Zatajile fudbalske škole

Marko Marković

Partizan i Crvena zvezda retko lansiraju asove iz svojih pogona

„Partizanove bebe…“
„Zvezdini petlići…“
To su, svojevremeno, bili udarni naslovi u novinama. Čulo se o tome često i u radio i TV emisijama.
Onda je, odjednom, iako postoje fudbalske škole, u dva naša najpoznatija i najpopularnija kluba o njima moglo samo da se sazna da su u raznim ligama na tom i tom mestu!
A njihovo postojanje nema za cilj, prevashodno, samo dobar plasman, već treba da budu lansirane rampe za nove asove.
Treneri koji tamo rade kada su pokrenuti ti pogoni imali su za cilj da STVARAJU IGRAČE!
Nisu ih mnogo interesovali sami rezultati. Cilj je bio – godišnje stvoriti bar jednog kvalitetnog fudbalera.
Dok su briljirali Mitić, Bobek, Šekularac, Kovačević, branili Ćurković, Šoškić i da ne ređamo – stvarane su im zamene. Osnovicu dva beogradska tima sačinjavali su poletarci, čije vreme dolazi.
Najpoznatiji stručnjaci, njihov rad se bazirao isključivo na radu u školama kadeta, omladinaca, bili su FLORJAN MATEKALO (Partizan) i TOMISLAV MILIĆEVIĆ (Crvena zvezda).
Oni su tiho, bez velike pompe i hvalisanja, o ostvarenim uspesima u ligama mladih gradili bazu prvih timova svojih klubova.
Partizan je tako došao do sastava čije vedete su bili: braća Čebinac, Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Kovačević i sa tom postavom osvajane su titule prvaka. Stiglo se i do finala Kupa šampiona.
U Crvenoj zvezdi taj posao STVARANJA IGRAČA dugo, sa velikom ljubavlju, radio je Miljan Miljanić. Tako se došlo do jednog od najboljih sastava u istoriji kluba: Dujković, Bogićević, Janković, Aćimović, Karasi, Džajić. Uz neke dovedene pojedince (Đorić, Krivokuća, Ostojić, Pavlović, Lazarević) ukomponovana je snažna celina, u ono vreme neprikosnovena na terenima bivše, velike Jugoslavije.
Bez takvog načina rada u klubu, nema ni perspektive. Jeste, mogu da se angažuju već PEČENI fudbaleri sa strane, ali jasno je – osnovnu bazu ekipe moraju da čine fudbaleri, ponikli u sopstvenoj školi!
U BARSELONI, za koju se smatra da je, možda, najkvalitetniji sastav u istoriji klupskog fudbala – nedavno, u finalnom meču Lige šampiona protiv Mančester junajteda nastupilo je sedam igrača, stvorenih u domaćem pogonu. Da je kojim slučajem ušao na teren i naše gore list KRKIĆ – bilo bi ih osam!
A moglo je i to da se dogodi.
U neko srećnije vreme fudbala na ovim prostorima, bez obzira na to što su početnici, ali i budući majstori, o KLINCIMA se uveliko pisalo i govorilo.
Išli su najverniji navijači da ih vide nedeljom prepodne, pa se tako stvarala neraskidiva nit između njih i simpatičnih dečaka. Stvarana je fama o idolima. Poklonici najpopularnijeg sporta vezali su se za njihova imena.
Pitamo se – zašto nema gledalaca na utakmicama?
Pa zašto da dolaze? Koga da gledaju? Nisu to njihovi ljubimci!
Prins Tejgo, Omuru, Borha, Abel, Kameru, svakako su dobrodošli u našu zemlju, ali oni nisu mamac za ljubitelje fudbala. Zna se, ovde su da im naši timovi posluže kao lansirna rampa, da se bolje prodaju u Italiji, Nemačkoj, Španiji i gde sve još ne.
U prošlom šampionatu Srbije, recimo, Partizan je iz svog pogona lansirao ŠĆEPOVIĆA i BRAŠANCA, koji su tokom okršaja za bodove dobijali ŠANSU NA KAŠIČICU!
U Zvezdi jedini novajlija iz njene škole bio je MIJAILOVIĆ!
Sada se najavljuje, da će se veća pažnja posvetiti upravo igračima koji su stvoreni u sopstvenim pogonima.
Trener Partizana Stanojević planira kao osveženje MARKOVIĆA i NINKOVIĆA, a Prosinečki računa na STOJKOVIĆA i ČAUŠIĆA.
A koliko je slab priliv svežih snaga neka posluži i ono što je nedavno konstatovao predsednik Partizana Đurić:
„Od kada Partizan nije lansirao golmana iz sopstvenih redova? Stalno moramo da kupujemo čuvara mreže!“
Za ovakvo stanje u našem fudbalu, svakako, uzrok valja tražiti u politici klubova, a istovremeno i nedostatku TRENERA – STVARALACA.
Zatajile su fudbalske škole u srpskim gigantima PARTIZANU i ZVEZDI…