Mizerija nove srpske „avangarde“

Piše Dejan Đorić

Šta se događalo iza scene „uspešnog“ nastupa Srbije na Venecijanskom bijenalu

Ako se u centrima moći proceni da je koristan, svaki šarlatan može postati veliki postmoderni umetnik jer se u (post)avangardi nikako ne mogu uspostaviti vrednosni kriterijumi. Kako dokazati da je sečenje po stomaku Marine Abramović vrednije od istog takvog Đine Pane, a takvih kasapljenja, izlaganja cigli, šuta, peska, đubreta, blanko papira i čega sve ne, nesagledivo je mnogo u istoriji nove blasfemije. Svesni da su nasred okeana prljavštine, pritisnuti političarima, kustosi su za vrednosni kriterijum odredili vremensku, a ne estetsku kategoriju. Navodno je bitno ono što je nastalo šezdesetih godina,  ličnosti iz tog vremena posle revolucionarne delatnosti najuspešnije su uključene u opresivni sistem zapadnog neoimperijalizma. Pravi umetnici kao Radomir Damnjanović Damnjan su odbačeni jer se iza njih vuče rep najboljeg slikarstva, a nove zvezde su postali likovno nepismeni samopromoteri, čija je jedina zasluga što najglasnije vređaju sve ono što ulazi pod okrilje tradicije i klasičnih medija.

AVANGARDNI NACIZAM
Tom logikom su iznenada postala veoma važna dela Dragoljuba Raše Todosijevića (rođen u Beogradu, 1945), veliki svetski muzeji ih otkupljuju, pokazujući koliko je katastrofalna inflacija umetnosti u zapadnom svetu, koliko se u svetsku arenu, na pozornicu, moraju bacati novi glumci da zabave mase gladne senzacija. Što je zalogaj tvrđi, to je veće uživanje varenja, što je umetnost ružnija, besmislenija i đavolskija, utoliko je prihvaćenija. Todosijević se istakao, kako pišu istoričari umetnosti, po „doslednom, beskompromisnom i radikalnom kritičko-političkom diskursu, od kojeg nije nimalo odstupio sve do danas“. Kao da je to najvažnije za umetnost i ne karakteriše  li isto  nacističke stvaraoce? Kako je sam formulisao, „u moralnim, političkim i društvenim sukobima, umetnost izoštrava i naglašava svoj smisao“. Da li je njegovo delovanje uopšte umetnost ili vulgarna i primitivna politička provokacija? U monografiji o ovom umetniku sam iznosi da voli da izda i izneveri. O kakvom je moralu uopšte reč? Kako je taj umetnički tip uspeo da nagovori svoju lepu devojku i jedan drugi model da im razmaže rukom po licu crnu boju, nedvosmislen simbol analno-fekalne faze, pri tom ih ubedivši da je u pitanju artizam. Da li bi one prihvatile da ih mažu i radnici gradske čistoće? Zašto je umetničko samo ono što čini umetnik? Od Marsela Dišana do danas sve što umetnik proglasi umetnošću je umetnost, ali ko i kako može da dokaže da je Raša Todosijević  umetnik? Njegovi bedni crtački pokušaji u karikaturalnom stilu odaju ga kao amatera. Proslavio se  sada veoma unosnim rugalicama srpskom narodu (ciklus „Bog voli Srbe“) koje je na nemačkom jeziku ispisivao  i na veknama hleba. Možemo se upitati šta će sve „umetnik“ upotrebiti za šokiranje javnosti, da li uopšte postoje granice kad znamo da se u neoavangardi pribegavalo i samoubistvu kao stvaralačkom činu. Ako se vodeći beogradski pop sastav zove „Eva Braun“, zašto onda i Raša ne bi smeo da se po Srbiji i svetu šepuri džinovskim kukastim krstovima? Poznato je da se u najviše istorijsko-umetničke i galerijske krugove ne može ući bez podrške jevrejskog lobija.
Bilo bi interesantno čuti šta kustosi, kritičari i istoričari umetnosti, poreklom iz naroda žrtvovanog nacističkom novom svetskom poretku kažu za Todosijevićeve predimenzionirane hakenkrojce. Da li je Rašin avangardizam najava nekog novog nacizma? Ili su možda i za šest miliona umorenih Judejaca opet krivi Srbi okupljeni pod svojim simbolom kukastim krstom, kako Raša otvoreno propagira. Pravo je čudo da se dežurni politički umetnik dosad nije pozabavio i Srebrenicom, idealnim motivom za  orgijastičke, satanističke i prostačke performanse aktuelnog veoma isplativog stvaranja kolektivne krivice. Postoje ratni i antiratni profiteri.

POHLEPA ZA NOVCEM
U osnovi celokupnog stvaralaštva ovog pseudoumetnika je pohlepa za novcem. To se ispoljilo i na njegovoj izložbi na 54. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji. Izložbu su otvorile ugledne javne ličnosti, govorili su ministar kulture, informisanja i informatičkog društva Republike Srbije Vladimir Veličković, komesar Živko Grozdanić Gera i umetnik. Kako je moguće da Grozdanić, slabiji i manje poznat umetnik od Todosijevića, bude komesar, znaju samo naši nadležni. Pre izložbe se pomenuti Gera hvalisao da će stvoriti Rašu, ali je ubrzo posle izložbe dao ostavku na tu funkciju. Razlog koji ne sme da procuri u javnost i o kojem svi ćute znaju oni koji su prisustvovali svečanom predstavljanju najvećeg živog srpskog avangardiste, prihvaćenog u zapadnoj kritici i galerijsko-muzejskom svetu. Na otvaranju izložbe nastala je  makljaža, komesar Gera i umetnik Raša su se razračunali pesnicama. Razlog obračuna? Verovatno oko podele plena, Unikreditove Venecijanske nagrade kojom  postavka „Svetlost i tama simbola“  ulazi u Unikreditovu kolekciju koja se poklanja beogradskom Muzeju savremene umetnosti, a umetnik nagrađuje sa sto pedeset hiljada evra. Dok su svi naši mediji kao javni licemerni uigrani orkestar prenosili vesti o slavodobitniku, niko se nije usudio da kaže da je umetnik poput poslednjeg uličara izblamirao državu koja je uložila silan novac u njegovo predstavljanje. Koga mi to šaljemo na najveće likovne smotre i kome se dodeljuju ogromne nagrade u trenutku kada naši najbolji istoričari umetnosti zaposleni u ULUS-u ne primaju platu pola godine? Sve to nimalo nije omelo visoke zvanice iz sveta kulture i politike da prisustvuju svečanom prijemu u beogradskom Muzeju savremene umetnosti posvećenom slavnom tabadžiji. Možda je cela ta predstava i stvaralački napredak jer je Branislav Dimitrijević, kustos pomenutog muzeja, na prethodno Bijenale poslao Zorana Todorovića, profesora beogradskog Fakulteta likovnih umetnosti sa istim radom koji je izložen u muzeju Aušvica. U pitanju su ćebad od ljudske kose.
Da nije komičan, slučaj Todosijević bio bi tragičan. Jadni umetnik se ruga Paji Jovanoviću kao sramoti srpske umetnosti, ne shvatajući da je i sam odavno pregažen i istorizovan. Paja Jovanović je u svoje doba bio isto što i on, napredan, državni umetnik. Sve što je Raša Todosijević izložio u svojoj karijeri, drugi su mnogo pre njega i mnogo bolje uradili. Kakvog smisla ima izlagati u Veneciji neodadaističke objekte u duhu umetnosti šezdesetih godina, kada su isti takvi postojali još u dadaizmu u vreme Prvog svetskog rata i kada ih je nadaleko bolji način stvaralo hiljade drugih umetnika? Koga to Raša pokušava da obmane i zašto stručnjaci pristaju na prevaru? Dok mladi napredni stvaraoci ostavljaju video umetnost, digitalije, elektroniku i nove medije, posvećujući se ekologiji i kritici neoimperijalizma, Raša čvrsto, muški, pesnicama i kukastim krstovima, brani svoje demokratsko pravo na nacionalnu penziju i poziciju državnog umetnika.

______________

Zapadni socrealizam

Kada su zapadni muzealci pokupovali dela ruskih avangardista Ilje Kabakova, Komara i Melamida i Erika Bulatova, okrenuli su se i periferiji, kakva je socijalistička Jugoslavija. Totalitarni demokratizam mora posle pada Berlinskog zida da dokaže da je u Istočnom bloku prava umetnost bio konceptualizam, a ne slikarstvo ili skulptura. Apstraktno slikarstvo je u hladnom ratu postalo vid zvanične umetnosti, zapadni socrealizam, propagandno sredstvo finansirano od CIA-e. U Nemačkoj je devedesetih objavljena  knjiga o apstrakciji kao državnoj umetnosti, pa direktori banaka i velikih preduzeća ne smeju  da poseduju i u kancelarijama izlažu neki drugi vid slikarstva. Posle prelomne 1989. godine cela  stvar je još više zaoštrena i konceptualizam je postao službena, politički korektna umetnost demokratskog društva. Nemajući nikakav direktan dodir sa životom i stvarnošću, neoavangarda je idealno sredstvo manipulacije svešću, savešću i tržištem.