Putina je Bog poslao

Piše Bogdan Đurović

Uoči odlučujućih parlamentarnih i predsedničkih izbora sve su jači pritisci Zapada na Rusiju i Vladimira Putina, pa ruskom lideru prete Haškim tribunalom i „scenarijom Mubarak“

Osam meseci uoči predsedničkih izbora u Rusiji „Americi su potrebni stalni haos i nemiri na Kavkazu, njoj odgovara rat u Nagorno-Karabahu, prisustvo terorista na severnom Kavkazu i sve se to radi kako bi se očuvala američka dislokacija na Kavkazu, kako bi se omeo Putin da pobedi na izborima 2012. godine i kako bi se osujetila Olimpijada u Sočiju 2014. godine“. Tako je u jednoj rečenici opisao aktuelnu situaciju na južnim granicama Rusije glavni urednik gruzijske informativno-analitičke agencije „Gruzinform“ Arno Hidirbegašvili.

Time je ovaj novinar, koji se zalaže za ujedinjenje Gruzije i Rusije, verovatno na najbolji način objasnio sa kakvim se pritiscima Moskva suočava u izuzetno važnom predizbornom periodu. Hidirbegašvili se, međutim, osvrnuo samo na dešavanja u njegovom, kavkaskom regionu, dok je front ozbiljnih pretnji, kako se pokazuje, daleko širi. I usmeren je, ponajpre, ka premijeru Vladimiru Putinu, kojem u poslednje vreme prete čak i Haškim tribunalom – upoređujući ga sa Gadafijem, Mubarakom i Musolinijem.

„POROBLJENE NACIJE“
Upravo ovih dana, 17. jula, navršava se 52 godine od kada je američki Kongres usvojio čuveni Zakon 86-90 „O porobljenim nacijama“. Koji je poznat i pod drugim, mnogo jasnijim nazivom – Zakon o komadanju Rusije! U tekstu Zakona piše da je politika KPSS-a dovela do „porobljavanja i lišavanja nacionalne nezavisnosti“ Litvanije, Letonije, Estonije, Ukrajine, Belorusije, Jermenije, Gruzije… I pošto, kako se navodi, „ove porobljene nacije vide u Sjedinjenim Državama tvrđavu ljudske slobode, traže da ih one predvode u njihovom oslobađanju i sticanju nezavisnosti“.
Svaki američki predsednik u poslednjih pola veka davao je zakletvu izvršenja ovog Zakona, na šta je prema procenama do sada potrošeno više od četiri milijarde dolara. Ali, ni danas, dve decenije posle nestanka SSSR-a i KPSS-a sa istorijske scene, Zakon 86-90 nije ukinut, niti suspendovan. Naizgled paradoksalno, kada su „porobljene nacije“ konačno „oslobođene“, a neke već i uživaju u blagodetima služenja NATO-u po ratištima širom sveta. I kada su, konačno, srećno zatočene u „tvrđavi slobode“…
Jer, Zakon nije ukinut pošto nije realizovan osnovni cilj – komadanje same Rusije! Tehnologiju ostvarivanja cilja, još pre tri decenije, najviše je razrađivao Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Džimija Kartera, koji i danas ima svoju ulogu u savetovanju Baraka Obame. Bžežinski je razradio deo Zakona, prema kojem bi SSSR trebao da se raspadne na 22 dela. Pošto je razbijanje na 15 delova (saveznih republika) već obavljeno, nastavlja se sa pokušajima komadanja Rusije na sedam delova. Po njemu, taj zadatak trebalo bi izvršiti putem konfederalizacije Rusije i stvaranja sedam nezavisnih celina.
Pri tome, izlazi Rusije na sva mora bivaju blokirani, izuzimajući Severni ledeni okean: izlaz na Baltičko more pod svoju kontrolu preuzima Nemačka, Crno more Turska, dok tihookeansku obalu kontrolišu SAD i Japan, deleći je na severni i južni deo. Bžežinski je još 2007. godine izdao i knjigu pod naslovom „Druga šansa“, u kojoj „sledećeg predsednika“ Amerike upozorava da „treće šanse“ da se pokori svet – neće biti.
Bžežinskom je po shvatanjima i te kako blizak Džon Mekejn, protivkandidat Baraka Obame na predsedničkim izborima. Ovaj obožavalac gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija (koji je isprovocirao rat na Kavkazu 2008. godine) otvoreno poručuje da „sa Rusijom treba početi u velikoj meri da se razgovara kao sa drugostepenom državom, kakva ona sada jeste, a ne kao sa velikom državom, kakva je bila“!
Dalje Mekejn proziva zamenika šefa administracije ruskog predsednika Vladislava Surkova, nazivajući ga Putinovim ideologom, čime pokušava da zabija klin između Dmitrija Medvedeva i Vladimira Putina. Kao po dogovoru, istom taktikom se služi i Bžežinski, koji je u intervjuu poljskom „Njuzviku“ rekao da je „svima jasno kako se predsednik Medvedev našao na svojoj funkciji“. Ipak, lukavo je dodao, „sve očiglednija je činjenica da predsednik počinje da razmišlja drugačije nego Putin, makar po pitanju budućnosti Rusije“.

BOŽJI IZASLANIK
Osim raspirivanja stalnih tenzija u političkom životu – uključujući i rusku opoziciju koja i ne skriva da po svoje mišljenje putuje u Vašington – druga važna poluga ljuljanja ruskog broda su međunacionalni odnosi. Već dve decenije, u slučaju mnogonacionalne i složene ruske države, pokušava se primeniti isti recept po kojem su srušeni SSSR i SFRJ – izazivanjem etničkih trvenja i potom ratova. I taj recept je potkraj devedesetih godina doveo Rusiju na sam prag raspada, odakle ju je Putin ipak nekako vratio. Zato nije slučajno što su se pojedini analitičari, poput izvesnog Pavela Svjatenkova, već upustili u prognoziranje da li će Putin biti lišen slobode i isporučen u Hag!
Međunacionalni odnosi u Rusiji našli su se na ozbiljnoj probi zimus, kada je u decembru, posle ubistva navijača moskovskog Spartaka Jegora Sviridova, zemlju zapljusnuo talas etnički motivisanog nasilja. Policija je skoro dve nedelje neprestano intervenisala po trgovima i ulicama razbijajući navijačke skupine, a Putin i Medvedev neprestano su upozoravali naciju da su etnički sukobi siguran put za smrt države.
Ako se sada sagleda stanje na tri glavna pravca – crnomorskom, baltičkom i tihookeanskom – o kojima je pre 30 godina pisao Bžežinski, može se uočiti frapantna podudarnost. Crno more je gotovo u potpunosti izolovano, Amerikanci svoje baze imaju u Turskoj, Bugarskoj i Rumuniji, dok je Gruzija pod Sakašvilijem postala vazal Vašingtona. Jedina „neopredeljena“ zemlja ostaje Ukrajina, u kojoj je stacionirana ruska ratna Crnomorska flota. Ipak, Kijev već godinama održava zajedničke pomorske manevre sa SAD-om.
Na tihookeanskom „frontu“ Tokio i Vašington tradicionalno imaju prednost nad Moskvom, koja tek poslednjih nekoliko godina pokazuje nameru da nešto više preduzme. Ipak, zajednička američko-japanska protivraketna odbrana je toliko ojačala duž kineskih i ruskih obala, da će Moskva i Peking imati velikih poteškoća da pariraju ovoj alijansi. Isto tako, nedavna zajednička deklaracija Tokija i Vašingtona, da će se ujedinjenim snagama angažovati na rešavanju spora sa Rusijom oko Južnih Kurila, svedoči da glavna uzbuđenja u ovom delu sveta tek predstoje.
Ostaje i treći front – baltički, na kojem su, čini se, stvari najdalje odmakle. Tako recimo, bivši estonski premijer, a sadašnji ministar odbrane Mart Laar, ne skriva da Talin priprema vojsku za partizanski rat sa Rusijom. Laar je prošle nedelje izjavio da je njegova armija započela „odgovarajuću konkretnu pripremu i opremanje odgovarajućih partizanskih jedinica“, dodajući da je Estonija već razradila plan opšte mobilizacije i da će ruski tenkovi biti zaustavljeni! A njegova koleginica, bivša šefica estonske diplomatije, sada evroposlanica Kristina Ojuland, oštro je upozorila lično Putina da će biti podvrgnut briselskim sankcijama zbog neregularnosti na predstojećim decembarskim parlamentarnim izborima!
Deo „baltičkog čvora“ svakako je i bratska Belorusija, koja je već na udaru sankcija Brisela i Vašingtona. U skladu sa „Mekejnovom doktrinom“, iz SAD-a stižu „predlozi“ Kremlju da zajednički usaglase politiku prema Minsku, koja podrazumeva svrgavanje Aleksandra Lukašenka i postavljanje prozapadnog naslednika. Tako SAD traži od Rusije da joj preda Belorusiju na srebrnom poslužavniku, čime bi ruski bezbednosni sistem na zapadnoj granici bio gotovo u potpunosti demontiran.
Kako sada stvari stoje, opet je kao i pre desetak godina, praktično jedina prepreka ostvarivanju svih ovih mračnih scenarija – Putin. Ukoliko bi najpopularniji ruski političar pobedio na martovskim predsedničkim izborima, Rusija bi vratila već pomalo izgubljenu, tokom vladavine Medvedeva, čvrstinu spoljne politike. Otuda ne čudi što Putinu prete i Hagom i „scenarijom Mubarak“, zahtevajući da se u svojih 58 godina povuče u političku penziju.
I dok ga na Zapadu vide kao glavnu pretnju u ostvarivanju ciljeva, u Rusiji i drugim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza – mnogi u njemu vide jedini spas. Ovo osećanje je najjasnije izrazio već pomenuti Vladislav Surkov, koji je nedavno sasvim ozbiljno ocenio da je Putin izaslanik samog Boga! „Njega je poslao Bog u ovom teškom trenutku za zemlju“, objasnio je vodeći ideolog Kremlja božansku prirodu Putina. Koliko je Surkov u pravu, videće se najbolje na decembarskim i martovskim izborima. Jer, Putinu i Rusiji sada je neophodna i božja pomoć.