NARANDŽE I SUNCE Priča o sramnom britanskom zločinu

Piše Vladislav Panov

Debitantsko ostvarenje Džima Louča, sina čuvenog britanskog filmskog komentatora socijalnih nepravdi Kena Louča,  na ekran je prenelo neverovatnu priču o sistematskom i bezdušnom prisilnom transportovanju britanske dece u Australiju koje se odvijalo tokom većeg dela prošlog veka, sve do kraja šezdesetih, i tokom kojeg je „deportovano“ skoro pola miliona mališana

Usamljeni svetionik poštenog, angažovanog, iskrenog i realističnog socijalno-političkog filmskog komentara, britanski veteran Ken Louč, decenijama posvećeni autor autentičnog socijalnog filma i komentator nakaznosti zapadnog društva, dobio je adekvatnog naslednika u svom sinu Džimu Louču. On je nedavno snimio svoj prvi film i odmah je, nalik ocu (uzgred, njegov prvenac je produciran od strane očeve nezavisne filmske produkcijske kuće), uzbudio duhove i to ne samo u svojoj zemlji, već i širom zapadnog sveta. Reč je o turobnoj i nesvakidašnje potresnoj slici iz nedavne istorije Velike Britanije i Australije smeštene u okvir igrano-kvazidokumentarnog filma „Narandže i sunce“, koji upravo započinje svetsku distribuciju. Taj film je poslednjih mesec dana, od kada je ušao u takozvanu „ograničenu distribuciju“ u Velikoj Britaniji, postao udarna tema kako medija, tako i brojnih političkih grupa i pojedinaca. Malo ko je ostao ravnodušan, s obzirom na to da je ostvarenje Džima Louča na ekran prenelo neverovatnu priču o sistematskom, krajnje surovom i bezdušnom prisilnom transportovanju britanske dece u Australiju. Taj proces je trajao tokom većeg dela prošlog veka, sve do kraja šezdesetih, i tokom njega je prevashodno u Australiju prebačeno skoro pola miliona dece. Reč je o deci koja su uglavnom prisilno odvajana od siromašnih i „problematičnih“ roditelja, kao i iz raznih razloga napuštena, a koja su pre transporta „u bolji svet“ smeštana u užasne domove za siročad. Mališani raznih uzrasta su zatim transportovani u Australiju, gde su ih umesto obećanog raja sa „narandžama i suncem“ (otud naslov filma) dočekivali još gori uslovi u državnim institucijama ili organizovanim prihvatima od takozvanih „porodica za usvojenje“. Na oba mesta ih je čekalo siromaštvo, fizička i seksualna tortura, gubitak identiteta, nesrećan život u svakom smislu. Britanske vlasti su na ovaj način rešavale problem siromaštva, ali su još više omogućavale „čistokrvno“ naseljavanje Australije, s obzirom na to da su deca bila isključivo bele boje kože. To je verovatno najsuroviji vid beskrupuloznog ponašanja prema sopstvenom potomstvu, zarad kolonijalnih i imperijalističkih namera i planova.
Decenijama ovaj užasni plan britanizacije Australije, opasno sličan onima koje su nacisti sprovodili u mnogim zemljama tokom Drugog svetskog rata, bio je dobro sakriven od javnosti obe zemlje. Puno razotkrivanje se desilo tek 1987. godine, kada je jedna hrabra Britanka, socijalna radnica iz Notingemšira Margaret Hemfriz, počela da polako i uporno, istraživačkim tekstovima i pričom, detaljno obelodanjuje ovaj skandal. Ali, na puni rasplet i spoznaju zastrašujućeg obima ovog nesvakidašnjeg izvoza dece, trebalo je čekati još skoro četvrt veka. Tek prošle godine, naime, premijeri Velike Britanije i Australije su se usudili da na posredan način priznaju skandal svojih zemalja i administracija pre njih, pruživši lakonsko javno izvinjenje deci. Film Džima Louča je, zapravo, za sada, jedina istinska satisfakcija brojnim žrtvama ovog neverovatnog „australijskog transporta“. Ono što je pokazano u filmu predstavlja istinsku osudu neljudskog ponašanja prema hiljadama žrtava, ali i mogućnost ne samo da se spoznaju prave razmere tragedije, već i da mnoge žrtve ispričaju svoju priču, pa možda i da potraže materijalnu i moralnu kompenzaciju, a ne samo da se zadovolje pomenutim političkim izvinjenjem.
Ovaj film, u čijem je fokusu donkihotovski višedecenijski rat za pravdu i istinu pomenute socijalne radnice (glumi je slavna engleska glumica dva puta nominovana za Oskara Emili Votson), ima ogroman značaj, zapravo predstavlja podstrek za sve njih i kao takav spada u kategoriju retkih celuloidnih dela koja poseduju potencijal da u društvu zaista nešto promene. On je, ipak, najpre osuda zapadnog sveta, i to ne samo ovog današnjeg, čija je deklarativna briga za ljudska prava više cinizam nego iskreno zalaganje da se ta prava zaista i poštuju, već i čitave njegove istorije u prethodnom veku. Mnogi su, naime, i dalje skloni da brane ovu pojavu navodnim nesagledavanjem istorijskog konteksta u kojem se transportovanje odvijalo. Kao, po njima, danas je bolje, jer tako nešto nikako ne bi bilo moguće. A onda je bilo, zato što je na taj način rešavan problem siromaštva u Velikoj Britaniji! Vrhunski cinizam. I ondašnji i današnji. Jasno je, osim pojave neiskrenog i pozerskog političkog izvinjavanja namere moćnika su iste, kao i  sudbine njihovih „subjekata“. Promenio se samo sistem zloupotrebe, tlačenja i kolonizovanja. Odnosno rešavanja „pitanja bede“.