Knežev otmeni etos na „akciji“ u supermarketu

Piše Ljiljana Bogdanović

O etici Vidovdana u vreme društvenog i državnog ustoličenja neoliberalne ideologije i istorijskog zaborava

„I ako smo izgubili carstvo, duše naše gubiti nemojmo“, stihovi su narodne pesme koje veliki srpski etičar i klasični filolog Miloš Đurić citira u uvodu u svoje kapitalno delo „Vidovdanska etika“, objavljeno 1914. godine. Kao kakav „eho“ kroz vreme, više od dve decenije kasnije filozof i teolog Justin Popović 1939. godine nadovezuje: „Vidovdanska etika je regulativna ideja naše istorije, čim ona oslabi mi tonemo u sebičnost, u samoživost i bezdušnost, jer bi se bez vidovdanske etike naš narod udavio u živom pesku evropskog relativizma i njegovog rođenog brata – nihilizma“. Mnogo godina kasnije, u poodmakloj drugoj polovini dvadesetog veka, najznačajniji moderni srpski filozof Mihajlo Marković, razmatrajući pojam etosa u njegovom najširem značenju (karaktera i normativnog ideala), uz podsećanje na korene razumevanja ovog pojma i Heraklitovu misao „Karakter je čovekova sudbina“, konstatuje da „Etos u smislu moralnih pravila ponašanja u jednoj zajednici obuhvata sve ono što je uslov života te zajednice i što omogućuje ostvarenje njene idealne svrhe“. Ne pominjući posebno vidovdanski etos, ali posredno upućujući na valjani moderni „prevod uputa“ za razumevanje značenja i poruka kosovskog mita, Marković konstatuje i savremeni, po posledicama tragični razdor uma i etosa koji je izazvala moderna nauka! Ona je, naime, „s jedne strane svojim otkrićima i novim saznanjima unapredila ljudski život, oslobađajući čoveka od religijskog sujeverja i drugih oblika potčinjenosti, ali je s druge strane pokazala restriktivan odnos, ne samo prema svim vrstama vrednosnih sudova, već i prema mnogim dimenzijama uma“. Zaključak je jasan: samo znanje, bez ikakvog etosa, „lišeno je bilo kakve kritičke samosvesti o svrsi znanja, o tome kako se ono može upotrebiti na dobro čoveka i kako može biti zloupotrebljeno“.

ODGOVORI NA KOSOVSKU ZAGONETKU
Poput citata kakvih šifrovanih skraćenica, naveli smo markantne, više naučne i literarne nego ideološke momente razmatranja vidovdanskih etičkih postulata, koji, u rasponu od gotovo jednog veka, daju nedvosmislene odgovore na kosovsku „zagonetku“. Možemo li sa istom izvesnošću da navedemo autoritete i njihove dragocene priloge, i tako doguramo do ovog doba? Kako se naše vreme, dakle epoha globalizacije, „nosi“ (ili – „kosi“) sa pitanjima etosa, i kako se ovdašnja stvarnost tranzicije – kao srpski „prepev“ globalističke matrice – odnosi prema  postavkama vidovdanske i kosovske etike? Ili etike uopšte?
U nemaloj nevolji nađe se htenje i volja da se učini izbor reprezentativnog osvrta na razumevanje postulata vidovdanske etike u javnom životu i stvarnosti srpskog naroda danas. Posebna objašnjenja nisu neophodna, mediji bučno svakog dana  svedoče da je tako. Politički novogovor i stranački prvaci ( a upućeni svedoče da je isti slučaj i sa stručnom literaturom),  takođe. U vreme globalizma, a posebno neoliberalnog „projekta“ kao „funkcionalnog legitimisanja“, odnosno idejnog uređivanja stvarnosti uspostavljene političkim i ekonomskim procesima globalizacije – vidovdanska etika teško da ima ijednog ozbiljnog „advokata“ u redovima nacionalne elite fanatično ustremljene na evropski diskurs. Setimo li se ključnih postavki i duha svesnog (samo)žrtvovanja koji je okosnica ovog moralnog kodeksa, razumećemo lasno i zbog čega je tako. Kako će, na primer,  uzvišeni i otmeni etos Kneza Lazara uspostaviti dijalog sa društvenom scenom i ovim vremenom ili „nosiocima vlasti“, kada je knez razumeo da se upravo preko služenja časti svoje nacije služi duhovno-istorijskom životu čovečanstva? On je to uverenje sažeo u besedi u kojoj je rečeno: „Bolje nam je smrt u podvigu, nego li život u sramoti, bolje nam je u borbi smrt od mača primiti, nego li pleća neprijateljima našim podati. Umrećemo da uvek budemo živi.“ „Čisto antievropejstvo“, reklo bi se modernim novogovorom, koji prema mučeniku Lazaru ne bi imao milosti. Jer, svakom našem aktuelnom političaru ova „izjava“, kao i najslavnija srpska kletva, ona kneževa, jesu reči nerazumne, verovatno čak smešne i odvratne. Kakav život posle smrti, ajte, molim vas! Nerazumljiva su to i nepotrebna stradanja, poraz se ne može pretvoriti u pobedu, a saradnja i „uvažavanje realnog odnosa snaga na terenu“, to jest u ovom konkretnom slučaju – vazalstvo, ropska pokornost i pristajanje na okupaciju – izbor su duha i principa našeg demokratskog, promućurnog i progresivnog sveta. Koliko je samo truda, projekata i novaca potrošeno da se Srbi kao ponavljači, upravo ovakvim „nikako život u sramoti“ načelima, ne bi uporno i iracionalno vraćali. Uostalom, ako su se milošću sudbine i 2000. godine uspostavljenog demokratskog poretka, posle dugog stradanja i „strašnih grešaka što su ih ovdašnji političari tokom devedesetih počinili“, najzad opredelili za slobodu pojedinca da maksimalno iskoristi svoje sposobnosti i šanse (a zna se, za nejednake talente i rezultate treba da postoji i nejednaka nagrada), za takmičenje, konkurenciju i pravo na ličnu afirmaciju kao zagarantovano božansko i ničim ometano pravo, ne mogu građani Srbije robovati mitovima i gotovo nastranom razumevanju časti i dužnosti! Završeno je sa kosovskim junacima i njihovim fatalističkim pristupom večnosti.

NIJE VIDOVDANSKA, ALI NEKAKVA JESTE
Toliko snevani individualizam i poželjni „american way of life“, kada jednom već te evrointegracije stvarno ovde zažive  i kada svi u megamarketu, autletu, kao i uopšte – u svom udobnom i slobodnom životu budu svoji na svome, pokazaće se kao moralni sklop nadmoćan naklapanjima o služenju „etici otačestva“ i  virtuelnom „krugu vrednosti svoje nacije“! Knez i njegovi vitezovi nisu odabrali „zemaljsko carstvo“. Mi, umorni, napaćeni i rezignirani, želeći „sve i to sada odmah“ – jesmo. Mi ili neko drugi, a u naše ime, svejedno. Na mnogo načina, i kada to ne moramo, doslovno ili alegorijski, mi sada volimo da „uvažavamo kosovsku i dosovsku realnost“. Nadmoć individualnog i sebičnog prava ( u odnosu na pravo zajednice) tako je, vremenom i gotovo neosetno, u srpskom društvu i državi javno ustoličena kao moralno načelo. Nije vidovdanska, ali nekakva etika jeste.
Vratimo li se pomenutom razmatranju Mihajla Markovića koji kaže da etos omogućava ostvarenje idealne svrhe jednog društva, te da je kroz istoriju beleženo da je „takva svrha kod Konfučija bilo čovekoljublje, kod Platona ideja dobra, kod Aristotela čuvanje prave mere, kod hrišćana ljubav prema bližnjem…“ šta možemo izdvojiti kao idealnu moralnu  „svrhu“ savremenog srpskog društva? Odgovor svakako neće biti „zadovoljstvo časnog života za svoju naciju i pokolenja“, kako vidovdansku etiku, dajući joj opštečovečanski smisao, a ne usko nacionalni značaj, razume Miloš Đurić. Pisac „Vidovdanske etike“, naime,  tvrdi da je u slučaju kosovskog mita i na njemu tvorene filozofije dobra, reč o  duhu čovekoljublja, lepote i ljubavi prema slobodi – te nepisane filosofije morala srpskog naroda.
Ako je vidovdanska etika dakle sada „retro“ pojava, znači li to da se obistinila pomenuta slutnja Ave Justina da „tonemo u sebičnost, u samoživost i  bezdušnost“, da se već „davimo u živom pesku evropskog nihilizma“? Kao naprosto opsednuti žudnjom da viknemo – ja imam, ja posedujem, ja uživam i neću da se žrtvujem, neću da gledam u večnost, već živim za sadašnjost („ma šta to značilo“), svedočimo da ne delimo snove o  vaskrsenju i večnosti, na način na koji su to slavni preci činili.

PISAC I POLITIČAR
Da li je zaista tako ili, pak, samo izgleda da je tako? Da li je možda bliže istini da je ova druga pretpostavka „da samo izgleda tako“ tačna, što bi značilo i da nacija – u svojoj modernosti i prihvatanju „neminovnog evropejskog puta“ i nije baš iskrena. Još uvek se dvoumi. Sluteći da u Evropi, Vidovdanu i drugim opsesijama koje „tamo ne razumeju“, možda nema mesta. O tom nerazrešenom izboru, o tvrdokornom mada sada javno nimalo podsticanom, već – naprotiv – prikrivanom i prećutanom tragu i tragovima vidovdanskih opsesija, mitologija, pa dakle – etosa, posredno svedoči i jedan zapažen i javnom pažnjom izdašno počašćen događaj. Reč je o nedavno publikovanom, u štampi i elektronskim medijima, razgovoru predsednika Srbije i angažovanog pisca i kolumniste. Borisa Tadića i Svetislava Basare. U osvrtu na prilike u zemlji, a posebno u „zapuštenom“ mentalnom stanju nacije, osvrtu ambicioznom i pretencioznom, uvaženi sagovornici su se složili da je preobražaj nacionalnog identiteta i kulturno-psihološke matrice prvi imperativ društvenih i političkih nastojanja da se narod „izvuče iz kulturološkog gliba“ i umesto „klizanja u nekakav novi vid varvarstva“ uputi koridorima civilizovanog sveta. Mora se, veruju ova dvojica, početi upravo od Kosova i bespuća u koja nas nesporazumi sa svim složenim pitanjima vezanim za tumačenje njegovog mita guraju.
„… da se odgurnemo od mita. Kosovski mit, koliko god da je sastavni deo identiteta, na najbrutalniji način zloupotrebljavan je protiv interesa svakog Srbina. Makar u proteklih 20 godina… Setimo se, recimo, proslave 600 godina bitke na Kosovu. To je jedan od najočitijih i najtragičnijih primera, potom uranjanje u rat, propast i stradanja, bez ikakvog sagledavanja nacionalnih balansa: da se stvari promene, da se sagleda budućnost i da se razume istorija“, govoraše Tadić. Basara, koji u ovom razgovoru gotovo da nastupa kao predsednikov alter ego, spremno odgovara: „Mislim da bi kao početna stvar, kao pokušaj promene kulturnog modela, moglo biti da ovaj narod sazna činjenice o Kosovskoj bici, da su učesnici Kosovske bitke bili mnogo savremeniji od nas savremenih. Oni nisu bili motivisani nikakvim mitom, oni su ljudi jednostavno branili svoju zemlju. Postupali su krajnje racionalno. U drugoj polovini 19. veka oživljava se taj mit.“
Citiranjem opaski iz ovog razgovora možda demantujemo rečenu slutnju da je teško u ovom vremenu pronaći strasno svedočenje o vidovdanskom etosu!  Biće da su jedan pisac i jedan političar, možda i ne nameravajući da to učine,  potvrdili da i leta 2011. godine vidovdanski etos zapravo – živi i traje. Kao da vekovi stoje!