Priča o Ocu, nebeskom i zemaljskom

Piše Aleksandar Dunđerin

Figura oca, u veoma širokom tematskom i žanrovskom rasponu, i dalje je veoma prisutna u srpskoj literaturi najrazličitijih generacija, pa bi se moglo zaključiti kako je aktuelni trenutak u srpskoj književnoj umetnosti pre obeležen pokušajem oživljavanja Oca, nego njegovom smrću

Otac je jedna od najučestalijih tema svetske literature. Njegovo najviše mesto u hijerarhiji živih bića, uočljivo je još u najstarijim mitovima civilizacije, u slici Kreona, grčkog boga-oca koji najpre proždire svoje potomke, a onda ih povraća iz utrobe i na taj način ponovo rađa. Svoje prvenstvo i moć, kao svedržitelj, tvorac neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog, nebeski Otac nije izgubio ni kada je Zevsa iznad zemlje zamenio hrišćanski Bog. On od večnosti rađa Sina i ishodi Svetog duha, bivajući uzrok i osnovno načelo toj Svetoj Trojici, bilo da je sa njima u „slivenom jedinstvu“ (prema katoličkoj dogmi) ili „jedinstvu različitosti“ (po pravoslavnom učenju). I to mu, u Starom zavetu, daje pravo da bude gnevan poput bogova na Olimpu, da poklanja i oduzima život, žrtvuje svoja čeda, dokazujući, kao u „Knjizi o Jovu“, kako je alogičnost osnovno svojstvo (Božje) ljubavi.
Predstava oca u mitologiji i religiji toliko je bila snažna i uticajna, da je i zemaljski otac, i u životu i u literaturi, imao značajno, možda i nezasluženo preimućstvo nad majkom. Bez postojanja oca, prisutnog ili odsutnog, nisu mogle biti ispričane mnoge velike naracije koje su u prvi plan postavljale temu porodice, detinjstva, smrti, prelomnih trenutaka epoha, traganja za Bogom, smislom života, smislom umetnosti.
Jer da nije bilo oca, ne bi bilo ni sina; pa ni sina pisca.

IZGUBLJENI OČEVI
Otuda i ne čudi što dva, možda i najveća dela svetske književnosti, Homerova „Odiseja“ i „Uliks“ Džejmsa Džojsa, tematizuju kao večitu čovekovu potrebu upravo dva suštinska traganja – Telemahovo za svojim pravim, fizičkim ocem Odisejem, i Stivena Dedalusa za duhovnim roditeljem.
Grčke tragedije u znatnoj meri komplikuju odnos oca i sina, te ovu temu čine znatno složenijom. Najraniji tragički lik u istoriji svetske drame, Eteokle, junak Eshilovog dela „Sedmorica protiv Tebe“, svoj tragički potencijal iscrpljuje upravo zato što, kako je to uočio Miloš N. Đurić, „u nekakvom mahnitom zanosu uzima na svoja pleća tovar sudbine i staru krivicu dedovu i prokletstvo očevo“. To nasledstvo „teomahijske krivice predaka“ (pobuna protiv iskonskih normi ili božjih zakona) koje okajavaju potomci, čiji dalji gresi još više produbljuju grehe očeva, postaće od Eshila jedno od osnovnih načela tragičkih zapleta antičke drame. Zapravo, većina najvrednijih sačuvanih starogrčkih tragedija u središte interesovanja postavlja upravo stradanje junaka koje je izazivano specifičnim odnosom prema ocu. Tako Orest, u Eshilovoj „Orestiji“, biva proganjan od Erinija zbog toga što sveti oca kojeg je ubila Klitemnestra, njegova majka. Edip, najtragičniji lik helenske književnosti, u Sofoklovom ostvarenju „Car Edip“, sam sebe oslepljuje zato što otkriva da je ubio pređašnjeg cara Tebe Laja, ne znajući tada da je tim činom postao oceubica.
Novovekovna književnost dalje će tek produbiti temu oca i sina iz helenske literature, obogaćenu hrišćanskim religioznim pogledom na svet. Šekspirov „Hamlet“ samo je realistička replika na niz antičkih junaka koji stradaju iz osvete koju motivišu svojim prisustvom (makar i u obliku duha) očevi. Sa druge strane, Dostojevski je u romanu „Braća Karamazovi“ problem oceubistva razmatrao teocentrično, sa idejom da je ubistvo oca zapravo bogoubistvo (Fjodor Karamazov na simboličnoj ravni otelotvorava Boga-Oca).
Kompleks oca presudno je uticao na karakterizaciju junaka, te na osnovnu ideju većine značajnih dela svetske književnosti. Sva nesreća koju Lav Nikolajevič Tolstoj opisuje u „Ani Karenjinoj“ može se iščitati na primeru porodice Alekseja Karenjina, supruga i oca koji stvara zajednicu zasnovanu na veštačkom načinu održavanja, bez ljubavi i poštovanja, slučajnu porodicu čiji je rezultat – slučajni i otuđeni, desocijalizovani čovek. Razrađujući relaciju otac-sin Turgenjev u „Očevima i deci“ opisuje promene društvenog sistema: Basarov je očeve u osobi Arkadija obogatio svešću o potrebi ideala i osećanjem za praktični rad, dok je od njih preuzeo smisao za ljubav i umetnost. Čak je i Prustova teorija o konstrukciji imaginacije sećanja u „Traganju za izgubljenim vremenom“, na koju se nadovezuje i Tomas Man, u vezi sa arhetipom oca. Bez figure ovog roditelja nemoguće je zamisliti ni postmodernu, započetu između ostalog i tematizacijom krize identiteta oca (a u saglasju sa smrću Boga), najavljenu Borhesovom primedbom kako je „očinstvo odurno jer, kao ogledala, umnožava svet“.
I srpska književnost je lik oca oblikovala na osnovu opisanih filozofskih, religioznih i književno-umetničkih saznanja. Štaviše, figura oca nalazi se u samom temelju srpske literature, zahvaljujući „Životu svetog Simeona“, hagiografskom delu u kojem je rodonačelnik naše književnosti Sveti Sava najtoplijim rečima opisao svog roditelja Stefana Nemanju, svedočeći kako ljubav, poštovanje i razumevanje predstavlja jedinu podlogu na kojoj mogu da se razvijaju zdravi odnosi između oca i sina, roditelja i dece, uopšte među bližnjima. I da voleti oca, i onog nebeskog i ovog zemaljskog, jeste jedina brana od besmisla, puste i uzaludne beskonačnosti ništavila.
Da nije tako ne bi Mitru, junaku možda i najuspelije pripovetke srpskog realizma („Prvi put s ocem na jutrenje“ Laze Lazarevića), bilo oprošteno što je prokockao čitav imetak, ne bi on bio sprečen da posegne za pištoljem i ubije se, ne bi mu bilo dozvoljeno da ode sa sinom u crkvu i da posle molitve preobražen započne novi život.
Međutim, u 20. veku, iako nije napustila patrijarhalni ugao gledanja, srpska književnost više je insistirala na priči o ocu i sinu koja je prožeta ili sukobima i nerazumevanjem, ili tematizovanjem odsutnog (mrtvog) oca. U većini tih književnih dela, persona oca, prisutna ili odsutna, presudno utiče na sudbinu likova, ali i na tok same priče. Najuočljivije je to u „Porodičnoj trilogiji“ Danila Kiša („Bašta, pepeo“, „Rani jadi“, „Peščanik“), u čijem je tematskom jezgru traganje za izgubljenim ocem, što omogućuje autoru da stvori snažnu književnu imaginaciju očevog lika, društvenog i literarnog autsajdera, ali i mitskog junaka kroz čiju se sudbinu objektivizuje svest epohe, „nestalu središnu figuru sveta koji je takođe nestao, jevrejskog sveta Centralne Evrope“. Sa druge strane, Bora Stanković je u „Nečistoj krvi“ ponovo problematizovao porodično prokletstvo, varirajući antički motiv krivice predaka, stavljajući akcenat na rivalitet oca i sina koji se bore za naklonost iste devojke.
Bez obzira na to da li je glavni učesnik radnje ili je smešten negde u pozadinu, da li je živ ili mrtav, otac direktno ili indirektno utiče na ono što će biti rečeno u delu, potpisivali ga, pored pobrojanih književnika, Ignjatović, Matavulj ili Sremac, Andrić ili Selimović, Pekić ili Crnjanski, Rastko Petrović ili Desnica, Zmaj, Rakić ili Dučić, Nastasijević ili Raičević.

LJUBLJENI OČEVI
Sve prethodno navedene činjenice (kao i mnoge, mnoge druge, ovom prilikom nepomenute) morale bi biti podrazumevani pretekst svakome ko ima ambiciju da osvetli temu (nebeskog i zemaljskog) oca u našoj savremenoj literaturi. Pogotovo ukoliko ta ambicija biva pretočena u knjigu čiji su sadržaj umetnička i dokumentarna književna dela živih srpskih pisaca koji govore o ocu. Svetlana Milošević Valenti, stvarajući knjigu „Pričaj mi o ocu“ nije, međutim, uzimala prethodno rečeno u obzir, jer nije ni zamišljena kao antologija, niti je nastala kao rezultat naučnoistraživačkog rada. Ipak, ona je dragoceno i verodostojno svedočanstvo o tome kako je figura oca, u veoma širokom tematskom i žanrovskom rasponu i dalje veoma prisutna u srpskoj literaturi najrazličitijih generacija – od one najstarije, koja je obeležila ranije epohe u istoriji književnosti (Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović, Dobrica Erić, Momo Kapor, Milovan Danojlić, Matija Bećković, Milisav Savić, David Albahari, Pero Zubac, Ratko Adamović), preko one u koju se mogu ubrojati etablirani stvaraoci u savremenom književno-umetničkom kontekstu (Rajko Petrov Nogo, Svetislav Basara, Vladislav Bajac, Vladimir Pištalo, Dragan Jovanović Danilov, Goran Petrović), do one najmlađe, koju čine pisci čija se značajnija dela, po mišljenju priređivačice, mogu očekivati u budućnosti (Saša Jelenković, Igor Marojević, Vladimir Kecmanović, Marko Vidojković).
„Pričaj mi o ocu“, slučajno ili ne, pokazuje kako naši živi pisci (i nedavno preminuli Kapor) inspiraciju za temu oca neretko nalaze, s jedne strane u temeljnim filozofskim problemima, definisanim još u doba antike, a sa druge strane u religiji, hrišćanskom pogledu na svet, neretko apostrofirajući motive karakteristične za svetosavlje. Kako je, dakle, aktuelni trenutak u srpskoj književnoj umetnosti pre obeležen pokušajem oživljavanja Oca, nego njegovom smrću.
Najčitaniji živi srpski pesnik, dobitnik nagrade „Pečat vremena“, Matija Bećković, dvema lirskim pesmama, „Otac“ i „Očinstvo“, prožetim snažnim religioznim osećanjem, duboko je u srpsku književnost utisnuo starozavetni pečat, sliku „Jedinog Oca/ Koji nije sin“, i čijom voljom je prvi sin, jedinac sveta, raspet, žrtvovan. Igra reči, prepoznatljivo Bećkovićevo stilsko izražajno sredstvo – kojom se ilustruje razapetost sina između zemaljskog i nebeskog Oca, i, pošto je ovaj na zemlji odsutan, opredeljenje za onog na nebu, i, konačno, za sebe kao oca – sadrži u svom najdubljem sloju poruku kako svaka priča o ocu ima smisla jedino ako uz nju sledi priča o sinu kao (budućem) ocu. Da nije tako umetnost bi izgubila privilegiju da se pobuni protiv čovekove privremenosti i slučajnog postojanja u ovom svetu; na zemlji, na kojoj sin, bez oca i kao otac, ne može da podnese teret moći Oca na Nebu, nemerljiv zemaljskim dobrima u kojima uživaju, ali mnogo češće (što svedoče pesma „Nada“ i specijalno za ovu knjigu napisan umetnički esej o ocu) stradaju njegovi potomci.
Ne može da podnese taj teret moći, sve i da je otac svome ocu, što je u srpskoj književnosti moguće, budući da je Sveti Sava duhovni otac zamonašenom Simeonu. Na ovom paradoksu Rajko Petrov Nogo gradi svoju priču o ocu („Dozivanje oca“), inspirisanu svetosavskom roditeljskom ljubavlju, ali i kišovskom potragom za izgubljenim ocem, odnosno džojsovskim traganjem za duhovnim precima. Svoj život siročeta Nogo, takođe, vezuje i za sudbinu Miloša Crnjanskog, pronalazeći u njegovoj rečenici „Ja sam sam sebi predak“ podsticaj za kompenzaciju za rano izgubljene roditelje i porodicu. Kada više nije imao tu brvnaru i svoje roditelje, književnost je, kao prisećanje, postala zamena za izgubljeni krov, a njen tvorac, nemajući ništa, pronalazi jezik i njime tka delo u kojem će svoje prave bližnje nadomestiti duhovnim precima. Pokazujući na taj način, kao i Matija Bećković, da je „svaka porodica, na neki način, sveta porodica, i da se s vremenom oko roditelja pravi aura kao oko glave svetaca“. Pogotovo ako roditelja dete ne pamti. Pre svega oca. Jer, teže se žrtve prinose ocu nebu, nego majci zemlji. Nogo je to spoznao, „majka je oduvek, majka se podrazumeva; na jednu kapiju, majčinu, smo došli na ovaj svet, na drugu kapiju idemo u majku zemlju“.
Da je srpska književnost kada tematizuje figuru oca utemeljena u hrišćanskom (pravoslavnom) religioznom pogledu na svet, potvrđuje i priča Svetislava Basare „Konvertit“, čiji je dramski sukob izazvan nepromenljivom obeleženošću čoveka – on, naime, ima dve pupčane vrpce: „jednu kojom je preko majke vezan za Zemlju i drugu – nevidljivu – kojom je preko oca povezan sa nebom“. Otuda prelazak pripovedačevog oca u islam, iako izaziva veliki skandal u porodici (otac ga se odriče), kod deteta ostaje samo na nivou spoznaje da po zakonu otac može da se odrekne sina, ali ne i sin oca. Makar otac bio i konvertit. „Jer onaj koji se odriče oca, u stvari se odriče Boga“.
Mitologija oca, zapisana u Starom zavetu, neraskidivo je povezana i sa intimnom pesničkom mitologijom Dragana Jovanovića Danilova, kao i njegovom opsesijom Beogradom („I huče talasi beogradskog mora“), a uočljiva je i u stihovima Saše Jelenkovića („Ne trebaju nam dokazi“) u kojima persona pesnika, tragajući za smislom, naposletku nalazi Boga.
Priča o ocu je prva i poslednja priča. Ukazuje na to i sam naslov dokumentarne proze Moma Kapora („Poslednja priča“) koji varira motiv jedinstva oca i sina, odnosno neprekidni, večni život oca u sinu, svedočeći da njih dvojica imaju istu suštinu, što predstavlja i svojevrsnu repliku na pravoslavno teološko učenje koje postavlja jedinstvo i trojičnost Božju na isti nivo. Ili, zemaljskim jezikom rečeno: „Što smo stariji, otkrivamo da sve više ličimo na oca. Tako se završavaju sve mladalačke pobune i stara bitka između generacija“.
Najvećem delu tekstova objavljenih u „Pričaj mi o ocu“ zajednički imenitelj jeste upravo biblijska, teocentrična prožetost nebeskog i zemaljskog oca i sina, usled čega knjiga Svetlane Milošević Valenti može da ukaže i na tendenciju savremene srpske književnosti ka „novom srednjovekovlju“, ali svakako potvrđuje da ona i dalje, kada priča o ocu i sinu, u svom korenu sadrži njihovu uzajamnu egzistencijalnu uslovljenost, obogaćenu figurom Boga Oca. A iz toga može da proishodi samo zaključak kako smo svoje očeve ljubili oduvek, kako ih ljubimo i sada, bez sukoba i nerazumevanja.
O toj uzajamnoj bliskosti govori i prozno ostvarenje Gorana Petrovića „Sve što znam o vremenu“ (zbirka priča „Razlike“), takođe osvetljeno svetosavskom iskrom ljubavi. Nalazeći pretekst za priču u Kortasarovim hronopijama i Prustovim traganjima za izgubljenim vremenom, Petrović nam saopštava da je sve što znamo o vremenu određeno saznanjem o ocu, u odnosu na koga se vreme i uspostavlja. Sve dok hronopije ne isisaju vreme, a time i život iz čoveka. No, ono što Petrovićevu priču izdvaja u jednu od najlepših proznih ostvarenja savremene srpske književnosti u protekloj deceniji jeste majstorstvo naracije u kojoj je, iz infantilne perspektive, očima deteta, odraslog deteta, data slika oksimoronskog spoja otuđenosti u bliskosti. Sa jedne strane nabrajaju se scene materijalne civilizacije u nestajanju (propast SSSR-a, iračko-iranski rat, bombardovanje SR Jugoslavije), a sa druge strane vaskrsava slika oca koji „voli sina, voli u njemu i ono što ne razume i ne odobrava, voli jer naprosto voli, bez obzira na to što takvom ispoljavanju ljubavi ovaj svet nikako ne ide u susret“. Smrću takvog oca (nimalo slučajno u hodnicima bolnice „Sveti Sava“), umire i vreme (otuda u priči svi časovnici u kući prestaju da rade), ne samo zato što su ga hronopije isisale, nego i zato što je Otac stekao besmrtnost i bezvremenost. Jer i vreme je deo tela.
Vreme posle smrti oca zaustavljeno je i u priči Davida Albaharija „Noć koja traje“. Susret sa smrću oca ostavlja snažan utisak na pripovedača, pojačan upečatljivim kontrastom – zadah smrti u noći razblažuje miris svitanja i cvrkut ptica. Dan, prvi dan bez oca, može da počne. „Ali noć koja mu je prethodila, ta noć i dalje traje“.

NEVOLJENI OČEVI
Figura oca u knjizi „Pričaj mi o ocu“ značajno je obogaćena i odlomcima iz romana Milovana Danojlića „Priča o pripovedaču“, u kojem je arhetip oca neophodan kako bi se srpska književnost još jednom podsetila da je „pripovedanje umetnička pobeda nad prolaznošću, kratkotrajnošću i besmislu ovozemaljskog života“. Jer, pričajući o ocu, mi zapravo pričamo o sebi, sebi samima objašnjavamo ko smo, odakle potičemo i zašto živimo na ovom svetu, koji ni po čemu nije najbolji od onog kojeg možemo zamisliti, ali je svakako mnogo bolji od onog kojeg, svojim bitisanjem, došapnuće nam Danojlić, zaslužujemo.
Ipak, nisu sve priče sakupljene u knjizi Svetlane Milošević Valenti obeležene „novim srednjovekovljem“, niti je u svakoj od njih odnos između oca i sina uobličen u skladnoj koegzistenciji. Priča nam srpska književnost i o ocu alkoholičaru, koji pati zbog smrti žene, ali i zbog svesti o muškoj obespravljenosti, njegovoj uskraćenosti za mogućnost rađanja i održavanja u životu, svesti o muškarčevoj nepotrebnosti i bespomoćnosti („Večera kod čika-Milančeta“ Dragoslava Mihailovića). Govori ona i o ocu preljubniku koji svojim hedonističkim prohtevima pretpostavlja potrebe sina, čak ga ostavljajući zaključanog samog u sobi („Petar Pan“ Vladimira Pištala). Tematizuje i nasilje u porodici, i to ono koje sin čini prema ocu, udarajući ga u trbuh („Mikroesej o porodičnom nasilju“ Igora Marojevića). No, čak i te priče svedoče o ljubavi prema ocu, jer, „valjda je svako voleo svog oca, a posebno onaj koji je patio i morao da mrzi“. Ta sinovljeva netrpeljivost prema ocu na neki način je i odsjaj biblijskog motiva rvanja Jakovljevog. Onaj ko ga u sebi osvesti može naposletku zaista postati piscem; pa čak i Marko Vidojković koji se, verovatno više iz dokolice i želje da šokira, nego iz mržnje, neprikladno sprda sa svojim ocem, predstavljajući ga u priči „Sila“ kao retko viđenu budalu.
Pored umetnički manje ili više ubedljivih priča o ocu, knjigu Svetlane Milošević Valenti čine i tekstovi koje opravdanje za svoje postojanje crpe u snazi ličnog svedočenja. Takvo je sećanje Dobrice Ćosića na oca („Žika Ćosić“), gde unutrašnja drama koju preživljavaju sukobljeni otac i sin, sticajem istorijskih okolnosti, za vreme i posle Drugog svetskog rata, prerasta u nacionalnu tragediju, izazvanu, neretko, podelama između očeva i dece, kao simbolima prošlosti i budućnosti. Tako je u srpskoj književnosti još jednom sukob oca i sina naglašen kao istorijski princip koji, uz nedozivanje Basarova, nagoveštava i nedostatak nebeskog principa, ali istovremeno otkriva i razloge nacionalnog i egzistencijalnog užasa u kojem smo, kao narod i kao ljudi, zarobljeni.
Možda knjizi „Pričaj mi o ocu“ nedostaju i priče koje osvetljavaju aktuelno filozofsko pitanje smrti oca, vidljive u tehničko-tehnološkom napretku civilizacije koja sve više računa na veštačku oplodnju i uzgoj dece, pa čak i na kloniranje. Taj nedostatak nadomestio je zaista svake hvale vredan esejističko-umetnički pogovor „Priča je stolica života“ (čiji je trag vidljiv i u ovom prilogu), u kojem Aleksandar Jerkov – napuštajući hladnu akademsku disciplinu, i time otkrivajući svoj umetnički senzibilitet – iscrtava malu istoriju teme oca u literaturi, uveravajući nas, i na primeru priče o smrti njegovog oca, zašto se roditeljstvo u civilizaciji trajanja i uzaludne potrage za svrhom istorije smatra najvrednijim. Posebno je u tom prilogu na više mesta apostrofiran aktuelni trenutak u kojem živimo, „istorijski kraj ljubavi“, zbog kojeg je i objavljivanje knjiga, poput ove Svetlane Milošević Valenti, uprkos svim manama, danas preko potrebno.
Jer: i pored toga što priređivačica možda nije dovoljno upoznata sa istorijom odnosa roditeljstva i potomstva, sačuvanoj u mitologiji, religioznim spisima i književnoj umetnosti (naslućuje se to već iz njenog predgovora u kojem naglašava da je neuporedivo više stranica ispisano i posvećeno majci nego ocu); iako pri uređivanju knjige nije bila metodološki dosledna, pa pisce nije tretirala ravnopravno (neki su dostavili svoja najbolja dela, dok su drugi pisali „po nalogu“, specijalno za ovo izdanje), usled čega ostvarenja nisu ujednačenog kvaliteta (odskaču ranije objavljena dela Bećkovića, Petrovića, Danojlića); uprkos tome što su neki značajni autori koji su imali šta da kažu na temu oca, ili su to već saopštili, izostavljeni, dok neki drugi za sada ne zaslužuju da se nađu među velikanima naše književnosti (Marojević, Vidojković), a neki, pak, nisu predstavljeni sa svojim reprezentativnim delima (Erić, Adamović, Kecmanović, Bajac, Savić) – u knjizi „Pričaj mi o ocu“ sabrana su umetnička i dokumentarna ostvarenja savremene srpske literature, među kojima se nalaze i ona što još jednom potvrđuju da je književnost možda i jedino vredno što Srbija može uneti u civilizacijski kovčeg koji bi „preživeo“ novi potop.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.