MEDIJI Srpski novac za antisrpske vrednosti

Piše Miodrag Zarković

Kome služe najuticajniji beogradski mediji koji su godinama unazad slepo podržavali svaki sumanuti potez režima, a danas deluju kao bajagi spremni na kakav bunt?

Razmatrajući skandal sa dnevnim listom „Alo!“, čiji je glavni urednik Antonije Kovačević smenjen navodno zbog toga što je predsednik Boris Tadić po inostranstvu kukao na njegovu uređivačku politiku, kolumnista „Vremena“ Teofil Pančić napisao je vrlo zanimljivu rečenicu:
„Ima nečeg perverznog u tome da se švajcarskim, nemačkim ili tako već nekim novcem promovišu libijsko-belorusko-ibarskomagistralsko-republičkosrpske vrednosti… Što ne ide, ne ide, bre!“, izjasnio se Teofil Pančić u svojoj redovnoj kolumni, objavljenoj 16. juna, svega nedelju dana pošto je rukovodstvo srpskog ogranka švajcarske kompanije „Ringijer“, čije je izdanje „Alo!“, donelo odluku o smeni Kovačevića.
Poruka cele kolumne, a posebno ove rečenice, više je nego jasna: „Alo!“ je list švajcarske kompanije, tj. finansiran je šilinzima, pa je samim tim neka vrsta moralnog prekršaja kada članovi te redakcije hoće da vode prosrpsku – ili, ne daj Bože, srpsku – politiku. I, u suštini, to i nije nužno netačna ili skaradna tvrdnja. Pančić je vrlo, vrlo retko u pravu, ali ovog puta njegova logika ima određeni legitimitet. Ono, jeste da takav pogled na novinarsku profesiju može da zazvuči ekstremno surovo u svom ogoljenom obliku – ima da pišeš (i razmišljaš) u ime onog ko te plaća i kraj priče – ali odavno nije nikakva tajna da su se mediji unekoliko udaljili od izvorne ili poželjne etike, pa i namene. Urednici i novinari mogu da balansiraju između lične, profesionalne časti i potreba svojih finansijera, a što su spretniji u tom balansiranju, to su njihovi proizvodi kvalitetniji, ali bajkovita predstava o neograničenoj slobodi glasila raspršena je još pre više decenija, tako da Pančić, začudo, jeste na tragu ideje koja deluje smisleno.
Propust, međutim, postoji, a ogleda se u samoj postavci stvari: „Alo!“ ne izdržavaju Švajcarci, niti njihovi franci. Oni ga jesu pokrenuli, njihovo je bilo početno ulaganje, ali taj list živi na srpskom tržištu od srpskih čitalaca i oglašivača koji se obraćaju srpskim čitaocima. Dakle, izdržavaju ga dinari! „Alo!“ i sve ostale ovdašnje medije izdržavaju građani Srbije, u najdirektnijoj mogućoj relaciji.
Što će reći da bi, primenimo li Pančićevu (i, ponavljam, ne samo njegovu) logiku, „Alo!“ i drugi ovdašnji mediji morali da promovišu srpske vrednosti. Ne švajcarske, nemačke ili tako već neke, već srpske vrednosti. U suprotnom, imamo na delu „nešto perverzno“, zar ne?!
Hajde da vidimo da li naša glasila poštuju ovu jednostavnu logiku ili su se okrenula perverzijama…

ZABRANJENO ZA RODOLJUBE
Možemo ovde da se uzdržimo od dubljeg ulaženja u to šta su srpske vrednosti ili srpski interesi ako hoćete, pošto o tome ne postoji širi društveni konsenzus. Politička elita je mahom okrenuta reformama, tranzicijama i integracijama, barem načelno (mada su rezultati takvi da izgleda kao da im je nesputana korupcija jedino načelo kojim se rukovode), dok je običan svet prilično podeljen po ovim ključnim pitanjima, uz to da većina stanovništva (prema svim relevantnim istraživanjima, a bogami i rezultatima izbora) ipak daje prednost nacionalno obojenim gledištima. Mogli bismo to da posmatramo kao manje ili više primetnu napetost između nacionalno-emotivne većine na jednoj strani i proračunate, anacionalne manjine na drugoj.
(Dodatnu komplikaciju donosi činjenica da maltene neograničena vlast koju je prigrabila anacionalna manjina nije baš bez legaliteta, koji joj je, paradoksa li, na poslednjim izborima podarila upravo nacionalna većina; jeste, neka predizborna obećanja su brutalno pregažena i izneverena, ali većina za sada ne pokazuje spremnost da se masovno pobuni protiv takvog ishoda, tako da legalitet aktuelne vlasti ipak ostaje u domenu teoretskog.)
U takvoj, poprilično haotičnoj situaciji, glasila bi najpre i najviše mogla da doprinesu društvenom napretku tako što bi bila otvorena za oba suprotstavljena pogleda. Ukratko, ništa korisnije po Srbiju ne bi bilo u ovom trenutku, od medija koji ne favorizuju ni anacionalnu manjinu, ni nacionalno osetljivu većinu. To bi bila možda i jedina srpska vrednost oko koje bi se relativno lako postigao društveni konsenzus – pogotovo zbog toga što nam je i dalje u svežem sećanju titoističko jednoumlje, sa svim njegovim tragičnim posledicama.
Da li onda ovdašnji mediji, izdržavani srpskim novcem, promovišu barem tu srpsku vrednost? Ne baš, ako ćemo iskreno. Tačnije, nimalo je ne promovišu, što je vrlo plastično pokazalo hapšenje Ratka Mladića. U svim tim dramatičnim danima vodeći srpski dnevni listovi i najgledaniji TV kanali bili su maltene zabranjeni za javne ličnosti koje su se protivile Mladićevom izručenju. Odavno je ovde prisutno mišljenje da je takva jednosmerna saradnja sa Hagom –  saradnja koja podrazumeva obaveze samo jedne strane (Srbije), a oprašta svaki nedostatak odgovornosti druge strane – nemerljivo štetna po našu još ranjivu i krhku državu. Razvoj događaja posle izručenja Slobodana Miloševića, njegovog državnog i vojnog rukovodstva, te Radovana Karadžića, samo je ojačao argumente u prilog ovakvom stavu, jer čak i sa čisto račundžijskog aspekta Srbija tim izručenjima nije dobila ništa što bi ih naknadno opravdalo. Ako ne pre, a onda je barem hapšenje Mladića bilo prilika da se u srpskoj javnosti povede uzavrela debata o tome koliko se našoj naciji isplati da se dalje povinuje ponižavajućim zahtevima Haškog tribunala.
To bi se, barem, očekivalo od glasila koje izdržavaju srpski dinari.
Dogodilo se, međutim, potpuno suprotno, kao i nebrojeno puta do sada: novinama i televizijama su tih dana defilovali sve sami evrofanatici, čija je jedina svrha bila da izmere koliko smo na nekoj samo njima znanoj skali uspeli da usrećimo Bramerca i umilostivimo Vašington i Brisel. Nacionalno osetljive javne ličnosti koje bi se pobunile protiv izručenja bile su potpuno isključene iz vodećih glasila, sve dok Mladić nije sleteo u Ševeningen.
Srpski novac, tj. novac srpskih čitalaca i gledalaca, u tom slučaju je finansirao promovisanje vrednosti koje se ni u ludilu ne mogu smatrati srpskim.

KOJI NAROD, SIMONOVIĆU?
Da li je srpske vrednosti promovisao makar sporni „Alo!“, te je njegov urednik zbog toga platio cenu? I ovde je teško dati potvrdan odgovor. „Alo!“ je jednostavno sledio svoju koncepciju, pa se celom problematikom Mladićevog hapšenja bavio na tabloidan način. Nije tu bilo nacionalnog, koliko „narodskog“ doživljaja cele stvari. E sad, Boris Tadić i njegovi najbliži saradnici nisu poznati po osećanju za nijanse, njima je takvo izveštavanje zaista moglo da zaliči na kakvo „nacionalističko divljanje“, što je predsednika navelo na to da u intervjuu nemačkom novinaru ogovara srpska glasila u stranom vlasništvu. „Alo!“ je reagovao protivudarom, tj. napadom na predsednika i njegov pokušaj uticaja na medije, a sve se završilo smenom Kovačevića, obrazloženom na krajnje nevešt način: rukovodstvo srpskog ogranka „Ringijera“ uveravalo je javnost da smena Kovačevića nema nikakve veze sa Tadićevim nezadovoljstvom, već da se sve to slučajno (?!) poklopilo sa ranijim nesuglasicama unutar kuće.
Ko se malo vrati u prošlost, međutim, prisetiće se da je upravo „Alo!“ bio list koji je o prošlogodišnjim izborima u Demokratskoj stranci povukao sa svog sajta i iz štampanog izdanja tekst u tom trenutku štetan po DS. Reč je o tekstu koji je, kroz poluzvaničnu izjavu Vuka Jeremića, bacao sumnju na regularnost unutarstranačkih izbora na kojima je Jeremić poražen. Tekst bi inače bio novinarska poslastica, ekskluziva sposobna da podigne i tiraž i ugled lista, ali je munjevito skinut sa sajta, svega nekoliko sati pošto je tamo okačen, a u štampanom izdanju nikada nije ni osvanuo – vrlo je realna pretpostavka da je to urađeno na insistiranje nekoga iz samog vrha DS. I tada je Antonije Kovačević bio glavni urednik „Aloa!“, ali se tom prilikom nije oglasio.
Takođe, trebalo bi imati u vidu da ovdašnji „Ringijer“, pored „Aloa!“, izdaje i „Blic“, takođe dnevni list, poznat po izrazito antinacionalnoj uređivačkoj politici. Veselin Simonović, glavni urednik „Blica“, tako je hapšenje Mladića prokomentarisao kao „najbolju vest koju je ‘Blic’ objavio još od 5. oktobra“ (neobično je to da je u istoj kolumni Simonović utvrdio da smo hapšenjem Mladića zbacili sa sebe anatemu zločinačkog naroda – nije jasno na koji to narod Simonović misli, pošto on sam nikada nije krio da se nimalo ne oseća Srbinom; oduvek se predstavlja kao Crnogorac i to sledbenik „škole mišljenja“ po kojoj je Srbija 1918. godine okupirala Crnu Goru, tako da je nejasno za koji to narod smatra da povezuje njega i čitaoce „Blica“). Malo je nategnuto verovanje da je pod „Blicovim“ okriljem nastao i godinama izlazio „antihaški“ dnevni list, a da je rukovodstvu kuće tek nedavno zasmetala takva orijentacija.

ZAKASNELA PAMET
Neverovatno je i da je Kovačevićeva smena izazvala mnoge reakcije njegovih kolega, oni su naprasno shvatili da je režim stavio srpske medije pod potpunu kontrolu. Začuđuje slepilo (ili nešto mnogo gore) tih ljudi, koji kao da ne primećuju da je ovo što danas nazivamo režimom, a što vedri i oblači ovdašnjom političkom i društvenom scenom više od pola decenije zauzdalo srpska glasila maltene istog časa kada je Boris Tadić prvi put izabran za predsednika Srbije. Setite se samo tadašnje, horske molitve beogradskih medija, da će nam se eventualna pobeda nekog drugog kandidata kolektivno obiti u glavu i da ćemo, ne glasamo li za Tadića, završiti u azijskim i afričkim bespućima! Setite se i iste takve hipnotičke, robotizovane reakcije glasila oko predsedničkih izbora 2008, a naročito za parlamentarne izbore u maju iste godine. A danas neki od onih koji su onomad zdušno učestvovali u toj kampanji, jednoj od najsramnijih u modernoj istoriji, najednom žale nad tužnom sudbinom srpskog novinarstva!
Čitajući kolumnu Dragana J. Vučićevića u „Presu“, gde se spremno svrstao na stranu smenjenog Kovačevića – sa kojim je, istini za volju, u vrlo lošim ličnim odnosima – i zakukao nad medijskom okupacijom Srbije, nisam mogao da se ne prisetim nekih mojih razgovora sa Vučićevićem upravo s proleća 2008, kada smo zajedno radili u „Presu“. Još važnije, nisam mogao da se ne prisetim svih političkih pritisaka kojima su on i ostali rukovodioci „Presa“ morali da se povinuju (jedan od njegovih najbližih saradnika praktično je zahtevao od novinara beogradske rubrike ne samo da favorizuju Dragana Đilasa, već da na svaki mogući način obezbede Đilasovu pobedu na glasanju za gradonačelnika, inače će oni lično, novinari, snositi posledice). Zato bih voleo da u nekoj od narednih kolumni Dragana J. Vučićevića pročitam kada je i kako tačno počela medijska okupacija Srbije, koju on danas toliko prezire. Čini mi se da bi o tome mogao da iznese neka zastrašujuća, ali veoma korisna saznanja.

HAOS TEK POČINJE
U celoj halabuci oko Kovačevića i „Aloa!“ prećutana je možda i najvažnija činjenica: prema informacijama mnogih poverljivih izvora tiraži beogradskih dnevnih novina su u rapidnom padu. Što je sasvim u skladu sa ekonomskom agonijom celog društva, tj. sa srpskim novcem koji, kako bi rekao Teofil Pančić, izdržava perverznu promociju „evropskih“, a ne srpskih vrednosti. Prihodi ovdašnje štampe su značajno manji nego što su bili pre dve ili tri godine, a ni tada nisu bili na zavidnom nivou, i to je prizma kroz koju bi morali da se posmatraju potresi u medijima. Ne samo već odigrani, već i oni koji će neminovno uslediti.
Stanovništvo ima sve manje novca, a pogotovo oni koji nisu ni u kakvoj sprezi sa korumpiranim režimom. Shodno tome opadaju tiraži novina, koje se i inače ne trude previše da svojoj publici pruže kvalitetan sadržaj. Zaista, čak i u ekonomskom blagostanju bi bilo krajnje očekivano da se sunovrati tiraž „Politike“ kojom rukovodi Dragan Bujošević – vazda spreman da se hvata za gušu sa opozicijom, a nikada dovoljno hrabar da udari na vlastodršce. A ovako, u sveopštoj nemaštini, potpuno je razumljivo što i drugi listovi, kao što su „Blic“, „Alo!“ ili „Pres“, trpe značajne udarce u smislu prodaje. Već sada su neki od njih, ako ne i većina, ispod granice isplativosti, ka kojoj i ostali ubrzano padaju. Honorari i plate sve više kasne, a otpuštanja su postala već svakodnevica, tako da srpsko novinarstvo, pogotovo štampano, može da se nada samo još gorim danima.
U tim danima svakako će uslediti još potresa i dramatičnih odlazaka, kao i kukumavki na račun medijske okupacije od strane režima. Ali, dok budete pratili sve te skandale i skandalčiće, prisetite se samo da je, uz časne izuzetke, većina današnjih „buntovnika“ saginjala glave i ćutala pre tri godine, kada je u odnosu na danas sve bilo isto – samo uz nešto više novca. Srpskog novca.