kandidaturi, Ivković bio među prvima koji su podržali potpredsednika Demokratske stranke, čime je posredno nagovestio da će ostati selektor ukoliko Đilas bude izabran. Dobro obavešteni izvori tvrde da je sve bilo unapred dogovoreno, odnosno da je Ivkovićevo povlačenje sa funkcije, pa povratak na istu trebalo da posluži kao odlučujući predizborni adut Dragana Đilasa, kako bi ispao spasilac nacionalnog tima.
S obzirom na sablasno jednoglasnu podršku košarkaške javnosti Đilasu, ovaj manevar ispao je sasvim nepotreban, što će, nadajmo se, Ivkovića navesti na dodatni oprez kada mu se sledeći put bude nudilo da učestvuje u kakvom marifetluku novog predsednika KSS. Jedno je sigurno: kada god budu priveli kraju saradnju sa Draganom Đilasom,  košarkaši će uvideti da su neuporedivo više izgubili nego što su dobili. Kao i ostali istaknuti kadrovi Demokratske stranke, Đilas je neobično sposoban da ljude oko sebe prevodi žedne preko vode i upotrebljava na sopstvenu korist, a njihovu štetu. Košarkaši tu neće biti nikakav izuzetak, kao što nisu bili ni ovi koji su do sada imali prilike da „sarađuju“ sa Đilasom – novinari, kao i Beograđani uopšte.

GOSPODAR SRPSKIH MEDIJA
O tome kakav je Dragan Đilas kao nadređeni, tj. poslodavac, može da posvedoči manje-više svako ko se u poslednjih pola decenije bavio novinarstvom, gde Đilasova firma „Dajrekt medija“ ima maltene monopolsku dominaciju na tržištu preprodaje reklamnog prostora. Pored toga, „Dajrekt medija“ ima i vlasnički udeo u jednom broju ovdašnjih medija, odnosno, kako je u intervjuu mojoj malenkosti pre četiri godine izjavila direktorka za razvoj kompanije, u većini regionalnih medija (prošle godine je ova gospođa promenila firmu, tako da je možda i suvišno navoditi joj ime). U nekim slučajevima, recimo dnevnog lista „Pres“ (gde je autor ovog teksta bio zaposlen pre nekoliko godina), presudan uticaj Dragana Đilasa vrlo je vidljiv, kako po menadžmentu na čijim se najodgovornijim pozicijama uvek nalaze njegovi provereni kadrovi, tako i po uređivačkoj politici koja s godinama sve ogoljenije favorizuje Đilasa.
Čitaoci „Pečata“ već su upoznati sa „anegdotom“ upravo iz „Presa“, s proleća 2008, u doba najžešće predizborne kampanje, kada je odgovorni urednik zahtevao od novinara beogradske rubrike da doprinesu uspehu Đilasove kandidature za gradonačelnika. Izričito im je rekao da se od njih očekuje da na svaki način pomognu Đilasu, te da će baš oni snositi odgovornost za njegov eventualni izborni neuspeh! Čak i u beščašćima bremenitoj hronologiji modernog srpskog novinarstva, onoj koja je brutalno izgazila ideal slobodnih glasila, ovo je posebna klasa bruke i sramote, nešto što se na tako bahat i drzak način dogodilo samo i jedino tada, samo i jedino u novinama u kojima Dragan Đilas ima poslednju reč, samo i jedino u korist Dragana Đilasa.

SLIKU SVOJU LJUBIM
Od kako je izabran za gradonačelnika postao je čak i osetljiviji na novinske napise, pa i na fotografije: jednom prilikom zahtevao je da se u drugom izdanju promeni njegova slika sa nekog od događaja dana, jer je u prvom izdanju video da je „ispao loše“. Nije mali ni broj onih urednika čije se večernje dežurstvo poklopilo sa nekim od Đilasovih izliva nezadovoljstva, pošto se u više navrata desilo da je gradonačelnik lično zvao redakciju i insistirao da se izmeni određeni naslov ili izbaci kakav njemu sporan tekst.
Gradonačelnikovu „čvrstu ruku“ lako je prepoznati i po drugim medijima, a naročito po programu „Studija B“, nečega što je televizijska stanica u vlasništvu grada Beograda, iako se takva vlasnička struktura kosi sa važećim zakonima i propisima. Ruku na srce, „Studio B“ već 20 godina služi prvenstveno kao ekspozitura građanističke, anacionalne struje u srpskoj javnosti, tako da ni pre Đilasovog mandata nije mogao da se pohvali kakvim profesionalnim ugledom; ali od kako je Đilas gradonačelnik na „Studiju B“ jedino tačno vreme u gornjem levom uglu ekrana možete uzimati zdravo za gotovo (temperatura je već znatno sumnjivija). Slepa odanost gradonačelniku pogotovo bode oči kada „novinari“ ove kuće obrađuju komunalne teme, gde za sve probleme redovno optužuju građanstvo i nedovoljnu „životnu kulturu“ beogradskog stanovništva, a nikako prvog čoveka srpske prestonice ili nekoga iz njegovog okruženja. O tome da neko na njihovoj frekvenciji izrekne kakvu nepovoljnu ocenu o Đilasovom radu, ne možete ni da sanjate.
Kada se sve ovo ima u vidu, Đilasove nedavne ocene o Ugu Čavezu kao diktatoru i tiraninu deluju nikako drugačije nego bezobrazno. Kakav god da je Čavez, a sigurno da je neuporedivo korisniji po svoju državu nego što to predstavljaju zapadni centri moći i njihove voljne sluge, sasvim je izvesno da bi u Srbiji kojom predsedava Dragan Đilas bilo značajno manje demokratije, slobode i ljudskih prava, nego u današnjoj Venecueli. Crta povremeno histerične, nekontrolisane nervoze, koju je Đilas ispoljio, pokazuje nam da se iza tog mladolikog lica, naoko nepromenjenog već 20 godina, krije istinski diktator i tiranin, više nego rešen da vlastitoj samovolji potčinjava svakoga ko mu je i sve što mu je nadohvat ruke.

PRVI MILION „OPRAO“
Rigorozna kontrola medijskog prikaza Dragana Đilasa nije bez rezultata. Često čak i oni koji nimalo nisu naklonjeni Demokratskoj stranci, smatraju da Đilas ipak poseduje određene „narodske“ osobine, po čemu se razlikuje od ostalih iz okruženja Borisa Tadića. To se prvenstveno odnosi na Đilasov stav o prošlogodišnjoj „gej paradi“, zatim na pomalo iznenađujuću dozu surovosti koju je ispoljio kada je raseljavao novobeogradske Rome, pa i na povremene naizgled neodmerene istupe poput ovog da „on hoće da kupi Luku Beograd“. Narodnim masama se Đilas tako predstavlja kao neko ko sa običnim svetom deli motive, sklonosti, način razmišljanja, tj. i vrline i mane.
Tako opet dolazimo do klasične DS političke jednačine: oblik je tu, a suštine ni od korova. Nemoguće je, naime, naći ijednu Đilasovu izjavu u kojoj se jasno i glasno suprotstavio „gej paradi“. U nekoliko navrata je nemušto, mrmljajući sebi u bradu,  izrekao kako baš i ne bi organizovao paradu seksualnih manjina kada bi to bilo samo do njega, ali dalje od takvih, vrlo mlakih ocena, nije išao; večito nervozna „druga Srbija“ ni to nije mogla da mu oprosti, pa ga je napala iz svih oružja, te je Đilas ostao upamćen kao protivnik „gej parade“, iako njegove „kritike“ te sramne manifestacije ne daju dovoljno povoda za taj zaključak. Takođe, ostao je nedorečen i kod kupovine Luke Beograd – od kojeg novca on to kupuje, u čije ime, iz kog budžeta? – a od reputacije „progonitelja Roma“ odbranio se još strožom kontrolom nad medijima od uobičajene.
Prilično je tajanstvena i zvanična radna biografija Dragana Đilasa, započeta pošto je, kako je sam – besramno – izjavio jednom prilikom, prvi milion zaradio perući prozore po Londonu. Nepisani zakon poslovanja glasi da je najteže zaraditi prvi milion, a da posle sve ide maltene samo od sebe. Kod Đilasa, međutim, to nije bio slučaj, pošto godinama nije uspevao da značajnije umnoži „londonski“ milion, odnosno sve dotle dok apsolutnu vlast u Demokratskoj stranci, a potom i u državi, nije preuzeo Boris Tadić. Munjeviti uspon „Tadićevih tajkuna“, u koje pored Đilasa spadaju Srđan Šaper i Nebojša Krstić, dogodio se upravo 2003. i naročito 2004. godine, što je razdoblje u kojima su se zarade njihovih preduzeća povećale i nekoliko desetina puta (surovo slikoviti podaci postoje i u zvaničnoj statistici, povremeno predstavljenoj u javnosti, a možda najsažetije i najkonkretnije ih je obradio Slobodan Antonić u tekstu „Mreža školskih drugara u političkoj eliti Srbije“). Takav nagli i nedovoljno objašnjeni poslovni uspon, pa još u sredini ovoliko zagušenoj korupcijom kao što je Srbija, može samo da probudi najrazličitije sumnje u poštenje i čestitost glavnih aktera. Sumnje koje se oni sami, zajedno sa Đilasom, nikada nisu pošteno potrudili ni da makar umanje, ako već ne sasvim uklone. Iako su uvek bili radi da drugima, recimo Ugu Čavezu, drže moralne pridike.

DLAKU MENJAJU, ĆUD NEMAJU
U državi vođenoj toliko mudro da je bez dinara ostavila i pokolenja sopstvenih unuka, Đilas je postao jedan od najbogatijih ljudi ne samo Srbije, već celog regiona. U sistemu vrednosti iz kojeg su hirurški odstranjene arhaične zaostavštine poput pristojnosti, odgovornosti i odanosti zajednici, Đilas se snalazi kao ajkula u vodi. Saberite, prema tome, dva i dva, i razmislite da li je gradonačelnik Beograda neko ko „puca“ od operativnosti, efikasnosti i profesionalizma, kako se često predstavlja.
Baš to će vas, međutim, armija „analitičara“ ubeđivati u narednom periodu, dok se sukob Tadića i Đilasa bude zahuktavao. A da će se zahuktavati, u to nema sumnje. Vreme je. Demokratska stranka, slično zverima iz narodnih umotvorina, vrlo često menja dlaku, a od poslednjeg presvlačenja prošlo je već sedam i po godina.
Uvek kada im presuši ovaj ili onaj izvor moći, „demokrate“ prirede smenu na vrhu stranke i tu smenu obavezno predstave kao osveženje, kao prodor novih snaga koje će dotadašnju politiku unaprediti, usavršiti, doterati… I obavezno je „smena generacija“ u Demokratskoj stranci propraćena hvalospevima na račun hrabrih i poletnih nadolazećih kadrova, sposobnih da okaju izvesne grehe prošlosti i iznesu na svojim plećima transformaciju partije u modernu, efikasnu političku jedinku, od koje će celokupno društvo i država imati koristi.
Tako je bilo kada je Dragoljuba Mićunovića smenjivao Zoran Đinđić. Tako je bilo kada se, po Đinđićevom ubistvu i kratkoj strahovladi Zorana Živkovića i Čedomira Jovanovića, na „demokratski presto“ zaleteo Boris Tadić. Tako će biti i uskoro, kada na Tadića budu počeli da jurišaju Đilas i, sasvim moguće, Vuk Jeremić, već bliži gradonačelniku Beograda (obojicu ih promovišu ista glasila, naročito u Đilasovom vlasništvu) nego predsedniku Srbije. Nanovo ćemo da slušamo bajku o svežim, neukaljanim „junošama“, odlučnim da vrate stranku na pravi put, sa kojeg ona, inače, nije mnogo ni skretala, ali ipak njihov vajni „demokratski perfekcionizam“ ne može da istrpi ni minimalno lutanje.
Biće to još jedno presvlačenje krzna. Za razliku od vukova, međutim, ne može se reći da DS menja dlaku, ali ne i ćud. Demokratska stranka, naime, ćud uopšte i nema, barem od kada je na njeno čelo pre više od dve decenije zaseo ni po čemu zaslužni Mićunović, a časni pojedinci, među njima i neki osnivači, ubrzo pobegli glavom bez obzira. Tog trenutka se, kao što bi pažljiva analiza uticaja „demokrata“ na ovdašnji politički život neminovno pokazala, DS iz partije preobratila u udruženi zločinački poduhvat. U interesnu grupu preambicioznih mediokriteta, ubeđenih da su samo oni pravilno protumačili Makijavelija, Gorbačova i Lepu Brenu.
Ako su se kadrovi Demokratske stranke i u čemu pokazali uspešni, to je da su dobri prodavci. Podsetimo se: dobar nije prodavac koji za neku robu nađe idealnog kupca u pravom trenutku, već koji za istu robu svaki put, iznova i iznova, nalazi mušterije. U tom smislu, DS je stranka vrhunskih prodavaca, koji jedinu vrednost do koje im je stalo – same sebe – svako malo uspevaju da utrape ovdašnjem izmučenom glasačkom telu. Dragan Đilas je, uz Vuka Jeremića, samo najnovije izdanje te dve decenije duge kupoprodaje, u kojoj Srbija neizbežno polaže paprenu cenu.