Nežni miris imperijalizma

Piše Milica Ostojić

Đani Viola, bivši policajac OUN na Kosovu, dokazuje kako je rasturanje Jugoslavije, NATO bombardovanje i proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije bilo u funkciji samo jednog cilja – globalne dominacije SAD-a

„Bombardovali smo pogrešne“. „Ko je pogrešio? Ko su kriminalci?“ „Mi, Italijani, zemlje NATO-a, mi smo pogrešili. Bombardovali smo Srbe verujući da su Kosovari žrtve. Onda je OUN uzela sve u svoje ruke. Stvorila je uslove da bi Kosovo samo proglasilo nezavisnost. Tako je pretvoreno u mafijašku državu. Bombardovali smo pogrešne“.
Ovim rečima (objavljenim u knjizi „Vukovi u magli“ Đuzepea Ćula i Vitoria Romana, o kojoj je „Pečat“ ranije pisao) Đani Viola, bivši policajac OUN na Kosovu, obratio se posle šest meseci službe svome šefu. Tim rečima Viola uvodi čitaoca u knjigu „Nežni miris imperijalizma“ koja sadrži detaljnu sročenu priču o američkom planu rasturanja Jugoslavije, o novoj inkviziciji koju sprovodi Međunarodni krivični sud u Hagu, a sve u cilju ostvarenja plana za svetsku dominaciju SAD. Psihološki rat sa ogromnim brojem izmišljotina, plasiranih na svim svetskim medijima, doveo je i do nezavisnosti Kosova, ali i do žrtvovanja jednog naroda – srpskog.

IMPERIJALISTIČKE INTERVENCIJE
Autor se brojnim dokumentovanim podacima pozabavio pomenutim scenarijem da bi čitaocu razjasnio kako ništa nije slučajno i nije realizovano za tili čas. Današnja američka ekonomija kompletno je zavisna i isprepletena sa američkim militarizmom, a američki vojni trošak (autor je sabrao) veći je od onoga svih zemalja na svetu zajedno. Najveći deo preduzeća na ovaj ili onaj način zavisi od ratnog profita: 80 posto porudžbina  vojnog su karaktera. Više od 250 milijardi dolara vojnih troškova godišnje cifra je jedinog sektora federalnih troškova koji ne doživljava kresanje.
Od 1945. godine SAD, pod maskom NATO-a, bombardovale su dve do tri zemlje godišnje. Sve severnoameričke imperijalističke intervencije imaju za cilj „tačke otpora“ prisutne još na našoj planeti. Jugoslavija je predstavljala jednu od tih tačaka otpora za realizaciju tzv. „globalizacije sveta“. Na području Jugoslavije SAD je ciljala na korišćenje elemenata nacionalizma (Hrvatska), kao i na muslimanski ujedinjeni subjekat (BiH, Kosovo), pogoršavajući etničke sukobe i stvarajući vanredno stanje povoljno za njihovu intervenciju.
Kako? Tako što su na scenu stupali mediji, a potom su objavljivani tajni izveštaji. Krajem 1989. godine Si-En-En je bila prva zapadnjačka televizija koja je započela svakodnevno emitovanje filmskog zapisa o „masakru na Kosovu koji su počinili Srbi“; reč je o dve epizode gde je ubijeno 205 civila, na TV-u su se videli delići istog filmskog tkiva tako da se činilo kako je na Kosovu u toku genocid nad albanskim narodom. Zapravo se radilo o običnoj medijskoj obmani.
Si-En-En nisu interesovali izveštaji koje su objavljivali strani novinari još od 1980. godine; novinar „Njujork tajmsa“ Henry Kam, 28. aprila 1986. godine, citira svog kolegu i podatke još iz 1980. godine,  gde „srpski živalj optužuje Albance da nastavljaju napade, silovanja i vandalizam, verujući da je njihov cilj da ih nateraju da napuste ovu provinciju“. Nije ih interesovao ni tekst Davida Bindera, novinara „Njujork tajmsa“, koji opisuje kako su Albanci pokušali da zapale dvanaestogodišnjeg srpskog dečaka i zaključuje: „Takvi incidenti primorali su mnoge stanovnike Kosova da napuste svoju zemlju, pomažući tako realizaciju i zahtev nacionalista za etnički čisto Kosovo“. Ili, pak, svedočenje istog novinara, od 1. novembra 1987. godine, o tome kako su „Albanci u vladi manipulisali javnim fondovima da bi postali gazde zemlje koja je pripadala Srbima… pravoslavne crkve napadnute, zastave srpske zapaljene, zatrovani izvori vode i spaljene njive sa letinom…“
Ali je sve to interesovalo Đanija Violu koji iznosi podatke o terorističkim atentatima na Kosovu iz perioda od 1991. do 1999. godine, sa 1066 napada i 344 ubistva. Čak su i izveštači tajne službe nemačkog Ministarstva spoljnih poslova pred nemačkim Administrativnim sudom podneli izveštaj da, u periodu između 29. oktobra 1998. i 12. januara 1999. godine, isključuju operacije srpske vojske na Kosovu u cilju etničkog čišćenja: „akcije bezbednosnih snaga (jugoslovenske vojske) nisu bile usmerene protiv Albanaca na Kosovu kao etničke pripadnosti, već protiv vojnih protivnika“.
Od 1. januara do 31. oktobra 1998. godine na Kosovu albanski teroristi izvršili su 1.496 napada i tom prilikom ubili 152 građana albanske, srpske, crnogorske i romske nacionalnosti; ubijani su deca, žene i starci, na njivama, u dvorištima, u kućama, vozilima, na najsuroviji i najkrvaviji način.
Naspram decenijskih zločina i podataka o njima, autor knjige citira veliki broj novinarskih „izveštaja“, gde se prenebregava ili totalno izopačuje istina o tim zločinima albanskih terorista, a sve radi realizacije američkog konačnog cilja – globalne dominacije.

ZAKON O SMRTNOJ KAZNI JUGOSLAVIJE
Na Dan Republike u SFRJ, 29. novembra 1990. godine na scenu stupa i CIA, objavljujući „tajni izveštaj“ kao neki jezivi znak kojim se „predviđalo da će za 18 meseci doći do komadanja Jugoslavije, sa eksplozijom nasilja koja (potvrđuje dokument) imaju ‘mnogo  verovatnoće’ da se pretvore u civilni rat“. Po izveštaju CIA-e „jugoslovenski eksperiment je neuspeo i Zemlja će biti rasparčana“, dodajući da će sve to „biti najverovatnije propraćeno eksplozijom etničkog nasilja i neredima koji bi mogli dovesti do građanskog rata“. U raportu se dodaje, precizno definisano, da će predsednik Slobodan Milošević biti smatran „glavnim podstrekivačem gore navedenih jugoslovenskih sukoba“. Ovaj „tajni“ izveštaj  CIA-e doveo je potom do usvajanja Zakona 101-513, od strane američkog Kongresa o nameni sredstava, na bazi političkih kriterijuma, izvesnim jugoslovenskim republikama; pravilo je bilo – podrška secesionizmu. Bio je to Zakon o smrtnoj kazni Jugoslavije. I praktično ostvarivanje američkog plana koji je ostvarivan na razne načine. Opskrbljivanja oružjem antisrpskih nacionalista; medijskim pokrićem za počinjena kriminalna dela (uvek s ciljem da krivica padne na Srbe); organizacijom i pokrićem za promet oružja i droge, u cilju stvaranja profita za finansiranje antisrpske gerile. Ovde, autor smatra da vredi zabeležiti kako je korišćen isti mehanizam iz slučaja Nikaragve, gde su kontraši bili finansirani od prometa droge. Na Kosovu, povrh svega, reč je bila o osobama koje su „primale platu od CIA“, među kojima i Amerikanac Voker, koji se proslavio kao organizator „eskadrona smrti u San Salvadoru“.
Već duže vreme SAD su imale aspiraciju da postanu „gazde“ na Balkanu. Jedan dokument iz Pentagona, delimično samo objavljen u „Njujork tajmsu“, najavljuje potrebu totalne svetske supremacije SAD, kako u političkom, tako i u vojnom smislu. U dokumentu se eksplicitno preti zemljama koje su imale pretenziju da uvećaju značaj svoje uloge na Balkanu. Evo nekih od isečaka iz ovog dokumenta: „Naš prvi cilj je da se predupredi ponovno pojavljivanje nekog novog rivala (pod ‘novim’ se podrazumeva onaj posle Sovjetskog Saveza)… I pre svega SAD moraju da podvuku neophodnost liderstva u uspostavljanju i očuvanju novog poretka, ubeđivanjem potencijalnih suparnika da ne mogu imati aspiracija za veću ulogu ili u stremljenju agresivnijeg stava za odbranu njihovih legitimnih interesa“.  I što je bitno: „Moramo održati vojni mehanizam kako bi obeshrabrili potencijalne protivnike koji imaju aspiracija u širenju njihove kako regionalne, tako i globalne uloge“. A „fundamentalni značaj je očuvanje NATO-a kao glavnog instrumenta odbrane i bezbednosti…“
Savršeno minucioznom deskripcijom Đani Viola opisuje kojim se sredstvima stiže do hegemonizma. Najbrža su momentalna, neposredna – prikazati kredibilitet sopstvenih ekspanzionističkih ciljeva, to jest reagovati sa pretekstom zaštite ljudskih prava i preduzimanja „sankcija“ (ekonomskih) kao fundamentalnog oružja u uništavanju jedne zemlje, koja po mišljenu jedne druge zemlje (to jest SAD) nisu poštovana. I pre svega potrebno je osloniti se na ono što se u datoj zemlji može: podriti političko i ekonomsko jedinstvo stvoreno u tom društvenom sistemu, razjediniti ljude na religijskoj i nacionalnoj osnovi. Autor podseća uz to kako su punih 70 godina Sovjetski Savez zapadnjačke tajne službe bombardovale religijskom i nacionalističkom propagandom. Mehanizam korišćen u Jugoslaviji bio je monstruozno jednostavniji: huškanje na nacionalizam i izdvajanje pojedinačnih interesa, „odbrana“ demokratskih „antikomunističkih“ manifestacija u unutrašnjosti Jugoslavije, finansiranje opozicionih partija, primena sankcija u cilju izazivanja narodnih protesta protiv vlade. Ako bi Vlada reagovala, SAD su pretile Jugoslaviji dodatnim sankcijama. Naspram ovog perverznog mehanizma SAD, OUN nisu reagovale ili, što je gore, bile su saučesnik. A partije leve orijentacije čitavog sveta (sa po kojim izuzetkom) pokazivale su da ne shvataju ništa.
Kako bi se dala još veća verodostojnost sankcijama, usledile su izmišljotine protiv Slobodana Miloševića, kako bi bio optužen za kriminal protiv čovečnosti i, posebno, za etničko čišćenje i genocid protiv albanskog življa.
SAD su, dakle, intervenisale u Jugoslaviji da bi nastavile delo koje su prekinuli nacisti. Na ruševinama i na uništavanju naroda kapitalizam gradi svoje poslove.

PSIHOLOŠKI RAT
O značaju „psihološkog rata“ u postizanju cilja Viola je dao veliki broj primera. Od pada Berlinskog zida počela je razrada ratnog scenarija. Započelo je jednostavno izmišljanje vesti i stvaranje „dokaza“ o antisrbima, što je bio zadatak CIA-e. CIA je poverila zadatak stranim agencijama, recimo agenciji „Ruder&Finn Global Public Affair“, na čelu sa direktorom Džejmsom Harfom koji je u intervjuu za „Jerusalem Institute for Western Defense“ izjavio: „Za 18 meseci (dakle tačno onoliko koliko je predvidela CIA u izveštaju iz 1990) radili smo za Hrvatsku i za BiH, kao i za opoziciju Kosova. Za sve ovo vreme ostvarili smo veoma mnogo uspeha, stvarajući izvanrednu međunarodnu sliku. Brzina je esencijalna u tome jer je potrebno uspostaviti argumente javnom mišljenju koje će ići u prilog našeg cilja. Ono što je najbitnije je upravo ta prva faza. Potom demanti nemaju efekta“.
Oktobra 1993. godine francuska novinarka Žak Merlino intervjuisala je istog gospodina i na njeno pitanje „kada ste uradili sve to da li ste imali i dokaze za ono što ste tvrdili“, on je odgovorio: „ Naš posao nije da proveravamo informacije. Mi nismo ekipa za tu stvar. Naš je posao da ubrzamo kruženje informacija koje idu u prilog nama. Mi nismo potvrdili postojanje kampova smrti u Bosni, mi smo samo dali na znanje da je „Njudej“ to napisao“. A na pitanje da li je svestan kolika je to odgovornost Harf odgovara: „Mi smo profesionalci. Imamo zadatak i mi smo ga sproveli. Nismo plaćeni da budemo moralni“.
Pisac Majk Traki u „Spektatoru“, 12. februara 1993. godine, piše kako sve javne agencije koje se bave odnosom s javnošću i rade za strane vlade treba da budu registrovane pri Odeljenju za pravosuđe. „Našao sam u dokumentima Odeljenja za pravosuđe (SAD) da je Hrvatska platila ‘Ruder Finu’ 16.000 dolara mesečno, a Bosna 12.000 dolara 1992. godine; kasnije su ove cifre dostigle sumu od 200.000 dolara, a još dalje trošak je iznosio milione dolara godišnje. Uz to je ‘Ruder Fin’ bio jedino preduzeće koje je radilo u Bosni“. I „Hil“ i „Nolton“ bile su kontaktirane tokom rata. Hrvatska je angažovala „Voterman&Asošijeted“. Finansijska podrška stizala je iz zemalja kao što je Saudijska Arabija koja je dala režimu u Sarajevu bilion dolara od 1993. do 1996, po Vašington postu“ od 2. februara 1996. godine. „Ruder Fin“ je bila kontaktirana i od strane tada nepostojeće republike Kosovo za 5.000 dolara mesečno, po dokumentima Odeljenja pravosuđa od 1. novembra 1992“.
U fabrici laži i psihološkom ratu odigrali su ulogu brojna preduzeća, asocijacije, nevladine organizacije, prevashodno mediji. Tako je „Njusvik“ od 4. januara 1993. godine doneo fotografije mrtvih Srba i potpisao ih kao „muslimanske žrtve“, a 7. avgusta 1993. godine „Njujork tajms“ donosi fotografije, predstavivši Hrvate pred srpskim zverstvima, dok je to faktički bila reč o muslimanskim počiniocima. Si-En-En, 1. avgusta 1993. godine, Srbe naziva „degenericima, ubicama dece i bednicima“. U političkim stripovima „Čikago tribjun“ i „Njujork tajms“, od 18. aprila 1993. godine, Srbe predstavljaju kao svinje i ptice grabljivice. U poglavlju „Račak – neophodni masakr“ autor iznosi najeklatantniji primer taktike izmišljanja srpskog progona kojem je prethodila terminologija „etničko čišćenje“, „genocid“, „silovanja“, „koncentracioni logori“; stotine lažnih vesti, izmišljanih po nalogu SAD u prilog Hrvata, muslimana i Albanaca. Hašim Tači, lider OVK, širi vest o 100.000 albanskih zatočenika na stadionu u Prištini, britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk uzima kao zlato ove Tačijeve reči. A onda francuski reporteri odlaze na stadion i vide da nema ni traga od zarobljenika. Dan kasnije druga laž, NATO objavljuje bez ikakvih dokaza da se albanski civili koriste kao banke krvi za ranjene srpske vojnike.
Pored svih projektovanih akcija i realizovanih sve do 1998. godine, međunarodnom kapitalizmu nedostajao je jedan senzacionalni masakr koji bi bio pripisan Srbima; naravno, na teritoriji Kosova. Nešto što bi zatražilo konačno intervenciju spolja (američku na Kosovu). I to na Kosovu, gde je između oktobra 1998. i marta 1999. godine zabeleženo 975 terorističkih napada OVK, 141 ubijeni, 304 ranjena i 86 nestalih. Ali, i pored svega toga, izrežiran je masakr Račak. Uoči bombardovanja, 22. marta, britanski premijer Toni Bler pred Parlamentom izjavljuje: „Moramo reagovati kako bi spasili hiljade nedužnih ljudi, žena i dece od humanitarne katastrofe, od smrti, varvarstva i etničkog čišćenja od strane brutalnog diktatora“.

SUD ZA TORTURE
I bi bombardovanje o kojem pisac knjige iznosi istinski fascinantne detalje, zadivljujuće obilje podataka sa brojem žrtava na svakom pojedinačnom mestu gde su padale bombe. I suprotno fondu laži Stejt departmenta (kao što je onaj od 19. aprila 1999. godine, po kojem „500.000 Albanaca rezultira kao nestali i strahuje se da su mrtvi“, a izvor je bio „Slobodni radio Kosovo“, onaj OVK) Đani Viola čitaocu nudi sva imena i prezimena, sa godinom rođenja svih žrtava kako sa srpske strane od terorista OVK još od 1. januara do 31. oktobra 1998. godine, tako i listu civila, i Srba i Albanca, listu naših vojnika, novinara i prevodioca i međunarodnog personala koje je radilo na Kosovu.
Jedan od zaključaka autora knjige o sveukupnom planu za ostvarenje američkog imperijalizma na Balkanu jeste i „maksimalno karikaturalno“ pripisivanje Karle del Ponte krivice, štete i ubistava – dakle moralnog autorstva usled bombardovanja NATO-a – Slobodanu Miloševiću. Juna 2000. godine, u istom mesecu kada je Havijer Solana nazvao Miloševića kriminalcem, Međunarodni sud je oslobodio NATO, znači da masakr koji je počinio tokom bombardovanja nije kriminalno delo i da oni koji su ga naredili i izveli nisu smatrani kriminalcima. A realno nedela koje je isprovocirao NATO pripisivana su Srbima; lažnim podacima, kupljenim svedocima i prodatim novinarima.
Međunarodni sud u Hagu Viola poredi sa nekadašnjim sudom „Sant ufićo“ u Rimu (sud za torture kojeg je osnovao Papa Pavle III 1542. godine). „Oba se nelegalna, oba se zasnivaju na snazi, oba smeraju da stvore lažne dokaze i oba služe najgoroj strani čovečanstva“. I navodi reči Bari Litućija („International Action Centar“): „Srbi su optuženi za bilo šta, od sistematskog silovanja do etničkog čišćenja, od bombardovanja civila do genocida. Nijedna od ovih optužbi nije izvedena pažljivom analizom“.
Autor knjige „Nežni miris imperijalizma“ na kraju iznosi detaljne podatke o broju i nameni američkih vojnih baza u Italiji i baza NATO-a, objašnjavajući tako na najslikovitiji način kakvu je ulogu imala Italija u insceniranoj havariji naše Zemlje: 20 američkih baza totalno tajnih, varijabilan broj onih sa prisustvom američkih vojnika (momentalno ih je oko 60), i još 120 mesta (broj takođe promenljiv, po potrebi se aktiviraju ili zatvaraju) za logističku podršku glavnim bazama kojih ima 8, i to sa kompletnom infrastrukturom. Ni dan danas u Italiji ne postoji jasna razlika između baza SAD-a i baza NATO-a sa američkim prisustvom. Svi uređaji kojima upravljaju Amerikanci predstavljaju komandu ili infrastrukture NATO-a i severnoameričkih snaga.
U jednom obraćanju iz septembra 2001. godine američki poslanik Lester Munston je izjavio: „Nikada nećete videti pilote NATO-a pred Sudom OUN. NATO je tužilac, pravozastupnik, sudija i izvršilac. NATO nije podvrgnut Međunarodnom pravu. On je Međunarodno pravo“.

______________

Đani Viloa

Pisac, novinar, istraživač u Ruskom ekumenskom centru u Rimu, saradnik u naučnoj komisiji FLIP („Free Lance International Press di Roma“), političko-vojni savetnik u nekolicini italijanskih ambasada, objavio je veći broj istoriografskih knjiga, te priloga u brojnim italijanskim i svetskim listova. Dobitnik je više nagrada, među kojima i nagrade „Pisci Trećeg milenijuma“ za knjigu „Uvođenje kapitalizma u Rusiji“ i „Padre Ulisse Floridi S.J.“ za  delo „Enciklopedija religija Sovjetskog Saveza“.