Decentralizacija destrukcije

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Dinkićeva „žvaka“ o boljem životu ogrnula se plaštom demokratske decentralizacije Srbije. Priča je veoma primamljiva za birače, ali se kosi sa matematičkom istinom

U istoriji Evrope 18. vek ostaće zapamćen i po velikom broju varalica koje su u palatama i dvorovima zasenjivale uobraženo plemstvo brojnim (i raznovrsnim) trikovima. Finansijske kombinacije, a ne samo kockarske majstorije, bile su sastavni deo njihovog lupeškog repertoara, a svaka od tih ujdurmi oslanjala se na pogrešno uverenje publike da se ista prevara ne može dva (i više) puta ponoviti. Čuli ste, dabome, priču o Džonu Lou, ali i Đakomo Kazanova, ta svetska ikona strasti i ljubavi, nije prezao ni od kocke, a ni od drugih finansijskih marifetluka.

TREPČA RADI, BEOGRAD SE GRADI
Likovi iz finansijske istorije postali su idoli modernih opsenara. Vrabac u kojem leži njihova snaga opet je verovanje javnosti da neće biti, od istih lidera, nekoliko puta obmanuta. Primetili ste sa koliko divljenja M. Dinkić, u svojoj knjizi, prepričava biografiju Džona Loua, tobož kritikujući njegove „projekte“. Opsenari su naučili da će im već mnogo puta prevarena publika poverovati, ako pred svaku novu obmanu naglase da će „ovaj put biti sasvim drugačije!“ A sa brojem uspelih prevara, velikom brzinom raste njihovo samopouzdanje (i prezir prema lakovernoj gomili). Uvek sam se pitao da li treba više osuđivati spretne lopuže ili javnost koja im (uvek ponovo) veruje, i čijom se naivnošću hrani njihova opsenarska sujeta?
Ovoga puta, Dinkićeva (i ZES-ova) „žvaka“ ogrnula se plaštom demokratske decentralizacije Srbije. To je predizborna priča o ravnomernom razvoju regiona koja će se ostvariti tako što će lokalnim zajednicama ostajati 80 procenata prikupljenog poreza na zarade (osim gradu Beogradu, kojem će ostajati svega 70 posto). Takođe će se iznos lokalne komunalne takse svesti na 3,5 prosečne plate. Priča je veoma primamljiva za birače, pošto stvara iluziju da se znatnije povećavaju sredstva kojima raspolažu lokalne samouprave. Dinkić je odlično razumeo fantastičan uspeh nekadašnje parole „Trepča radi, Beograd se gradi!“, pa je pokušao da primeni isti obrazac, privlačan čak i kada prkosi matematičkim istinama.

SNUPI PROTIV CRVENIH BARONA
Fiskalni savet otvorio je sa Dinkićem učenu raspravu o tome da li zbir mora da se poveća, ako se poveća svaki od njegovih sabiraka? Ukoliko ova matematička istina važi, onda će se, izračunali su naučnici u Fiskalnom savetu, javiti dodatni deficit od četrdesetak milijardi dinara u budžetu. Taj deficit je i inače visok, najvećim delom zbog ranijih Dinkićevih maštovitih ideja o NIP-u, subvencijama, ekonomskoj diplomatiji, industrijskoj politici itd.
Dinkić, od ranije poznat po tome što ne prihvata nedemokratske obrasce prošlosti, odgovorio je Fiskalnom savetu, najpre, da su njihova izračunavanja pogrešna, zatim da su im plate previsoke, i najzad im je posavetovao da pokušaju da vide koje se (od preostalih) stavki u budžetu mogu smanjiti, čim se njegov zakon usvoji! Fiskalni žreci odgovorili su da to nije njihov zadatak, a da će primena Dinkićevog zakona narušiti usvojena fiskalna pravila.

O ČEMU SMO GLASALI?
Na Narodnoj skupštini (umesto na računaljci) ostalo je da presudi u ovoj preteškoj matematičkoj dilemi. Opozicione stranke su odustale od glasanja, ali su stranke na vlasti obezbedile kvorum, pa su čak neke od njih sebi mogle da dozvole da glasaju protiv – i predstave se javnosti manje blesavim od ostalih čimbenika u vlasti. Ispalo je da je Stranci vojvođanskih Mađara izuzetno stalo da se zakon usvoji (zato su činili kvorum), a da, pri tom, oni budu protiv njega!?  Zakon je usvojen. Parlamentarni evropluralizam je trijumfovao, a matematika i zdrav razum – opet su izgubili.
Ostaje, naravno, da se vidi kako će se usvojeno primenjivati. Jedno važno pitanje ostalo je otvoreno – kako će se određivati visina transfera po jedinicama lokalne samouprave? Izglasan je DS-ov amandman da će vlada svojom uredbom razraditi kriterijume za distribuciju sredstava solidarnosti. Što znači da je, kao i mnogo puta do sada, posle usvajanja zakona ostalo nekoliko „sitnica“ – da vlada razjasni o čemu se glasalo, šta je izglasano i šta će se primenjivati (posle 1. oktobra).
Ako se lokalne samouprave nađu iznenađene ili uvređene stvoriće se među regionima u Srbiji klima napetosti i netrpeljivosti, što je možda i bio najvažniji cilj predlaganja i izglasavanja ovog zakona.

READ MY LIPS…
Ipak je jedna važna istina svima obelodanjena – izborna trka je počela. Primećuje se to po nervozi sa kojom stranački lideri žude za publicitetom (Tadić u Vimbldonu), kao i za novčanim donacijama svih vrsta (pošto novac nema mirisa). Vredni stranački pi-arovi prikupljaju ideje i obrasce za izborne slogane.
Pokušao sam, zgodnom prilikom, da jednom poznaniku, aktivisti stranke za koju nikad ne bih glasao, ponudim i svoj predlog: „Mogli biste predložiti ekonomski program u jednoj rečenici –  ‘Čitajte mi sa usana – mi nećemo uzimati stranački reket’“ Razmislio je nekoliko trenutaka, pa mi je odgovorio „Šta će nam onda stranka?“