150 godina SNP-a „Mezimče“ koje nas je od moralne smrti sačuvalo

Piše Raško V. Jovanović

Uoči osnivanja kuće kojom je počelo utemeljenje profesionalne pozorišne delatnosti kod Srba govorilo se : „Ono što nam treba, a što nemamo, bez čega nismo narod, nismo Srblji, što će nas na dostojanstvo samosvesti uzvisiti, same sebi povratiti, sa prošlosti i budućnosti izmiriti, jednom reči, što nas od moralne smrti sačuvati može, to je Narodno pozorište.“

fStoleće i po prošlo je otkako je u Novom Sadu, pod okriljem Srpske narodne slobodoumne stranke pod vođstvom Svetozara Miletića, osnovan prvi stalni profesionalni pozorišni ansambl u Srba i taj veliki kulturno-istorijski trenutak obeležavamo ove godine, imajući u vidu da je Srpsko narodno pozorište, „mezimče srpsko“, kako je odmah nazvano, već u prvoj etapi svoga delovanja bilo prisutno ne samo u Novom Sadu nego i širom Vojvodine, ali i u mnogim drugim  mestima negdašnje Austrougarske u kojima su živeli Srbi – od Vukovara do Nove Gradiške, kao i od Baje do Temišvara, a gostovalo je i u Beogradu.

„ONO ŠTO NAM TREBA, A NEMAMO“
Jedna vanredna, da ne rečemo  ekscesna situacija doprinela je da dođe do formiranja pozorišnog ansambla pri Srpskoj čitaonici u Novom Sadu. Naime, novembra meseca 1860. godine gostovala je u Novom Sadu  pozorišna družina Jovana Kneževića i zadržala se do 20. decembra. Upravo to gostovanje bilo je neposredan povod da Jovan Đorđević u „Srbskom dnevniku“, listu koji je i uređivao, objavi više članaka o značaju pozorišta za nacionalnu kulturu. Prema Đorđeviću pozorište je „ono što nam treba, a što nemamo, bez čega nismo narod, nismo Srblji, niti ćemo to ikad biti i postati, to što će nas na dostojanstvo samosvesti uzvisiti, što nas same sebi povratiti, sa prošlosti i budućnosti izmiriti, jednom reči, što nas od moralne smrti sačuvati može, to je Narodno pozorište.“ U narednim člancima Đorđević će se već baviti praktičnim pitanjima i pisaće o tome kako doći do materijalnih sredstava za osnivanje pozorišta, kao i da pozorište, budući da je u tesnoj vezi sa književnošću,  treba ustanoviti u Novom Sadu, kao središtu književne delatnosti srpske. Kada se Đorđevićeva aktivnost  razvila, naišavši i na značajne odzive u vidu pristizanja novčanih  priloga, došlo je, juna meseca 1861. godine, do ponovnog gostovanja Kneževićeve trupe u Novom Sadu, kada je pod lošim uslovima počeo davati predstave koje nisu imale dovoljnog odziva publike zbog lošeg vremena. Dimitrije Ružić, već tada može se reći jedan od prvih glumaca, ovako se seća tih dana: „Knežević je postao nervozan, besan, hoće družini da reducira plate. Usto je već ostao polumesečnu platu dužan, a znali smo da ima novaca. Nama onda sine misao o kojoj nam je Jovan Đorđević govorio, o  osnivanju Srpskog narodnog pozorišta. Odemo k njemu i zapitamo da li ostaje pri svojim rečima da se osnuje SNP, i ako je voljan mi smo gotovi odazvati se njegovom pozivu. On nam odgovori da je spreman i voljan. Sutradan odemo gradonačelniku dr Svetozaru Miletiću i potužimo mu se kako Knežević neće da nam izda plate i kako hoće da nam plate reducira. Đorđević mu poveri plan i nameru, i da smo voljni tom se odazvati. Kod Miletića – kao što se zna – nije bilo pet na devet. Još toga dana morao nam je Knežević platu izdati i mi mu tom prilikom otkažemo. Knežević se pokajao i obletao je najviše oko mene da ga ne ostavimo. No to nije ništa pomoglo i tako posle nekoliko dana ode Knežević.“  Devetoro njegovih nezadovoljnih članova obratilo se molbama novosadskoj Srpskoj čitaonici da ih prihvati pod svoje okrilje. Srpska čitaonica je samo jedan dan po prijemu njihove molbe, 28. jula, na sednici pod predsedništvom Svetozara Miletića, odlučila da se u Novom Sadu osnuje Srpsko narodno pozorište i da prvi njegovi članovi budu nezadovoljnici iz Kneževićeve trupe: Dimitrije Ružić, Dimitrije Marković, Nikola Nedeljković, Kosta Hadžić, Mihailo Gavrilović, Mihailo Rac, Mladen Cvejić, Stevan Čekić  i Draginja Popovićeva. Nedugo potom u novoformiran ansambl stupili su još i Ljubica Popovićeva, Milica Grunčićeva, Nikola Zorić i Nikola Putić, dok je rukovođenje pozorištem povereno Jovanu Đorđeviću.

DA LI JE POZORIŠTE  ZA SRBE LUKSUZ?
Pozorište je u okviru prve predstave, 4. avgusta 1861. godine, prikazalo dve jednočinke: „Prijatelje“ Lazara Lazarevića i „Muški metod i žensku majstoriju“ mađarskoga pisca Lajoša Kevera, u preradi Đure Vukićevića. Delo novosadskog profesora i književnika iz prve polovine 19. veka Lazara Lazarevića „Prijatelji“,  gledaoci su veoma lepo primili prvenstveno zbog zanimljivo formirane fabule i duhovito ocrtanih karaktera. Izveštač „Srbskog dnevnika“ u svom osvrtu samo je konstatovao kako je prvo prikazana ova „poznata vesela igra“, da bi potom za  Kevirovu jednočinku istakao da je držala publiku od početka pa do kraja u najboljem raspoloženju. Karakteristično je da su za prvo predstavljanje odabrana dva lakša komada. Verovatno je tako učinjeno da bi se privukla publika, ali i stoga što su ta dela sa manjim brojem lica bila najpogodnija za prikazivanje bez većih priprema. Posle su prikazana Sterijina dela („Vladislav, kralj bugarski“, „Pokondirena tikva“, „Beograd nekad i sad“, „Kir Janja“, „Zla žena“, „Ajduci“, „Ženidba i udadba“, „San Kraljevića Marka“ i „Smrt Stefana Dečanskog“), kao i komadi Jovana Dragaševića („Ajduk Veljko“), Atanasija Nikolića („Zidanje Ravanice“), Lazara Lazarevića („Vladimir i Kosara“) i dr. Kako se vidi, dela Jovana Sterije Popovića sačinjavala su skoro polovinu repertoara.  Od stranih pisaca u prvom turnusu predstava prikazivani  su mađarski i nemački – Lajoš Kevir, August Kocebu i Roderih Benediks. Pod  naslovom „Pomodar“ prikazana je i jedna prerada Molijerove komedije „Građanin plemić“.
Međutim, bilo je mnogo lakše i jednostavnije osnovati pozorište nego održati ga i uputiti stazama uspeha i napretka. Kada je SNP počelo sa prikazivanjem predstava, u delu srpske štampe javili su se glasovi protiv pozorišta. Danilo Medaković, urednik „Napretka“, ustao je u svom listu protiv pozorišta i polemisao sa Jovanom Đorđevićem. Smatrajući da je pozorište za Srbe luksuz, Medaković je isticao da srpski narod ima i prečih potreba koje prvo treba zadovoljiti. Po njegovom mišljenju pozorište podrazumeva izvestan viši stupanj obrazovanja, za Srbe još nedostižno. Za narod koji nema dramskih pisaca i glumaca, isticao je Medaković, nije pozorište. Đorđević mu je odgovarao u „Srbskom dnevniku“ i, nekad sa blagom ironijom, a katkad i sa oštrinom, negirao sve njegove „razloge“, ukazavši mu da je čovek lišen pouzdane logike i da ga ne rukovode uvek načela nego i lično osećanje. Odgovarajući Medakoviću, Đorđević je posebno isticao nacionalne razloge zbog kojih SNP treba da postoji. Ako je Medakovićevo mišljenje da je pozorište samo mesto za zabavu tačno, podvlačio je Đorđević, onda će srpski narod gubitak Narodnog pozorišta lako prežaliti. Ali, kako je srpski narod ne samo u javnom već i u domaćem životu podlegao uticaju tuđe kulture,  upravo stoga potrebno mu je pozorište kao institucija u kojoj se nacionalne vrednosti mogu najbolje negovati. Takođe, na Medakovićevu primedbu prema kojoj je potrebno prvo imati pisce i glumce da bi se moglo stvarati pozorište odgovorio je da je u praksi upravo obratno – potrebno je da pozorište već postoji da bi se javili pisci i okupili glumci. To su dokazale i prve dve godine postojanja i delovanja SNP-a, tokom kojih je srpska dramska književnost dobila novih sedam originala, više prerada, a pojavilo se i tridesetak prevoda dramskih dela stranih pisaca.

NACIONALNA I UMETNIČKA MISIJA
Kako SNP nije bilo državna ustanova, razume se da se od prvoga dana postavljalo pitanje njegovog finansiranja. Srpska čitaonica nije mogla preuzeti da duže vreme finansira i pozorišnu delatnost, pa se već naredne, 1862. godine, pristupilo osnivanju Društva za Srpsko narodno pozorište, koje je imalo zadatak da obezbeđuje neophodne  uslove za rad i finansijski omogućuje delovanje novoosnovanog teatra. Iako je Osnivačka skupština Društva održana krajem maja 1862, car Franc Jozef odobrio je njegovo osnivanje i rad tek posle tri godine, 18. jula 1865, jer se  tada  u carevini Austriji uz postojanje cenzure pomno pratila pozorišna delatnost, što će biti slučaj i od 1867. godine kada je stvorena dvojna Austrougarska monarhija. Ubrzo se pristupilo formiranju  pozorišnih odbora Društva, koji su kao osnovnu dužnost imali da organizuju gostovanja SNP-a u svojim mestima (da obezbede salu ili arenu za održavanje predstava i smeštaj članova pozorišne družine, da organizuju propagandu  predstava, pretplatu  i prodaju ulaznica, kao i prikupljanje dobrovoljnih priloga). Ti odbori ustanovljeni su u velikom broju mesta u Ugarskoj, u kojima su živeli Srbi i Hrvati, gde je obično bio znatan broj posetilaca zainteresovanih za predstave SNP-a. Želja je bila da se prihodima od predstava podmire svi  lični i materijalni izdaci pozorišne družine. Višak novca, ukoliko ga je bilo, uplaćivao bi se u Fond Društva za SNP, u koji su se inače sticali prihodi od zadužbina, legata, priloga imućnih rodoljuba i finansijske pomoći srpskih crkvenih opština i drugih nacionalnih udruženja. Može se reći da je Društvo za SNP uspešno delovalo sve do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine. Ako se zna da aristokratsko-buržoaski režimi Austrougarske monarhije nisu bili naklonjeni Srbima, onda je jasno da je SNP uz potporu Društva obavilo izuzetnu nacionalnu i umetničku misiju gostujući više od pola veka u 60 mesta negdašnje Austrougarske, s tim što je u četiri maha gostovalo u Beogradu, jednom u Zagrebu i dva puta u Bosni i Hercegovini. Bilo je pokušaja da se ostvari i  gostovanje u Beču za tamošnji brojni slovenski živalj, kao i u Trstu i Sloveniji, ali su bečke vlasti to onemogućile.
Repertoar SNP-a bio je opsežan, s tim što se velika pažnja poklanjala domaćoj dramskoj reči zato što je publika, naročito na brojnim gostovanjima u manjim mestima, očekivala srpske komade, osobito sa istorijskim temama. Najveće interesovanje vladalo je za dela koja su obrađivala sukobe sa Turcima, pa su se Sterijin „Miloš Obilić“ i istoimena tragedija Jovana Subotića često prikazivale. Publika je radoznalo i sa velikom pažnjom pratila predstave tih dela, pozdravljajući glumce, naročito tumača naslovne uloge. Ne jednom dešavalo se da na večerama posle predstava, koje su se pretvarale u prave gozbe propraćene pesmom i svirkom, glumac koji je tumačio ulogu Vuka Brankovića nije ni mogao prisustvovati, jer se za nj niko nije ni interesovao, niti bi ga pozvali. Tumači te uloge, obično maskirani drugačije da bi se razlikovali od svog izgleda na pozornici, inkognito bi posle predstave usamljeni obedovali u nekoj krčmi, gde ne bi valjalo da ih ko prepozna!

GLUMAČKA IMENA
Ako se sa pravom može govoriti da na samom početku rada ansambl SNP-a nije raspolagao sa znatnijim umetničkim snagama, ipak se već tada izdvojilo nekoliko glumačkih imena koja su privlačila publiku i zadovoljavala kritičare i sve koji su tada  pisali o pozorištu. U prvoj generaciji novosadskih glumaca naročito se isticao  Dimitrije Ružić. Već predispozicijama  svoga bića (neosporan talent, lepa pojava i sonoran bas-bariton) Ružić je bio opredeljen pretežno za veliki romantičarski repertoar. Posebno su zapažena njegova tumačenja dramskih heroja u delima srpskih  pisaca. Ostao je upamćen kao Jug Bogdan u Sterijinoj tragediji „Miloš Obilić“, zatim kao Car Lazar u Subotićevom „Milošu Obiliću“ i u naslovnim ulogama u dramama „Hajduk Veljko“ Jovana Dragaševića, „Đurađ Branković“ Karla Obernjika, „Maksim Crnojević“ i „Pera Segedinac“ Laze Kostića i „Stanoje Glavaš“ Đure Jakšića. U Šekspirovom repertoaru tumačio je Romea, Otela i Kralja Lira, nastupao je i kao Kin u drami Aleksandra Dime Oca. Sa pravom se govori o Ružiću kao jednom od najznačajnijih glumaca srpskog pozorišta u doba romantizma.
Veoma širok repertoar, koji je obuhvatao karakterno-komične i tragične uloge, kao i role u narodnim komadima sa pevanjem, imala je Draginja Ružić.   Podjednako uspešno tumačila je Evicu, Femu i Sultanu u Sterijinim komedijama „Laža i paralaža“, „Pokondirena tikva“ i „Zla žena“, kao i Jevrosimu u „Maksimu Crnojeviću“ i  Maru u „Peri Segedincu“ Laze Kostića. Istakla se kao Orsina u Lesingovoj drami „Emilija Galotijeva“ i briljirala u ulozi vojvotkinje Malbro u „Čaši vode“ Ežena Skriba.
U prvoj etapi delovanja SNP-a kao glumac, reditelj, dramski pisac i prevodilac isticao se Laza Telečki. Zapaženi su  njegova velika  glumačka inteligencija i realistički glumački izraz, što se osobito moglo videti prilikom tumačenja naslovne uloge u „Maksimu Crnojeviću“ Laze Kostića i Šajloka u Šekspirovom „Mletačkom trgovcu“. Pamte se njegove kreacija Vurma u drami „Spletka i ljubav“ Fridriha Šilera i Marinelija u Lesingovoj „Emiliji Galoti“.
Beograđanin rodom, Pera Dobrinović, jedan od najznačajnijih srpskih glumaca uopšte, punih četrdeset godina, od 1873. do 1913. godine, delovao je u SNP-u – kao glumac, reditelj i upravnik. Nezaboravna je njegova uloga Kir-Janje u Sterijinoj komediji, ali i Šekspirovi likovi – Jago u „Otelu“ i Luda u „Kralju Liru“. U domaćim komedijama ubirao je velike aplauze u ulozi Jovana u „Ljubavnom pismu“ Koste Trifkovića ili kao Jovanče Micić u „Običnom čoveku“ Branislava Nušića. Bio je vanredno sugestivan u ulozi gramzivog Isidora Leša u komadu Oktava Mirboa „Posao je posao“, koji i danas ima punu aktuelnost. Zbog savršene moći transformacije izraza nazivali su ga hudožestvenikom srpskog glumišta. Kada su ga upitali kako studira svoje uloge, Dobrinović je odgovorio: „Ja to ne znam šta je; pročitam ulogu i postanem uloga.“

PRVO POGLAVLJE RATOM OKONČANO
Prva etapa delovanja SNP-a završena je 1914. godine. Čim je Austrougarska objavila rat Srbiji, i potom počeo Prvi svetski rat, koristeći naduvanu antisrpsku psihozu vlada je zabranila rad Srpskog  narodnog pozorišta. Za vreme rata poznati srpski glumci internirani su ili živeli u bedi za sve vreme rata, dok su mlađi poslati na front, te o nekoj organizovanoj pozorišnoj aktivnosti nije moglo biti govora.
Po završetku Prvog svetskog rata, početkom 1919. godine, SNP je obnovilo rad, ali je odmah izvršena njegova etatizacija. Pozorišni ansambl odvojen je od Društva za SNP i pretvoren u državno, oblasno pozorište, koje će uskoro biti lišeno i svoga imena jer je dobilo naziv – Narodno pozorište u Novom Sadu. Društvo za SNP nezadovoljno što je etatizacijom izgubilo glumački ansambl, formiralo je 1922. godine trupu sa zadatkom da gostuje u svim većim mestima Vojvodine. Aktivnost te trupe, koja je od početka tridesetih godina ponovo nastupala pod starim imenom – kao SNP, budući da je pomoć države bila veoma mala, obavljala se sa velikim teškoćama  sve do 1934. godine, kada je praktično prekinula delatnost, da bi je potom povremeno obnavljala  sa ansamblom veoma skromnoga sastava do 1941, kada je i prestala druga etapa delovanja SNP-a.
Posle Drugog svetskog rata, u Novom Sadu,  17. marta 1945, počelo je da održava predstave Vojvođansko narodno pozorište. Kada se, krajem 1951, obeležavala devedesetogodišnjica osnivanja SNP-a u Novom Sadu Izvršno veće AP Vojvodine odlučilo je da Vojvođansko narodno pozorište ponovo dobije ime pod kojim je osnovano i tada počinje treća etapa delovanja Srpskog narodnog pozorišta.

_________

Burni dani

SNP je u vreme dok je boravilo u Novom Sadu nastupalo u  nekoliko dvorana sve dok veleposednik Lazar Dunđerski nije u dvorištu svoje kuće (danas dvorište hotela „Vojvodina“) podigao pozorišnu zgradu, koju  će koristiti od 1895. godine. Inače, ta zgrada je izgorela u noći između 22. i 23. februara 1928. godine. U mestima u kojima je gostovalo dvorane često nisu bile najpogodnije, no glumački ansambl manje ili više uspešno se prilagođavao. Naravno, napori na brojnim putovanjima, gluma u ne uvek najpovoljnijim uslovima, nisu pogodovali glumačkom ansamblu i to je imalo traga na predstavama. Kada su, oktobra 1868. godine,  Jovan Đorđević i skoro polovina članova glumačke družine SNP-a  prešli u Beograd i omogućili osnivanje Narodnog pozorišta u prestonici kneževine Srbije, novosadski teatar je ipak opstao, umetnički ansambl se konsolidovao i nastavio aktivnost pod rukovodstvom Antonija-Tone Hadžića. SNP je u Hadžićevo vreme, pored negovanja starih nacionalnih i svetskih kulturnih tradicija, u želji da okupi što veći broj gledalaca „širom otvorilo vrata plitkim i neukusnim ludorijama“, kako je to konstatovao Jovan Grčić.