Scenska anatomija porodičnog života

Piše Raško V. Jovanović

„Misis Tolstoj“ Sergeja Kokovkina kao drama o razlazu Tolstoja sa suprugom u potrazi za boljim i pravednijim svetom i „Mali bračni zločini“ Erika Emanuela Šmita kao slika o bračnom nesporazumu jednog pisca iz prve decenije ovog veka

Sticajem okolnosti dve najnovije premijere Narodnog pozorišta u Beogradu izvedene na sceni „Raša Plaović“ tematski se bave bračnim problemima. Najpre smo, polovinom aprila, videli premijeru duodrame „Mali bračni zločini“ Erika Emanuela Šmita, našoj publici dobro poznatog pisca (po „Zagonetnim varijacijama“, već trinaest godina se izvodi u Narodnom pozorištu, i po drami „Frederik ili Bulevar zločina“, jedanaest godina se prikazuje u BDP-u). Nekih mesec i po potom na istoj sceni gledali smo i premijeru drame „Misis Tolstoj“ savremenog ruskog dramatičara, reditelja, scenariste i glumca Sergeja Kokovkina.

SLUČAJ TOLSTOJEVIH
Odmah treba reći: iako nije želeo da stvori  isključivo biografsko delo, već dramu bračne problematike na primeru relacija Lava Tolstoja i supruge mu Sofije, Sergej Kokovkin je ipak napisao i jedno i drugo. Naime, u drami „Misis Tolstoj“ tema je odnos Sofije i Lava Tolstoja u njegovim poznijim godinama, kada se veliki pisac nezadovoljan životnom stvarnošću bavio traganjima kako da ispravi brojne nepravde i uzdigne rusko seljaštvo, zbog čega je njegov dom u Jasnoj Poljani postao mesto hodočašća mnogih prijatelja, poštovalaca i istomišljenika koje je stekao naročito među mladim intelektualcima. Tada će i doći do njegovih nesporazuma – najpre sa crkvom, koja će ga kao ateistu i jeretika isključiti 1901. godine, a posle i sa porodicom, naročito sa suprugom Sofijom, te će novembra 1910. godine umoran od svega tajno napustiti dom i poći u svet, da bi ophrvan bolešću preminuo na železničkoj stanici „Astapovo“ u Rjazanskoj guberniji.
Dramu „Misis Tolstoj“, u prevodu Novice Antića, kako nam se čini skraćenu, režirao je Radoslav Milenković sa težnjom da „bračni slučaj“ Tolstojevih univerzalizuje, da ga prikaže kao jednu od mogućih pojava u životu uopšte, u braku napose, bez obzira na to što je reč o književničkom velikanu i izuzetnom misliocu. U svome nastojanju reditelj je tek delimično uspeo, jer istini za volju po prirodi stvari nije mogao zapostavljati biografski okvir drame. Izvrsno scenografsko rešenje Borisa Markovića omogućilo je potpunu transparentnost, tako da je prostor za igru, omeđen samo vratima koja su izolovala dvoje sukobljenih supružnika, postao poprište dramskih sukoba i svih ostalih zbivanja što su se brzo smenjivala. Tanasije Uzunović kao Grof bio je maskiran i odeven kao Tolstoj, pa je tako i odmah shvaćen u gledalištu. Svoju ulogu je izveo demonstrirajući suvereno majstorstvo realističke glume, decentno ostvarujući određene psihološke pojedinosti, posebno karakteristične za starije ljude. Nada Blam je uspela da oživi lik Grofice veoma ubedljivo, čak i u melodramskoj, zapravo skoro vodviljskoj sceni sa pištoljem. Mihailo Lađevac kao Tapsel iznašao je pravu meru u prikazu ekscentričnoga Engleza koji je došao u posetu Lavu Tolstoju sa željom da ga fotografiše i da snimi njegov glas pomoću fonografa. Nebojša Kundačina u ulozi Čertkova bio je naglašeno poslovan, dok su Dragan Nikolić (Jermil), Bojana Stefanović (Tanja) i Pavle Jerinić (Čerkez) korektno odigrali svoje uloge i podjednako doprineli stvaranju ruske „boje“ u čitavoj predstavi. U tome su pripomogla, i to u znatnoj meri, kostimografska rešenja Olge Mrđenović. Reditelj je odabrao nenametljivu, ali odgovarajuću muziku koju je i fino plasirao.
Rečju, gledali smo predstavu koja je na premijeri očigledno uspostavila komunikaciju sa gledalištem.

BRAČNE  NEPODOPŠTINE
U duodrami „Mali bračni zločini“ Erik Emanuel Šmit fokusira supružnike i njihove odnose posle petnaestak godina bračnog života. I u ovoj drami suprug Žil je pisac. Doduše, on nema ugled kakav ima Tolstoj, niti pak obrađuje iste ili slične teme, ali po svemu sudeći reč je o „tiražnom“ romansijeru čija dela nude sliku podzemlja prepunog lupežima, prevarantima svake vrste i ubicama.
Pošto je  Žila supruga Liz udarila teškim predmetom u glavu, zapao je u amneziju. Teškoće nastaju u procesu njegovog odgonetanja kako je do toga došlo… Međutim, to je prouzrokovala ispraznost što se pretvorila u mučninu koja je njihov brak preobrazila u pakao, uprkos njihovoj inteligenciji i trudu da budu delikatni u međusobnim odnosima. Šmit majstorski vivisekcira ponašanje supružnika, zalazi u njihove sumnje i pogrešne pretpostavke koje imaju jedno o drugome, a naročito do nepoverenja koje nju više razdire. Liz je, pročitavši Žilov roman sa istim naslovom kao i komad koji gledamo, shvatila njegovo poimanje braka kao isprazne stvarnosti lišene bilo kakvih lepota i iluzija, kao odnosa u kojem dominiraju ne samo lažna ljubaznost i pretvaranje, nego i nasilje… Sa takvom situacijom u sopstvenom braku, po svoj prilici lišenom neke lepše perspektive, nije se mogla pomiriti!
Šmit postupno i minuciozno prikazuje bračno nezadovoljstvo, te koristeći neočekivane obrte uspeva objektivno da projektuje psihička stanja supružnika. Nesumnjivo, to je i najveća vrlina ove uzbudljive drame koja bez ikakvih ulepšavanja i zabluda smelo i otvoreno raspravlja o ljubavi.
Reditelj Filip Grinvald, iako veoma mlad, smelo i staloženo se uputio u scensko raščlanjavanje Šmitove projekcije ljudskih zabluda i iluzija o ljubavi, napose o ljubavi u braku. Osetivši pravi smisao teksta i podteksta dijaloških opservacija u ovoj drami, reditelj je posebnu pažnju poklanjao nivelisanju i uklapanju scena ljubavnih izliva sa prizorima mržnje i sukoba, uspevši da ostvari potreban balans uprkos pojedinim iznenađujućim obrtima. Nela Mihailović kao Liz podjednako je uspešno emanirala ljubavna osećanja kao i lično nezadovoljstvo, uspevajući da prikaže lažnu srdačnost i prikrivenu sumnjičavost i nepoverenje prema suprugu. S druge strane, Boris Pingović u ulozi Žila je umeo da se iskaže kao ljubavnik, ali i  da bude opušten i samo naizgled nezainteresovan, baš kao i arogantan i neprijatan kad ustreba. Predstava je igrana u realističkoj scenografiji Borisa Maksimovića i ukusno stilizovanim savremenim kostimima Sare Kurtović.
Ove dve predstave govore o bračnim nesuglasicama i problemima koji se u rasponu od jednog stoleća nisu mnogo promenili, jer je i danas razdaljina između ljubavi i zločina sve kraća, budući da se pitanje ko će biti taj koji će ubiti onog drugog često postavlja.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *