Prizori između raja i pakla

Piše Dejan Đorić

Dosta je sa terorom prozirnosti svega i svačega,  novogovorne  transparentnosti, nepodnošljive lakoće postojanja i sličnih postmodernih floskula, čoveku su potrebni tlo i istinski sokovi,  a slikarka Marina Markulić je pokazala da ume da ih cedi iz najboljeg voća duha

Beogradska Galerija „Heksalab“ postala je najvažnije srpsko uporište odbrane i obnove slike. Smeštena u velelepnom stanu lekara kralja Aleksandra Karađorđevića, već na prvi pogled pleni otmenošću i elegancijom. Nesvakidašnje za današnje uslove, Galerija štampa kvalitetan katalog u boji, honoriše saradnike, a umetnici  prema njoj nemaju nikakve naknadne obaveze. „Heksalab“ je naša najveća privatna kompanija za medicinsku analizu sa devet dispozitura u Beogradu i Srbiji. Medicinska laboratorija postala je laboratorija duha, hram umetnosti, upućujući na staru povezanost medicine i artizma.

ZVEZDA NAŠEG IRACIONALIZMA
Do trećeg jula u Galeriji „Heksalab“ mogu se videti slike beogradske umetnice Marine Markulić. U pitanju je manja retrospektiva radova slikarke koja ređe izlaže. Predstavljena su ulja i pasteli iz poslednje dve decenije slikarkinog rada. Rođena je 1960. godine u Beogradu, gde je 1985. godine diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti. Izlagala je  devedesetih na jednoj od najprestižnijih grupnih izložbi savremene srpske fantastike. Prvom samostalnom izložbom Marina Markulić predstavila se kao jedna od poslednjih značajnih, ali neotkrivenih zvezda velike škole srpskog iracionalizma. Odgovorivši na visoke kriterijume Galerije „Heksalab“, iskazala se kao istrajna i dosledna u svojim likovnim postignućima, što često nedostaje mlađim umetnicima. Njen magični svet  dolazi iz onostranog, ezoterijskog, pa se pogrešno misli da slikarka čita posebnu vrstu literature ili eksperimentiše sa narkoticima. Za putovanje u nesvakidašnji prostor i vreme dovoljna su platna kamernog formata.
Izložbu je idejno sažela terminom „anima mundi“. U likovnoteorijskom smislu danas zaboravljen i zato nepotrošen termin „anima mundi“ jedan je iz basnoslovnih trezora evropske duhovne tradicije. Korišćen u teozofiji, antropozofiji, religiji i filozofiji pre svega devetnaestog veka, sada se ne može u potpunosti razumeti. Označavajući mistična osećanja, srećno posredništvo između ezoterije i religije, predavanje mislilaca i umetnika unutrašnjoj viziji, brojni stvaraoci su u „animi mundi“ videli ono o čemu govore antički mudraci, ali i Martin Hajdeger. Duhovnost ima istočište i ishodište, svet i svet duha su izvorni, umetnost ima rođenje, život i kraj.
Marina Markulić je otkrila  zaboravljenu mistiku i poetiku „anime mundi“, tog idealnog okrilja umetničkog stvaranja. O njoj treba govoriti kao  vidu višeg života, „jer sve dolazi iz Duše Sveta i u nju se vraća. Svi smo deo tog procesa“, piše slikarka. Indijska akaša, kosmička hronika, sakralni depo u kojem su pohranjena i iz kojeg dolaze  znanja, srodna je „duši sveta“. Horhe Luis Borhes pisao je o tački Alef sličnog značenja, Leonid Šejka je naslikao „Sobu Omega“  i maštao o integralnoj slici, u kabali se govori o tački Yod, a u hrišćanstvu o Svetom duhu i o Sofiji, božanskoj premudrosti.

PODSTREK IZ DREVNOG I ARHETIPSKOG
Iz hranilica duša i radilica mašte Marina Markulić crpe likovnu energiju, tu se koreni njeno mističko tvorenje. Odatle dolaze letači i sanjari sa njenih slika, slikarka kao psihonaut preleće nepregledne prostore imaginacije, urbane džungle i pustinje iz kojih donosi neobične darove, slike koje imaju skriveni smisao, značenje i simboliku. Dosta je sa terorom prozirnosti svega i svačega,  novogovorne  transparentnosti, nepodnošljive lakoće postojanja i sličnih postmodernih floskula, čoveku su potrebni tlo i istinski sokovi,  a umetnica ume da ih cedi iz najboljeg voća duha. Njeni uzori nisu  prerafeliti ili gotik horor simbolisti, već slikari koji upredaju tajne i izmiču popularnosti. Podstrek joj dolazi iz drevnog  i arhetipskog, Luka Sinjoreli za crtež, Klod Loren za svetlo, a iznad svih  Mazačo sa kojim je počela velika avantura zapadnoevropskog slikarstva i kome će se jednog dana  umetnost možda vratiti. Mazačo, koji kao i njegova daleka sledbenica, dolazi iz tajne i vraća se u nju. Zato ona slika Sofiju, žensko načelo u hrišćanstvu, gnostičke, mistične prirode, kojem su se obraćali pre svega Solovjev i geniji ruske religiozne, duhovne i umetničke renesanse srebrnog veka. Sofija ili Sapientia nije samo Mudrost, zaštita u vidu anđela, dobra vila koja bdi nad pravednikom i izabranikom, ona je zapravo ta koja stvara, slikarka je samo osetljivi instrument na kojem Proviđenje uobličava fine likovne melodije. „Dar Božji iz ruke Jovanove“, zapisao je grešni srpski srednjovekovni freskopisac svestan da niko odista ne zna ni kako, ni zašto stvara.
„Moj anđeo mirni“, kako umetnica naslovljava jedno od  ključnih dela, sleteo je na  platno i prosvetlio dobrotom i lepotom celokupni opus. U haosu ružnoće i besmisla evo jednog ostrvca mira i blagosti. Sme li se tražiti nešto više, postoji li neko drugo uporište? Ona ne slika tela u raspadanju, kao toliki fantasti, već obasjana bića, u oblaku, sa aurom, njene figure zrače, preplavljuje ih suptilna energija, misli i osećanja. Vibracija koja pulsira na ovim kamernim uljima dolazi iz onostranog, iz okultnog ili anđeoskog carstva, a prostor između raja i pakla je nevelik, kako uče hrišćanski mistici.
Likovno poštenje slikarke ishodi iz nastojanja da, kako kaže, „dođe do novog pristupa“, do novih osećanja i doživljaja, da oseti do drhtaja i bola svet svojih slika. Zato Marina Markulić podseća na iskušenicu, zaustavljena izvan prostora i vremena na vrhu svoje kule u Svetogorskoj ulici, preneta u drugi svet, kao sokolica ili anđeo da lebdi i stražari nad belim gradom, kako god nazvali unutrašnje carstvo, čarobno tkanje slike ili strukturu sna.

______________

Kreativni tim galerije

Stvaralačku oazu Galerije „Heksalab“ u surovoj i sirovoj realnosti sveopšteg poništenja ne samo slikarstva već i likovnosti, kao što obično biva,  stvorile su dve-tri ličnosti. Direktori Mirjana Paunović i Velimir Obradović omogućili su Nikoli Stojčeviću, idejnom tvorcu, entuzijasti, da obrazuje Umetnički savet i pokrene ozbiljnu galerijsku aktivnost. Slikar Borko Petrović, član Saveta, brine se oko grafičkog predstavljanja, Kosta Bunuševac, drugi član, utiče na izbor, a tehničkom stranom zanima se Vidoje Golubović. Po strani, ali ne manje uticajan, Nikola Kusovac pomaže u svakom pogledu. Taj mali tim za dve godine izvršio je galerijsku revoluciju organizujući neke od najuspelijih izložbi. Galerija radi od 2000, a intenzivno od 2010. godine.