KURTIS HENSON „Previše veliki da bi propali“

Piše Vladislav Panov

Nova filmska priča o finansijskom slomu megalomanske američke ekonomije iz najnovije produkcije „HBO-a“ ledi krv u žilama svakom gledaocu bez obzira na to da li je direktni (američki) očevidac, žrtva finansijske krize ili je po džepu zbog nje dobio u nekoj drugoj zemlji na planeti

Nedavno, uz veliko interesovanje publike, tematski najhrabrija i profesionalno jedna od solidnih američkih televizijsko-filmskih kompanija „HBO“ emitovala je film iz sopstvene produkcije „Previše veliki da bi propali“, on se bavi preciznom dramatizacijom zbivanja iz 2008. godine koji su doveli do stvaranja strašnog cunami talasa ekonomske krize čiji razorni uticaj još uvek ne uspevaju da saniraju mnoge svetske ekonomije, uključujući i našu. Priča ovog filma je fokusirana na domaće, američko tle i objašnjavanje šta se zaista dogodilo pre tri godine u njihovoj ekonomiji, a što se zatim prelilo širom planete. Ovo filmsko delo je dobilo vrhunski tretman i u njegovoj logistici tokom svih etapa produkcije i na kreativnom planu tokom samog snimanja. Iza kamere je bio čuveni Kurtis Henson, autor jednog od najboljih detektivskih filmova iz devedesetih godina prošlog veka, „Poverljivo iz El Eja“. Scenario je delo trenutno jednog od najcenjenijih televizijskih pisaca, čoveka koji je tvorac čuvene serije „Postati loš“, Pitera Gulda, a predstavlja ekranizaciju bestseler knjige reportera „Njujork tajmsa“ Endrjua Rosa Sorkina. Vrhunska glumačka ekipa predvođena je oskarovcem Vilijemom Hartom i više puta za tu nagradu nominovanim Džejmsom Vudsom, kao i desetinom njihovih jednako kvalitetnih i cenjenih kolega, tako da nijedno mestu u filmu, nijedan lik nije pokriven lošim ili neznanim interpretatorom, što je od izuzetnog značaja za autentičnost priče.

„NAPREDNE CIVILIZACIJE“
A upravo je uverljivost bila najneophodniji i najvažniji sastojak ovog ostvarenja. Priča o finansijskom slomu megalomanske američke ekonomije, odnosno tako dramaturško dočaravanje sudnjeg dana američkog finansijskog sistema da ono više liči na dokumentarni pristup, zahtevala je hiperrealističnost i vrlo važan iskorak u kreativnom pisanju. Zahvaljujući svemu ovome, „Previše veliki da bi propali“ ledi krv u žilama svakom gledaocu bez obzira na to da li je direktni (američki) očevidac, žrtva finansijske krize ili je po džepu zbog nje dobio u nekoj drugoj zemlji na planeti. Ovo je uzbudljivije i strašnije od bilo kojeg horora, u to nema sumnje. Ali, najdragoceniji kvalitet filma je što nije dočaran holivudski površno, ofrlje i uz pomoć stereotipa. Vremenska linija zbivanja je strogo poštovana, kao i doprinos svih autentičnih ličnosti, kako onih u vrhu američkog establišmenta, tako i onih sa Vol Strita, odnosno osiguravajućih kompanija čija je piramidalna kocka sa osiguranjima imovine, koju su pohlepni Amerikanci nemilice kupovali čim im je još pohlepnija država to omogućila ukidanjem kontrole nad najpohlepnijim kreaturama naše „napredne civilizacije“ bankarima, prouzrokovala pad prve domine. Svi oni predstavljaju krug megalomanije, gramzivosti i nezajažljivosti u bezumnoj nadi da će povoljnosti (stalni rast vrednosti nekretnina) večno trajati.
A, naravno, nisu. Pad vrednosti nekretnina zbog kojih su se zaduživali je bezmalo uništio i američku i svetsku ekonomiju, pošto su ogromne dugove servisirala brojna osiguravajuća društva van američkih granica, neutoljivo nezasita u brzom okretanju zarada nastalih u suštini ni iz čega.

KRIZA TEK DOLAZI
U centru pažnje filma je, ipak, jedan američki heroj. Po priči, zapravo, jedini pozitivac, američki ministar finansija Henri Polson. On je učinio sve da se izbegne potpuni slom američke ekonomije, ali nije objašnjeno kako se, uz sigurno neminovno Polsonovo učešće, dogodilo da uopšte nastanu pomenuti uslovi za eksploziju „megabalona“ od čudesno glomaznih dugova američkih najvećih banaka i osiguravajućih društava. Taj deo je vešto zaobiđen, pošto je fokus priče izmešten na početak kraja igre sa nekretninama koju su Amerikanci igrali na račun celog sveta.
Ono što je, ipak, najdragocenije u ovom filmu, čak više i od daleko sveobuhvatnije iscrpnosti dokumentarnih hitova iste tematike (uključujući i ovogodišnjeg dobitnika Oskara „Globalne krize“ Čarlsa Fergusona), jeste to što je ovde reč o igranoj produkciji sa vrhunskim učesnicima i autorima zahvaljujući čemu će film dospeti do daleko šireg auditorijuma. Posle ovog filma svet više neće imati lakonsku idealističku predstavu o Gordonima Gekoima sa Vol Strita. U poređenju sa oskarovskom interpretacijom dotičnog gospodina od strane Majkla Daglasa u Oliver Stounovom hitu od pre skoro četvrt veka „Vol Strit“, koji sa stvarnošću nije imao mnogo veze, današnje ajkule u skupocenim odelima koje vode banke sa Vol Strita, čine za ono vreme kaubojski robusnog negativca Gekoa seka persom, odnosno karikaturom. Uostalom, on je naivčina i mekušac jer je završio u zatvoru zbog šake dolara. Njegove kolege iz stvarnog života, ovog našeg, uništile su svetsku ekonomiju i bezmalo urušile ekonomski potencijal zapadne civilizacije, i za to su još dobili 700 milijardi od američkih vlasti! Kao da takav rasplet nije čudesno neverovatan, bankari su i pomenutu finansijsku „infuziju spasa“ strpali u džepove jer je nisu iskoristili po zamisli Pulsena, već u svom interesu. Državni novac izvučen, dakako, iz džepova ionako opelješenih američkih poreskih obveznika, i ovom prilikom je progutan od strane nezajažljivih bankara bez odgovornosti i bilo kakve kontrole. I, dakle, ekonomska kriza u kojoj je svet beznadno zaglavljen, ne da nije prošla nego tek treba da dođe. Odnosno, neće proći dok god se na njoj bude tako lepo, lako i dobro zarađivalo. Ukoliko to i nije skrivena poruka filma, a jeste, mora biti, nju je filmu prikačio život. Ovaj koji moramo da živimo. Zbog njih…