Nije Čelzi sve što leti

Piše Miodrag Zarković

Ovdašnji kvislinzi su posle ispada američke „komičarke“ požurili da je izjednače sa Ivanom Ivanovićem

Prokleta je Amerika i zlato što sja, njima treba Javni servis, a ne televizija. Stvarno, te Sjedinjene Države, videste li kakva je to obrazovna nedođija! Tamo mogu da rade kao voditelji čak i idioti koji znaju za Ejmi Vajnhaus, a nisu čuli za Dragana Šutanovca?! Zlo i naopako! Zreli su oni za „RTS“-ove „Dnevnike“. I za Nenada Lj. Stefanovića, urednika informative na našem Javnom servisu, da im malo zavede red u programu.
Trebalo bi te neobrazovane Amerikance, barem jedno nedelju dana, izložiti Nenadu Lj. i njegovoj avangardnoj programskoj koncepciji – „ponavljanje je majka ponavljanja“ – pa bi zanavek upamtili ne samo Dragana Šutanovca, nego i ostale srpske ministre. Naučili bi naizust, bez zavirivanja u „Fejsbuk“, ceo sastav rekonstruisanog Kabineta Mirka Cvetkovića. Zaključno sa Mirkom Cvetkovićem. Ko god to bio.
Avaj, pošto nisu te sreće da im Javni servis sa obaveznom pretplatom vode Nenad Lj. i starešina mu Aleksandar Tijanić, Amerikanci imaju pravu zbrku sa televizijskim kadrovima. Evo, pogledajte slučaj Čelzi Hendler, komičarke koja se propisno obrukala u vezi sa Ejmi zavisnom od kokaina i Dragančetom zavisnim od „Fejsbuka“. Razmotrimo malo taj slučaj, počev od ličnosti glavne junakinje.
O inteligenciji i edukaciji gospođice Hendler nema se šta previše reći. Niti je Čelzi smislila „Vikipediju“, niti rešava energetsku krizu na planeti. Prostije rečeno, sigurno nije ni najpametnija, ni najobrazovanija plavuša koju ste videli. A uz to je još uobražena, nadmena, nesigurna do granice lažne drskosti, plitka, nemaštovita i sasvim bez duha… Znači, Čelzi ima sve osobine neophodne za voditelje političkih emisija na „RTS“-u. Da se rodila u Srbiji uveliko bismo je gledali u nekom „Upitniku“ ili „Oko magazinu“, na primer. Jer, Tijaniću i Nenadu Lj. takvi talenti ne promiču, makar morali da ih uz obeštećenja fudbalskih razmera dovode sa „B92“.
Čelzi se, međutim, rodila na pogrešnom kontinentu i u pogrešnoj zemlji, tamo gde je mnogo lakše postati komičar. Da bi u Americi postao humorista uslovi su izgleda jednako „rigorozni“ kao kod nas za političke novinare, pa je Čelzi nekim spletom okolnosti dobila svoj večernji šou program. Prošle nedelje, a povodom beogradskog „koncerta“ Ejmi Vajnhaus, Čelzi je u svom programu na pasja usta izvređala Srbiju i Srbe, u čemu su joj svojski pomagali njeni gosti, vrlo sličnog intelektualno-obrazovnog profila, kao i šarmantna voditeljka. Tačnije, kvazišarmantna, što bi rekao Šutanovac. Odnosno, napisao. Na „Fejsbuku“.
Najstrašnije u tom njenom ispadu nisu grube i tupave „šale“, već: 1) njeno licemerje; 2) njena podlost. Licemerna je zato što je dan pre sporne emisije dala izjavu da se nikada ne bi zezala sa seksualnim manjinama, zato što „gej prava nisu za šegačenje“. A podla je zbog toga što o Srbiji, državi koju je uzela na zub, očigledno ne zna ni najosnovnije stvari, ali ipak sebi daje za pravo da je provokativno komentariše. Ta klovnovska „uzvišenost“, pomešana sa rasizmom i imperijalizmom, još je bednija utoliko što računa na jednaku neobaveštenost i nezainteresovanost gledalaca, zbog čega cela predstava spada u red najprimitivnije vidove „zabave“.
Dobri komičari, osim što su smešni, nikada nisu licemerni, ni podli. Kao primer može da posluži mnogo poznatiji američki humorista Bil Mejer, od čijih bi se stavova, naročito u pogledu religije, nama pravoslavcima dizala kosa na glavi – ali, Mejer je dobro upoznat sa tematikom koju obrađuje i zato su njegove šale, ma koliko oštre, uvek unutar granica dobrog ukusa.
Protivteža gospođice Hendler je i ovdašnji Ivan Ivanović, čiji se šou program na „Prvoj“ zamerio vojvođanskim Hrvatima, koji su podstaknuti sukobom Čelzi i Srba ponovo zatražili Ivanovićevo uklanjanje iz programa. Nevladin talog je, očekivano, spremno podržao vojvođanske Hrvate i napao srpsku javnost da je dvolična, pošto osuđuje Čelzi, a toleriše Ivanovića.
Kvislinzi k`o kvislinzi, obavezno izuzimaju kontekst iz svake priče. Čelzi je olajavala Srbe, o kojima ne zna apsolutno ništa, a koji ni njoj, ni njenoj državi nikada nikakvo zlo nisu naneli. Ivanović se, nasuprot tome, ruga Hrvatima, o kojima su Srbi u poslednjih 100 godina saznali mnogo više nego što su želeli, a koji na svojim televizijama emituju „Nedjeljom u 2“, puštaju Tompsonove ustaške pirove, bojkotuju srpsku pop-kulturu, slave etničko čišćenje Srba… Samo slabašan ili zlonameran um mogu da zanemare kontekst i stave znak jednakosti između Čelzi Hendler i Ivana Ivanovića.