Tržišna vrednost Mladića i Kosova

Piše Nikola Vrzić

Kao nagradu za hapšenje Ratka Mladića beogradski režim dobio je spisak novih uslova, i iz Haga i iz Brisela. A predsednik Srbije Boris Tadić priznao je da nećemo ući u Evropsku uniju ili, pak, da je zarad članstva u EU spreman da Kosovo „kvalitetno proda na nekom tržištu“

General Ratko Mladić uhapšen je i prebačen u Hag; Serž Bramerc, glavni tužilac Haškog tribunala, pohvalio je Srbiju pred Savetom bezbednosti i, zagledan sa svoje moralne visine, izdeklamovao kako je Mladićevim hapšenjem dokazano da „odgovornost za ratne zločine ne predstavlja prolazan interes, već trajnu vrednost“. A onda su gromke reči, velike parole i aplauzi utihnuli. Pa smo saznali da Srbi, uprkos svemu što su učinili sami sebi, još ni izdaleka nisu uradili dovoljno za njih. Dobili smo dijagnozu da smo autistični i poruku da ćemo postati bolji tek kada shvatimo da smo najgori. I sve to da bismo dobili datum početka pregovora za pristupanje Evropskoj uniji čime će, kako reče predsednik Srbije Boris Tadić, „svrha našeg bavljenja politikom biti ispunjena“. Pri čemu je preduslov za to – hapšenje Ratka Mladića – ispunjen.

BRAMERCOV PLEZIR
Nećemo se sada baviti karmom koju smo na sebe navukli kada smo jednu ostarelu, „izmoždenu“ glavu prodali zarad sticanja budućeg datuma koji će crvenim slovom u kalendare biti upisan ne zato što je svet već zato što je krvav; niti ćemo razmišljati o krvožednom karakteru organizacije koja traži jednu glavu kao ulaznicu u svoj krug. Premda i ta pitanja, na simboličnoj ravni, nisu nimalo zanemarljiva… Umesto toga pogledaćemo gde se, posle hapšenja i izručenja Ratka Mladića, Srbija sada nalazi, rastočena u mutljagu evropske politike, nemilosrdnih haških i briselskih birokrata i tumaranju političkog vođstva koje zbog sopstvenih projekcija realnosti surovu realnost ne može ili neće da prepozna. Ukratko, Srbija je danas tamo gde su joj odredili poslanici holandskog Parlamenta, koji su ove srede odbili da ratifikuju Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Dakle, nigde. Tamo gde je bila i 29. aprila 2008. godine, kada je SSP svečano potpisan i momentalno tiho zamrznut, samo malo siromašnija i kraća za Kosovo od kojeg je praktično odustala.
Najveće dobro proisteklo iz hapšenja Ratka Mladića sastojalo se u pleziru načinjenom tužiocu Seržu Bramercu, koji će sada konačno moći da učini ono što je toliko želeo – da zatraži pravdu za Mladićeve žrtve i njihove porodice (uz platu od 48.000 evra mesečno). Sad, što je Mladićevo hapšenje istovremeno produžilo život Tribunalu i njemu kao glavnom tužiocu, makar do okončanja ovog procesa, sigurno mu nije sasvim mrsko… Tek, Bramercovo zadovoljstvo iskazalo se na sednici Saveta bezbednosti u Njujorku, na kojem je, u usmenom izlaganju, bio blagonakloniji prema srpskim vlastima nego što je bio u pisanom izveštaju, možda i najkritičnijem dosad, pisanom pre 26. juna i hapšenja Ratka Mladića. „Srbija je ispunila jednu od svojih ključnih obaveza prema Tribunalu,“ kazao je Bramerc 6. juna u Njujorku, zahvaljujući se srpskim vlastima na hapšenju. „Dugo iščekivano hapšenje Ratka Mladića ističe se kao jedan od najznačajnijih događaja…,“ zaključio je.
A onda je otkrio spisak novih starih haških uslova. Stari je hapšenje Gorana Hadžića „bez daljeg odlaganja“. I nekoliko novijih uslova, formulisanih prilično direktno. Najpre, neophodno je politički poželjno uobličavanje javnog mnjenja, da se ne ponove rezultati ankete koju je nedavno otkrio Rasim Ljajić, a koja je pokazala da se većina građana Srbije protivi onome što je učinjeno krajem maja i početkom juna: „Srbija sada ima važnu priliku da pomogne javnosti da shvati zašto je Ratko Mladić uhapšen i zašto pravda zahteva da mu bude suđeno.“ Dalje, potrebno je „istražiti i procesuirati mreže koje su pomagale Ratku Mladiću tokom skrivanja. Podržavamo spremnost koju je Vlada Srbije izrazila da otkrije i kazni sve državne zvaničnike koji su mu pomagali. Tražimo od srpske vlade da sprovede ove aktivnosti kao prioritetnu stvar.“ I, najzad, spomenut je i „napredak u regionalnoj saradnji“ u gonjenju ratnih zločina.
Sve u svemu, iako je morao da pohvali Srbiju zato što je uradila ono što je od nje toliko tražio, Bramerc joj je dodelio i nekoliko novih zadataka. Ono što je najvažnije, nije upotrebio formulu „puna saradnja s Tribunalom“, što znači da ostaje da važi haški uslov nastavka srpskih evrointegracija.
Šta se, zapravo, događa s nastavkom srpskog puta u EU? Srpska očekivanja izrazio je u utorak uveče predsednik Boris Tadić. Trange-frange politika: „Vreme je da budemo iskreni. Hapšenje Ratka Mladića bila je moralna obaveza Srbije, ali i uslov za evropske integracije. Danas EU možemo pogledati u oči i reći da smo uradili ono što je trebalo. Može li EU to isto da učini?“.

ODGOVOR HOLANDIJE
Odgovor Tadiću stigao je već dan kasnije, u sredu. Holandski parlament, kako rekosmo, odbio je da ratifikuje SSP – „za“ je, kako javljaju mediji, glasala samo jedna partija. Formalan razlog za odbijanje ratifikacije srpskog SSP-a, uprkos hapšenju Ratka Mladića, pronađen je u tome što u holandski Parlament još nije stigla Bramercova ocena srpske saradnje s Tribunalom. O Srbiji će se ponovo, kako je najavljeno, raspravljati 30. juna; kako je Bramercovu usmenu ocenu pred Savetom bezbednosti moguće tumačiti na različite načine, predstojeća holandska odluka o SSP-u biće sjajan pokazatelj (ne)postojanja volje u EU da nastavi s puzećim širenjem po Zapadnom Balkanu.
Jačanje antievropske desnice, koja se neuvijeno protivi evrounijaćenju divljeg evropskog Istoka, pri tom, nije karakteristično samo za Holandiju. Među zemljama koje još nisu ratifikovale SSP nalaze se i Finska i Francuska (evroskeptične partije „Pravi Finci“, odnosno „Nacionalni front“ Mari le Pen jačaju iz dana u dan), zatim Belgija koja i dalje preživljava s tehničkom vladom, Irska koja grca u sopstvenim problemima… Ukupno devet zemalja nije ratifikovalo SSP, a bez toga nema ni govora o sticanju statusa kandidata za EU, a kamoli o određivanju datuma početka pregovora.

KOSOVSKI USLOV
Na ruku Tadićevoj evropskoj Srbiji ne ide ni ono što Evropljani vide kada pogledaju Srbiji u oči, kao što je prosrpski predsednik zatražio. „Srbija postupa kao autistična zemlja,“ dijagnosticirao je pre nekoliko dana Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. „Tu uvek imate istu priču, a to je sprega političke elite, tajkuna i organizovanog kriminala.“ Pa je dodao i da Srbija radi na sopstvenu štetu, da nekorektno „šeta institucije EU“ zamajavajući ih neprihvatljivim predlogom Zakona o restituciji, da se meša u unutrašnje poslove država EU određujući im smeju li ili ne da pozovu Kosovo na skupove koje organizuju, da destabilizuje Bosnu i Kosovo, a „bilo kakva destabilizacija BiH ili Kosova destabilizacija je Srbije“. „A za napredak ka EU, za sticanje datuma početka pregovora“, kazao je Kacin, „Srbija mora da promeni i svoj Ustav…“
Ovo nas dovodi do ključnog uslova, onog za koji su nas tako dugo ubeđivali da nema veze s evropskim integracijama Srbije. Uslova koji će u budućnosti, pogotovo posle „relaksacije“ haškog uslova, biti samo dodatno pojačavan. Kosovo, naravno. Dušan Šiđanski, savetnik predsednika Evropske komisije Žozea Manuela Baroza, u intervjuu „Blicu“ objavljenom u utorak, obelodanio nam je da SAD insistiraju na „držanju Srbije po strani zbog Kosova“, a da takvo raspoloženje nije zaustavljeno s one strane Atlantika posvedočio je i sam Boris Tadić.
Nećemo ići tako daleko pa, kao Jelko Kacin, optužiti srpske vlasti (na čelu s predsednikom Tadićem) da su autistični kriminalci i varalice, ali, pitanje koje se u vezi s ovim  priznanjem postavlja, jeste pitanje predsednikove poslovne sposobnosti – izgleda, naime, da on baš i ne zna šta govori, pošto jedan dan kaže jedno, a već sledećeg nešto sasvim suprotno, ne pokazujući da je to uopšte i primetio. U petak 3. juna, tako, u intervjuu „Juronjuzu“ izgovorio je: „Ne očekujem da će političari EU pokušati da me ubede da priznam nezavisnost Kosova.“ Da bi u utorak 7. juna mediji preneli njegovu izjavu iz Brisela: „Naravno da će posle dovršetka saradnje s Haškim tribunalom, postojati neke zemlje ili neke administracije koje će želeti da izvrše pritisak na Srbiju u vezi s Kosovom i Metohijom i to, naravno, neću da krijem. Naravno da će postojati zemlje koje će pokušati da iskoriste ovu situaciju i da pokušaju Srbiju da stave u nemoguću situaciju, da bismo dobili status kandidata i datum za pregovore, da učinimo i korak više. Mi to nećemo uraditi…“
Znači li ovo zakasnelo priznanje – priznanje da kosovski uslov za EU ipak postoji, jer ako nas jedna zemlja ucenjuje priznanjem Kosova, ucenjuju sve, budući da EU odluke donosi konsenzusom – da je Tadić obnarodovao da odustaje od EU po svaku cenu? Ili je to najava da će Kacinova želja za promenom srpskog ustava biti uslišena? Ili, možda, Tadić misli da će „neke zemlje i neke administracije“ promeniti mišljenje?
U svakom slučaju, onoliki lupinzi u predsednikovim mišljenjima nužno izazivaju i sumnju u vrednost njegovih zakletvi. Koliko možemo da mu verujemo kada kaže da je njegova „crvena linija implicitno ili eksplicitno priznanje kosovske nezavisnosti“? Pogotovo što su nam još pred očima zastavice Srbije i Kosova za pregovaračkim stolom u Prištini, i što nam u ušima još odzvanja ono što je nedavno rekao Svetislavu Basari: „Duboko sam ubeđen da reforma pristupu Kosovu i Metohiji, jedan nekonvencionalan pristup, inventivan, fleksibilan, pragmatičan, racionalan, kreativan na kraju, nas vodi prema šansi da jednom proizvedemo nešto kvalitetno u Srbiji i prodamo na nekom tržištu.“ Pošto, već, od prodaje Ratka Mladića nije zaradio praktično ništa…