Međunarodni skup o Jadovnu: Sećanje nije dovoljno

Piše Nataša Jovanović

Istoričari iz celog sveta okupljeni na konferenciji posvećenoj zanemarenoj temi stradanja 40.000 Srba, Jevreja i Roma u Jadovnu složili su se da je istraživanje i evidentiranje žrtava nastradalih u NDH neophodno kako se ne bi obistinile reči  Ričarda Koena koji kaže da je poslednja žrtva genocida istina

U sklopu drugog obeležavanja Dana sećanja na Jadovno 1941. organizovana je i prva međunarodna konferencija u Banja Luci na ovu temu. Svetska intelektualna elita okupila se kako bi podsetila još jednom i domaću i svetsku javnost na stravična stradanja Srba u ustaškim logorima Jadovno i Gospić u Drugom svetskom ratu. Naučnici iz Izraela, Italije, Sjedinjenih Američkih Država, Rusije, Hrvatske, Republike Srpske i Srbije na dvodnevnim sesijama ponudili su svoja dokumenta i tumačenja istine o Jadovničkom stradanju, kako bi ista, posle 70 godina ćutanja,  verifikovali na način primeren istorijskoj nauci. Zahvaljujući Udruženju potomaka i poštovalaca Jadovničkih žrtava, jedan od najbrutalnijih logora-stratišta prestao je da bude predmet zaborava. Obelodanjena istina o strahoti mučenja Srba, Jevreja i Roma na vrhuncu ustaškog ludila svrstala je Jadovno u red sa poznatim konclogorima Aušvicom, Jasenovcem i Treblinkom.

SMRT NA FABRIČKOJ TRACI
Srpski istoričar Đuro Zatezalo, koji je prvi posle Drugog svetskog rata pisao o ovim zločinima izlaganje je počeo rečima da ako za Aušvic važi da je bio fabrika smrti, onda se može reći da je u kompleksu stratišta Jadovno smrt kao na fabričkoj traci nanošena ručno.
„Radeći godinama na istraživanju i proučavanju izvorne arhivske građe, različite provinijencije, o ovom logoru smrti koji je trajao od 11. aprila do 21. avgusta 1941. godine i u kojem je normalnom ljudskom umu nezamislivo usmrćeno na nerazumljiv način 40.123 nevina čoveka, nije mi bilo teško zaključiti da su ustaše u njihovom sadizmu i okrutnosti prevazišli naciste pri holokaustu i mladoturke u genocidu nad Jevrejima. Oni su sa uživanjem mučili i ubijali, klali noževima pripadnike biološke vrste kojoj pripadaju. Okrutnošću ustaških zverstava bili su šokirani i nacisti i italijanski fašisti“.
Tragovi ovih zločina su zatirani i zatiru se. O postojanju 33 bezdane jame Velebita i velebitskog podgorja u koje su ustaše 1941. godine bacale još žive ili polužive žrtve ćutalo se godinama. Skromna obeležja postavljena na ovim mestima uništena su tokom ratova devedesetih. Ona jedna Spomen ploča, koja je svedočila o mučeničkoj smrti ne manje od 8. 020 žrtava pobijenih na i oko rta Slana, nestala je dva dana pošto je prošle godine obnovljena. Ne samo da počinioci nisu pronađeni, već ni ploča nije obnovljena.

NEZABORAV KAO SVETA DUŽNOST
Činilo se da su žrtve istinu o svireposti zločina ponele sa sobom i da sećanje na njih bledi.
„Nažalost, nije bilo želje da se utvrdi broj žrtava i otkrije šta se dešavalo u logoru. Govorilo se da zbog bratstva i jedinstva naroda i narodnosti to ne treba činiti. Nepokrivene, neprebrojane i zaboravljene ostajale su u tami velebitskih provalija i sunovrati. Sve do današnjih dana niko ih nije ekshumirao i dostojanstveno sahranio“.
Direktor Instituta za savremenu istoriju iz Beograda Momčilo Pavlović istakao je da se u bivšoj Jugoslaviji ćutalo o zločinima u kompleksu ustaških logora Jasenovac – Jadovno, jer su komunisti zbog viših ciljeva napravili nivelaciju zločina i zločinaca.
„Zbog toga istraživanja koja se vrše 70 godina od dešavanja u tim logorima ne mogu dati rezultat kakav su mogli dati neposredno posle Drugog svetskog rata”, rekao je Pavlović.
A sećanje nije dovoljno. Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština naveo je da individualna sećanja nestaju zajedno sa preživelim logorašima, a da su javna deo političke obaveze država.
„Kada govorimo o Jadovnu skoro da nema izvornih dokumenata. Napori čestitih ljudi koji su se posvetili istraživanju, sakupljanju i obelodanjivanju istine od neprocenjive su vrednosti. Ta, na osnovu dokaza sačuvana istorija je neprocenjiva. Mlade generacije moraju da saznaju o tome, da uče u školama da su ta čovekolika stvorenja žive ljude, žene i decu bacali u jame Velebita gde su danima umirali jezivom smrću, da su im otvarali stomake i u utrobe gurali kamenje kako bi potonuli na dno mora. Kada to saznaju da li će im oni biti uzori, da li će prihvatati ideologiju koju su oni prihvatali, da li će na trgovima i stadionima njima pevati, da li će pristati da pogaze svoje vrednosti da bi bili monstrumi i sramota nacije kojoj pripadaju? U svakom narodu postoje dobri i loši ljudi. Dobri ljudi, pravednici treba da budu uzor mladima. Naša je sveta dužnost da ih edukujemo“.

STANJE DUHA POČINIOCA
Žrtve holokausta i žrtve genocida nad srpskim i romskim narodom, smatra Salamon Jazbec sa Margelovog instituta, pravda nije stigla, pa se može reći da je američki predsednik Kenedi, ubijen u Dalasu pre pola veka, bio u pravu kada je rekao da je ukorenjivanje pravednosti u društvo trajni proces. Pravednost na ove prostore, kaže Jazbec, nije stigla niti osamsto godina od kada je Magna Carta donesena u Engleskoj za osorne polupismene barone. Po svemu sudeći, neće stići niti za još osamsto godina, kad ljudi budu robovi robota.
„Pravednost je prodana za tzv. dobre austrijsko-hrvatske ekonomsko-političke odnose. Uskraćena je u potpunosti od svih režima. Kasni sedamdeset godina i nikada neće biti izvršena. Svetske pravde nema. Ratni zločini po međunarodnim konvencijama ne zastarevaju, ali u praksi ostaju nekažnjeni. A s obzirom na to da nbso online casino reviews je Ašner umro nekažnjeno i mirno pod okriljem Katoličke crkve, njegovi zločini ostaju na teret Republici Austriji i Republici Hrvatskoj. Republici Hrvatskoj zato što ga je pustila da pobegne, a Republici Austriji zato što je dopustila da ode s ovog sveta bez kazne“.
Veoma iscrpan referat pod naslovom „Ličko krvavo leto 1941:rimokatolički inspiratori i izvršioci genocida“ dao je Nikola Žutić sa Instituta za savremenu istoriju. Analizirajući na istorijskom mikroplanu Like fenomen neskrivene mržnje prema Srbima, koja se javlja već od nastanka nacije hrvatstva u drugoj polovini 19. veka, Žutić otkriva uzrok genocidnog ponašanja, odnosno mentalni i karakterni sklop odanog vernika.
Ispred Međunarodne komisije za istinu o Jasenovcu Vladimir Uljević je nastupio sa temom „Socijalno-psihološki aspekti fenomena genocida u svetlu “teorije definicionizma”“. Svoje predavanje Uljević je započeo činjenicom da uzurpiranje vlasti nad definicijama sa težnjom postizanja monopola nad istinama, od strane centara političke moći, oličenim u državnim i paradržavnim strukturama jeste najdelotvorniji instrument dotičnih centara moći i istovremeno pogonska snaga progresa i regresa u razvoju ljudskog društva. Razvijajući ovu tezu naveo je da je vreme genocida jedna vrsta „vanrednog stanja“ u socijalno-psihološkom pogledu i bitna determinanta tog vremena je jedno- na prvi pogled paradoksalno-stanje duha. Pre počinjenog zločina počinioci su bili obični ljudi i nastaviće to da budu i posle izvršenog ubistva. Genocid, smatra on, zahteva prethodno dehumanizaciju kriminalnih i nehumanih postupaka, a tek prividno paradoksalno je da u stvari samo grupa počinioca više ili manje duhovno uniformiše i dehumanizuje, dok žrtve ostaju iste.
U referatu pod nazivom „Logor Gospić u hrvatskoj nacionalno-rasnoj politici 1941. godine“ Milan Koljanin sa Instituta za savremenu istoriju iz Beograda ukazao je da se na osnovu dimicila, polne i starosne strukture žrtava ovog logora pouzdano može tvrditi da se radilo o sistematskom uništavanju srpskog i jevrejskog naroda sa cele teritorije NDH. On je istakao da je hrvatska nacionalno rasna politika u junu 1941. godine dobila vrlo efikasno sredstvo za ostvarenje svog najvažnijeg cilja: fizičkog uništenja srpskog i jevrejskog naroda.
Osvrt na stradanje srpskog sveštenstva u Jadovnu 1941. godine dao je sveštenik SPC-a Dragan Šućur. Ubijanjem arhijereja i sveštenika, koji su na najsvirepiji način mučeni, a poneki i živi bacani u jame, ustaška vlast je, smatra Šućur, ne samo pokušala da obezglavi, već i da potpuno satre SPC na teritoriji NDH.
Na skupu su govorili vladika Jovan Ćulibrk, međunarodni eksperti Kiril Feferman, Filipo Petruči, Rafael Izraeli, te  Mladenka Ivanović, Melita Švobi i drugi.  Na kraju konferencije okupljeni referenti složili su se da je istraživanje i evidentiranje žrtava nastradalih u NDH neophodno kako se ne bi obistinile reči  Ričarda Koena koji kaže da je poslednja žrtva genocida istina.

_____________

Ljudi s druge strane

Postoje istine koje se saopštavaju i posle 50 godina. Isto kao što postoje trenuci u životu pojedinaca kada ih ljudskost podstakne da nadigraju istorijsku neminovnost. Takve su priče onih koji su spasili ili koje je spasila neprijateljska ruka.
Svedočenje italijanskog senatora Ajmona Finestre u Banjalučkom Banskom dvoru o životnom putu koji  ga je od italijanskog dobrovoljca odveo do srpskih četnika, te zarobljenika i senatora, potaklo je istoričara Đuru Zatezala da opovrgne svaku zaslugu italijanskih vojnika i četnika u oslobađanju. Stara mržnja između četnika i partizana konfrontirala je sve prisutne, te je promocija knjige Mile Mihajlović novinara „RAI WORLD“ pretvorena u živi verbalni rat. Do trenutka kada je prisutan u publici, Dragan Lastavica ustao i rekao da za život može da zahvali italijanskom vojniku koji ga je spasio ustaškog noža. Nastao je muk, a onda su jedno za drugim krenula priznanja. Zatezalo je možda prvi put za 70 godina javno priznao da ga je od sigurne smrti spasila ustaška majka, sakrivši ga u ormar, a Jevrejin Aleksandar Nećak da bi on i njegova majka bili među nastradalom porodicom u Jasenovcu i Aušvicu da nije bilo nacističkog vojnika. Bez obzira na fašizam koji je bujao i ustaške termidore koji su brisali sve pred sobom postojali su i ljudi-ljudi s druge strane.Stara biblijska izreka kaže da je onaj koji je spasio jednog čoveka spasio celo čovečanstvo.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.