Obeleženi

Piše Aleksandar Đaja

Neverovatno je koliko je principa moderne parlamentarne demokratije pregazio Boris Tadić u nedavnim arogantnim političkim izjavama, poput onih da „ne daj Bože da sledeću vladu formira SNS…“

Predsednik Srbije Boris Tadić ocenio je prošle nedelje kako je nemoguće da Srpska napredna stranka formira vladu posle narednih izbora, jer su građani svesni da nije u njihovom interesu da se Srbija ponovo izoluje. „Ne daj bože da sledeću vladu formira SNS (…) Ubeđen sam da je to nemoguć scenario i da će građani izračunati da im je sa stanovišta njihovih interesa bolje da Srbija nastavi put ka EU, a ne da se ponovo zatvori“.
Neverovatno koliko je principa moderne parlamentarne demokratije Boris Tadić u ovoj arogantnoj političkoj izjavi pregazio! Jer, da predsednik Srbije uglavnom nastupa samo kao predsednik svoje Demokratske stranke, to znamo odavno. Ovoga puta, međutim, čini opasan iskorak unapred, te članove i simpatizere jedne opozicione stranke, kojih ima na stotine hiljada – a koji su, pre svega, građani Srbije čiji bi on trebalo da bude predsednik i zaštitnik – apostrofira kao one „obeležene“, koji bi Srbiju gurnuli u ponovnu „izolaciju“!?

PEKARI ŠTRAJKUJU GLAĐU?!
Šta to Boris Tadić hoće da nam saopšti? Da svako ko ne dobija napad euforične razdraganosti na sam pomen EU, da svako ko sa određenom zebnjom prihvata približavanje Srbije EU i NATO-u, da svako ko smatra da bi nas ishitreno prihvatanje svih uslova EU i NATO (mada je Tadić gotovo sve već prihvatio), a zarad hipotetičnog ulaska u EU dovelo u potpunu ekonomsku, političku i istorijsku katastrofu, da svako ko sebe naziva (ako je po Borisu to uopšte još uvek dozvoljeno) „evroskeptikom“ – vodi narod Srbije u „izolaciju“?… Da nije, možda, i pokojni Brana Crnčević, jedan od vrhunskih srpskih intelektualaca koji je sa argumentovanom kritičnošću i opravdanim cinizmom komentarisao kapitulantsku politiku DS-a prema EU (a bio je član predsedništva stranke kojom Tadić danas opet plaši Srbe) – takođe vodio Srbe u „izolaciju“?
Da nije stvar, zapravo, sasvim obrnuta i da se svodi na „kvarnu“ zamenu teza? Da građane Srbije u izolaciju ne vode upravo predsednik Tadić i njegovi vlastodršci samoubilačkom ekonomskom politikom u kojoj caruju korupcija i kriminal, gde su najniže plate u Evropi – a beznađe građana poprima mitološke razmere?
Jer, Srbija je jedina zemlja u istoriji ljudske civilizacije u kojoj pekari – štrajkuju glađu!… Pedesetak radnika privatizovane pekarske fabrike „Umipek“ u Leskovcu, nad kojom je nedavno otvoren stečaj, stupili su u štrajk glađu, optužujući vlasnike da su upropastili firmu i doveli je do stečaja. „Mi, koji smo hlebom snabdevali ceo Jablanički okrug i deo Kosova i Metohije, došli smo u situaciju da gladujemo i svojim porodicama ne možemo da priuštimo ni parče hleba“, kaže Tomislav Krstić koji je u „Umipeku“ proveo 38 godina.
Srbija je jedina zemlja u Evropi (a verovatno i u svetu) u kojoj je Narodni muzej zatvoren još od 1. juna 2003. godine! Najnovije obećanje vlasti i njegove direktorke, u  koje, razume se, shodno višegodišnjem iskustvu malo ko veruje, glasi da će rekonstrukcija konačno biti završena 2013. godine! Ko, onda, vodi Srbiju u „izolaciju“? Neki njeni građani, članovi opozicionih stranaka ili aktuelni režim na čelu sa Borisom Tadićem koji instituciju kulture od najvišeg nacionalnog interesa drži zatvorenu – osam godina, sa odličnim izgledima da prebaci deset!

KO ĆE IZOLOVATI SRBIJU
Srbija je jedina zemlja na svetu čiji se prvo predsednik, a zatim i državna televizija jednostrano izvinila svima koji su u prethodnom građanskom ratu vršili zločine nad njihovim narodom! Upravni odbor „RTS-a“ uputio je izvinjenje građanima Srbije i susednih država jer su devedesetih godina u programu te medijske kuće bili „predmet uvreda, kleveta i sadržaja koji bi odgovarali današnjem pravnom određenju govora mržnje“. Takođe, UO „RTS-a“ je konstatovao „sa žaljenjem, da je program ‘RTS-a’ bio gotovo neprestano i grubo zloupotrebljavan tokom devedesetih u svrhu diskreditovanja političke opozicije i njenih vodećih ličnosti, kao deo propagande tadašnjeg nedemokratskog režima“.
Lično se ne sećam da sam bio „predmet uvreda, kleveta i sadržaja“ u programima pomenute televizije devedesetih godina, ali to je verovatno dokaz moje skromne percepcije tadašnjeg televizijskog sadržaja. Međutim, mogu da se zapitam sledeće: ako je devedesetih godina program državne televizije zaista bio „deo propagande tadašnjeg nedemokratskog režima“ (a, bio je rat?!) – zašto je onda taj program danas (u miru!) takođe deo propagande sadašnjeg „demokratskog režima“ u Srbiji – i to gori, bezobzirniji i perfidniji nego ikad? Da li razlika u samo jednom prefiksu „ne“ odvaja istorijske epohe ili je razlika mnogo, mnogo veća? Jer, ako smo devedesetih godina zbog nametnutih sankcija Srbiji zaista bili izolovani – zašto danas njen predsednik kada nema ni rata, ni sankcija preti određenim grupacijama građana koje je samo on „obeležio“ – da bi u slučaju njihove pobede na izborima Srbiju ponovo „izolovali“?!
Zar tu bljutavu, prizemnu i nedostojnu političku propagandu Borisa Tadića i Demokratske stranke nismo već videli na svim prethodnim parlamentarnim i predsedničkim izborima u Srbiji od 2000. godine?… Ili je ta politička grupacija odavno „obeležila“ srpski narod kao skup mentalno i evolutivno nedovoljno razvijenih živih organizama, kojima uvek možeš da prodaš istu priču – kao bajatu, ali podgrejanu picu sa prethodne žurke!