MIHAIL LEONTJEV Tupokratija: Rusija i ekonomska kriza

Piše Mihail Leontjev

Proces obnove makroekonomske ravnoteže je realnost. Možda i zbog toga što se ne naziru ni novi lideri, ni nove ideje. Staroj epohi i starom modelu dani su odbrojani. A novog još uvek nema

„Ekonomija je večna, samo ljudi umiru“ — to je povodom izlaska iz sadašnje krize primetio Leonid Valdman, odlični analitičar, poštovan u liberalnim krugovima. Takva misao spontano nastaje kada vidiš okupljene ljude na Petrogradskom ekonomskom forumu, čiji je slogan bio: „Lideri za novu epohu“. Ali ostavimo na stranu lidere. Što se, pak, nove epohe tiče, ono što ne postoji toga i nema. Nije tačno da nema vizije, teško je samo da se složimo sa smrću stare epohe. Sva ta okupljanja su, u suštini, samo jedno od stotinu zasedanja komisije za likvidaciju stare epohe. Komisija se, uporno, umesto konstruktivnog rada na likvidaciji, bavi religioznim razmatranjima njene reanimacije. Kandidati za „lidere nove epohe“ nam govore da ekonomija izlazi iz krize, a da pri tom astronomske dugove praktično nigde i niko ne refinansira. Pokrivaju se  čistom emisijom. I naravno, pobeđuju oni koji tu emisiju mogu realizovati u antiljudskim razmerama. Sada se vidi da ta emisija počinje da ruši finansijski sistem koji treba spasiti. Razlika između Amerike i Evrope je u mogućnosti izbora antikrizne politike: brz kraj ili prilično duga agonija. Poslednja nada za spasenje stare epohe je Kina koja je već ušla u predvidljiv kovitlac: nemoguće je održati snažan rast samo na osnovu državnih investicija, ukoliko se na druge načine ne oživi globalna tražnja… To je, da tako kažemo, finansijska komponenta.
A kada smo već kod finansija, naš ministar finansija Aleksej Kudrin koji se svojevremeno proslavio predlogom da spase američku ekonomiju uz pomoć naših ogromnih deviznih rezervi, neposredno je na forumu odlučio da ponovi recidiv. Ovoga puta je predložio rusku pomoć za spasenje Evrope. Treba da pljune još 30-40 milijardi. Grandioznu misao teško možemo da precenimo, ukoliko imamo u vidu da je to prirodna samonikla ideja, nastala u glavama lidera nove epohe…
„Makroekonomska ravnoteža biće obnovljena pod svaku cenu“. To je aksiom koji nekoga treba da obraduje, a nekoga da zaplaši, međutim njegovo ignorisanje nije moguće. Time su se bavili „lideri nove epohe“, kako na Petrogradskom, tako i na drugim forumima. Sve što ćemo u perspektivi da vidimo jeste upravo proces obnove makroekonomske ravnoteže. Možda će se sve odigrati prilično brzo, ali se prelazni period na tome ne završava. Možda i zbog toga što se ne naziru ni novi lideri, ni nove ideje. Staroj epohi i starom modelu dani su odbrojani. A novog još uvek nema. Ono što nam predlažu kao alternativu, u velikoj meri je skica i reinkarnacija starijih modela koji dugo ne žive. Oni nisu preživeli. Ne pretendujem da opisujem takav model, već da makar istaknem zadatak, onako kako ga doživljavam.
Mi smo, ukoliko se neko još seća, gradili društvo, civilizaciju koja je bila orijentisana na – ekonomske ciljeve (nismo mi baš prvi, ali to nije tema). Činjenica je da se ta civilizacija nije snašla u realizaciji ekonomskog mehanizma tih ciljeva.
Naši konkurenti su gradili društvo orijentisano isključivo na ekonomske ciljeve, jednostavnije rečeno, na korist. U procesu konkurencije sa nama bili su primorani da prihvataju i reprodukuju naše socijalne vrednosti i institucije. Posle pobede u toj konkurentskoj borbi ispostavilo se da nije bilo ni stimulansa, ni resursa za održanje tih institucija. Sadašnja dešavanja na „Zapadu“ predstavljaju čistu demontažu prekomernih socijalnih institucija i obaveza koje sam sistem ne želi i ne može da izdržava.
Posle sloma sovjetskog sistema našli smo se u kolotečini tog istog društvenog modela, ovog puta u njegovoj perifernoj, primitivnoj varijanti. Dakle, sva ta „monetizacija“ socijalnih institucija, tačnije njihova demontaža, predstavlja oslobađanje sistema od glomaznog, apsolutno nepotrebnog bremena.
Zadatak je: da posle obnove makroekonomske ravnoteže treba izgraditi model društva i civilizacije orijentisanih na – ekonomske ciljeve (zato što je poneka civilizacija u principu bezbožna i besmislena). Samo takav model koji bi raspolagao ekonomskim mehanizmima za realizaciju tih ciljeva i sa takvim mehanizmima koji bi obezbedili njegovo preživljavanje, to jest garantovali konkurentsku sposobnost. Samo i toliko.

Preveo Goran Šimpraga


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.