Klonovi u ishrani

Piše Mara Knežević Kern

Propast pregovora EU o eventualnoj zabrani uvoza kloniranog mesa iz Amerike, znači da je njegov uvoz praktično dozvoljen – uz dodatni uslov: ovakvo meso ne sme biti posebno etiketirano. Mnogi se pitaju da li to znači da Evropljani već uveliko konzumiraju ovo meso, ne znajući za to

Među zemljama EU, Nemačka je prva podlegla uceni SAD, što je onemogućilo Francusku da istraje u daljim pregovorima. Amerika je Evropljanima jasno stavila na znanje da će svaka zemlja koja odbije da prihvati klonirano meso biti podvrgnuta ekonomskim sankcijama – što bi za zemlje EU značilo gubitak od 250 miliona evra, koliko iznosi godišnji izvoz u Ameriku.
I dok EU podleže ucenama koje će od stanovnika Unije načiniti pokusne kuniće, budućnost malih poljoprivrednika – koji se u Francuskoj bave tradicionalnim uzgojem stoke – sve je neizvesnija. Prema pisanju časopisa „20 minuta“, Francuska je svoje male poljoprivredne proizvođače već „pustila niz vodu“, što je dovelo do samoubistva 400 vlasnika farmi koji su tradicionalno vezani za svoje životinje i teško podnose njihov gubitak.
Očigledno je da proizvedena kriza stočarstva koincidira sa pritiskom na Francusku da otvori tržište za meso kloniranih životinja, kao i za GMO – da bi Evropljane „spasli od gladi“.

STRATEGIJA  „MONSANTO“
Uprkos otporu evropske javnosti prema GMO, sa kulminacijom 1998. godine – posle „skandala-Pustaj“, „Monsanto“ je uspeo da nametne pravila igre – blokira medije i uđe u Parlament, kako bi preko lobista sproveo strategiju za izvlačenje kompanije iz krize. Organizovan je čitav „ratni štab“, on je pripremio tri probiotehnološka izveštaja sa ciljem da se obezvrede rezultati do kojih je došao naučnik dr Arpad Pustaj tokom rada na genetskoj modifikaciji krompira.
S obzirom na to da nije imala nikakve argumente u odbranu svoje tehnologije, kompanija je odabrala marketinški pristup izbegavanja učestvovanja u bilo kakvoj javnoj raspravi s naučnicima koji znaju o čemu se zapravo radi. I ne samo to, svako ko se usudio da izgovori istinu o GMO bio je sistematski potisnut iz naučnih krugova, gubio je posao, a neretko je atakovano i na život oponenata „Monsantove“ tehnologije.
Režiser Bertran Verhang već 10 godina snima filmove sa temom – genetski inženjering, a njegov film „Život koji se oteo kontroli“ koristi se u Bavarskoj kao nastavno sredstvo.
Verhang se zainteresovao za pozadinu skandala koji je izazvao dr Arpad Pustaj izjavom da genetski modifikovano povrće nije bezbedno, posle čega je krenuo tragom kriminalnih aktivnosti kompanije „Monsanto“ koja je eliminisala sve koji nisu pristali da „lažiraju“ rezultate naučnih saznanja u vezi sa GMO. Rezultat njegovih istraživanja pretočen je u film pod nazivom: „Napadnuti naučnici – Genetski inženjering u magnetnom polju novca“ („Scientists under attack – Genetic engineering in the magnetic field of money“).

SKANDAL PUSTAJ
Dr Arpad Pustaj je naučnu karijeru započeo na „Rovet Risrč Institutu“ (Aberdin, Škotska), radeći na projektu genetske modifikacije krompira, za koji je njegov tim dobio stipendiju od škotske vlade u visini od 1,2 miliona online casino dolara.
Tokom dvogodišnjih eksperimenata sa krompirom – u koji su ubacivali gen visibabe radi poboljšanja otpornosti biljke – otkrili su da se na probavnom sistemu životinja hranjenih ovim krompirom pojavljuju znaci ozbiljnih oštećenja. To je nagnalo dr Pustaja da tokom intervjua prikazanog na Bi-Bi-Siju (1998) upozori javnost na opasnost. „Skandal – Pustaj“ iniciran je njegovom izjavom: „Nije fer izložiti ljude ovoj hrani bez dodatnih naučnih provera, a ako mene pitate –taj krompir ne bih jeo.“
Vlada je – pod pritiskom industrije – momentalno obustavila rad njegove laboratorije, a dr Pustaj je suspendovan sa mesta direktora „Rovet Risrč Instituta“ i nikad više nije bio angažovan na novim naučnim projektima. Njegovi saradnici su doživeli istu sudbinu.
Kad se zna da je ovaj institut na ime istraživačkih projekata dobio tri miliona dolara od kompanija koje su računale na profit iz proizvodnje GM krompira, postaje jasno zbog čega je usledila tako surova odmazda. Mnogi tvrde da se dr Pustaj može smatrati srećnim što je uopšte ostao živ. Odmazdi su se priključili i zvaničnici iz Kraljevskog društva i Akademije medicinskih nauka, svojim svrstavanjem na stranu kriminogenih elemenata dokazali su da se ovaj sektor nalazi van bilo kakve javne kontrole.
U Verhangovom filmu se pojavljuje i meksički naučnik dr Ignacio Čapela, čije aktivnosti nisu promakle službama zaduženim za prikrivanje informacija koje bi mogle usporiti globalno uspostavljanje kontrole nad hranom.
Dr Čapela je ozbiljno prišao fenomenu genetskog inženjeringa, ne pristajući da – kao većina naučnika – svoje znanje iznajmi onome „ko da više“. Upozorio je na činjenicu da 95 odsto istraživanja u ovoj oblasti plaća industrija, što znači da se samo pet odsto naučnika može smatrati nezavisnim. Ovo ukazuje na trend postepenog nestanak prave nauke i njeno pretvaranje u uslužni servis industrije.
Do koje mere je dr Čapela bio u pravu potvrđuje ponašanje jednog od najuticajnijih medicinskih časopisa „Nature“, koji je u proleće 2001. godine uradio nešto što se ne pamti za 137 godina njegovog postojanja. Urednici su povukli već objavljeni članak dr Ignacija Čapele, u kojem je izložio rezultate svojih istraživanja u vezi sa ukrštanjem starih meksičkih sorti kukuruza sa GM varijetetima, upozorivši na opasnost koja preti oblasti Oaxaca – velikom genetskom rezervoaru različitih sorti kukuruza koje su odatle krenule u svet pre 5.000 godina. Takođe je skrenuo pažnju na činjenicu da se manipulacija semenom odvija uprkos zvaničnoj politici vlade koja deklarativno brine o njegovoj zaštiti.
„Monsanto“ je uz pomoć marketinške kompanije „Bivings grup“ pokrenuo neviđenu kampanju blaćenja dr Čapele, u kojoj je – nizom prljavih trikova i ucena – došlo do javne diskreditacije ovog naučnika i njegovog gubitka posla na Berkliju.
Neposlušni dr Čapela je, u međuvremenu, krenuo putem radikalnog aktivizma. On je u Meksiku osnovao udruženje „Mikologikal faciliti“,  u saradnji sa Kostarikom i Ekvadorom bavi se zaštitom prava lokalnih sorti – kako iz oblasti Oaxaca, tako i na čitavom latinoameričkom kontinentu.

ŠTA ŽELI „MONSANTO“
Kad je reč o kompleksnim organizacijama, kao što su VHO, FAO, UN… mora se napomenuti da njihovi naučnici i specijalisti često pošteno rade svoj posao, ali rezultati  u konačnom ishodu mogu biti veoma problematični. Tako je bilo moguće da se – uprkos promovisanju organske hrane od strane VTO, zagovarala je da se za 10 godina udvostruči njena proizvodnja –  istovremeno vrše pritisci na međunarodnu zajednicu u pravcu nametanja GMO. Tu je i svemoćna, sveprisutna FDA, koja je – uprkos zahtevima Britanskog lekarskog udruženja da se objavi moratorijum na komercijalno sejanje GM kultura – ostala pri svom izveštaju iz 1992. godine, u kojem tvrdi da „nije potrebno naučno ispitivanje hrane dobijene od biljaka podvrgnutih bioinženjeringu“.
Što se američkog javnog mnjenja tiče, kampanja zataškavanja, prikrivanja i negiranja štetnosti GMO sprovedena je besprekorno. Za Amerikance je to bila (i ostala) tabu tema – ljudi nisu bili svesni šta jedu, iako je već 60 odsto hrane bilo GM. Tek kad su leptiri počeli da umiru od polena GM kukuruza, koji proizvodi sopstveni pesticid, štampa je počela da reaguje.
Hajka na protivnike GMO u Evropi uzima maha, nedavno je u Nemačkoj jedan naučnik dobio otkaz, kada je javno izrazio sumnju u bezbednost GMO. On je upozorio na činjenicu da skoro sva hrana koju Nemci konzumiraju sadrži neku vrstu GM sastojaka, kako u soji, tako i u kukuruzu.
Što se tiče kanadskih farmera oni su na istom brodu s Indijcima, samo – bankrotirali su. U Ontariju je u poslednjih 30 godina nestalo 40 odsto farmi.
Indijski naučnik i aktivista dr Čopra podseća na neslavne rezultate prve zelene revolucije koja je započela u Meksiku i Indiji. Posle „tehnološkog napretka“ 200.000 zemljoradnika je izvršilo samoubistvo, popivši pesticid kojim su im zatrovali njive i potomstvo. Umesto da subvencioniše zdravu poljoprivredu vlada je stimulisala poljoprivrednike da iskoriste subvencije koje su davane za nabavku GM žitarica i pratećih pesticida.
Na samitima posvećenim očuvanju ekosistema jednoglasno je zaključeno da se budućnost planete nalazi u rukama nerazvijenih zemalja koje još nisu zabrazdile u visoku tehnologiju i u malim samoodrživim poljoprivrednim imanjima.
Oni koji nas uvlače u kolo evropskih kodeksa prećutkuju da kvalitet proizvoda kojima hranimo našu decu neće biti garantovan setom standarda pod nazivom HACCP  (Hazard Analysis Critical Control Point), definisanim kao „sistem koji obuhvata niz postupaka za kontrolu procesa i osetljivih tačaka u lancu proizvodnje hrane“ – usvojen od strane VHO kao „najefikasnije sredstvo za kontrolu bolesti izazvanih hranom“.
Problem je što ovi propisi ne isključuju prisustvo GMO, niti zabranjuju korišćenje kloniranog mesa. Naprotiv, ovaj sistem je osmišljen tako da lokalnim proizvođačima zdrave hrane oteža pristup tržištu, namećući im niz birokratskih prepreka, s kojima iz finansijskih razloga neće moći da se izbore. Ova kontrola se ne odnosi na kontrolu laboratorija u kojima se proizvode klonovi, niti prati stanje pokusnih životinja hranjenih GM hranom. HACCP kontrola stupa na scenu tek kad ovo smeće neometano uđe u Srbiju, kako bi se „bezbednom procedurom“ prosledilo do trpeze konzumenata.
Ako moćna EU nema petlju da odbije danajske darove iz američkih laboratorija, koliko će dugo odolevati „evropska Srbija“ – ukoliko neki tajni pakt već nije potpisan?