Kavkaske dileme Beograda

Piše Dragomir Anđelković

O neozbiljnosti i samoživosti aktuelne srpske državne politike u svetlu azerbejdžansko-jermenskog konflikta

Srbi tradicionalno imaju mnogo više simpatije za Jermene nego za Azerbejdžance. Prvo, sudbina oba hrišćanska naroda bila je umnogome slična. I srpski, i jermenski etnički prostor, zahvaljujući turskoj ekspanziji, nemalim delom je zbrisan, odnosno usled boljševičkog voluntarizma neki njegovi  preostali segmenti na ovaj ili onaj način su odvojeni od središnjeg dela nacionalne teritorije. Mi znamo da je Nagorno-Karabah – istorijska i etnička jermenska pokrajina koja je 1921. godine partijskom odlukom dodeljena Azerbejdžanu – za Jermene isto što i za nas Srpska ili Kosovo. Drugo, nemali broj Jermena vekovima je živeo među Srbima. Naši odnosi su oduvek bili prijateljski, a u venama hiljada Srba, usled mešanja, teče i jermenska krv. Ipak, emocije su jedno, a državni računi nešto sasvim drugo. Tu primat imaju ogoljeni interes.

SUROVI DRŽAVNI RAČUNI
Srbija treba da održava što je moguće bolje odnose i sa Azerbejdžanom, i sa Jermenijom. Život je surov, a kamoli politika. Kakva god bila pravda utemeljena na istorijskom i etničkom pravu ipak je nezaobilazno Međunarodno pravo (ne zaboravimo da pravo i pravda nisu isto). Dok opravdano branimo na njemu, nesumnjivo, utemeljen stav da je Kosovo neodvojiv deo Srbije, ne možemo da imamo drugačiju poziciju kada se radi o statusu Nagono-Karabaha. Naravno, načelni stav ne znači da on intenzivno mora da bude ispoljavan. Izuzev kada se radi o principijelnim opredeljenjima u vezi sa celovitošću država, Srbija treba da se drži što dalje od jermensko-azerbejdžanskih sukoba. Uostalom, bez obzira na pozitivnu percepciju Srba od strane Jermena, njihovi političari postupaju vrlo proračunato kada se radi o nama.
Jermenija je, uprkos savezništvu sa Rusijom i prijateljskim odnosima sa Srbima, ozbiljno razmatrala mogućnost da prizna nezavisnost tzv. „države Kosovo“. Kako je izjavio jermenski predsednik Serž Sargsjan, njegova zemlja je „načelno naklonjena ostvarivanju prava naroda na samoopredeljenje i sa tog stanovišta pozdravlja kosovsku nezavisnost“. Naravno, tu se pre svega radi o nastojanju Jerevana da izdejstvuje međunarodno priznanje nezavisnosti Nagorno-Karabah.
To je potvrdio i jermenski ministar spoljnih poslova Vardan Oskanjan, kada je rekao da njegova zemlja ne prihvata da je Kosovo jedinstven slučaj, već je spremna da prizna nezavisnost Kosova pod uslovom da Amerika i njeni saveznici prihvate da se isto rešenje primeni i na Nagorno-Karabah. U tom svetlu treba gledati i na snažne veze između kosovsko-albanskih lobista u Americi i tamošnjih zastupnika jermenskih interesa. Među njima je postojala i postoji dobra saradnja, a važan čovek u obe grupe, njihova ključna karika, dugo je bio, a dalje je u nekoj meri, nama dobro znani po antisrpskom delovanju, dugogodišnji američki republikanski senator (od 1969. do 1996. godine) i poraženi predsednički kandidat (1996) Bob (Robert) Dol.
No, kako je, bez obzira na sve pritiske jermenskog lobija, američki stav ostao nepromenjen, tj. Vašington i dalje insistira na tome da je Kosovo poseban slučaj, Jerevan se uzdržava od priznanja secesionističkog akta Prištine. Svestan je da bi time izazvao nezadovoljstvo Moskve, a ništa značajno ne bi dobio od Vašingtona.

SPOLJNOPOLITIČKA POLIVALENTNOST
Srbija zbog svega toga ne bi trebalo da se ljuti. Naprosto, svaka država gleda svoje interese i tu nema mesta emocijama. Iako su Srbi i Jermeni prijateljski narodi, bar za sada, kada se radi o odbrani ostataka Međunarodnog prava, poklapaju se interesi Beograda i Bakua, a ne Beograda i Jerevana. Još nešto treba imati u vidu: Srbija nije zvanično zauzela stav, verovatno radi dobrih odnosa sa Turskom, da je nad Jermenima izvršen genocid. Vlada Jermenije na tome širom sveta insistira ozbiljnije nego što naša aktuelna vlast nastoji da se koliko god je moguće više zemalja uzdrži od priznavanja Kosova. Ako na stvari gleda iracionalno, isto kao mi kada se radi o jermenskom premišljanju u vezi sa statusom naše Južne pokrajine, Jermenija ima osnova da se ljuti što nismo postupili kao mnoge zemlje, uključujući i nemali broj zapadnoevropskih, koje su osudile turski genocid nad Jermenima. No, valjda je za našu žutu vlast „olakšavajuća“ okolnost to da je koliko i prema masakru izvršenom nad Jermenima ravnodušna i prema genocidu koji su nad njenim sopstvenim narodom 1941. do 1945. godine izvršile ustaše, uz podršku nemalog dela hrvatskog naroda. Ali, da se vratimo spoljnoj politici.
Da je kojim slučajem Srbija zvanično prihvatila istorijsku istinu u vezi sa genocidom nad Jermenima, to ne bi ugrozilo njene, inače objektivno rečeno dobre odnose sa Azerbejdžanom. Baku vodi vrlo racionalnu politiku, po principu bratstvo za bratstvo, a sir za pare. Otuda, ma koliko mu bila bliska Ankara i bez obzira na to što sa njom deli antagonizam prema Jermenima, njoj ostavlja da se nosi sa problemom genocida koji se desio tokom Prvog svetskog rata, a ni na koji način nema veze sa Azerbejdžancima.
Srbija treba da razvija što bolje odnose sa Bakuom, kao i, razume se, sa Jerevanom. U vezi sa odbranom teritorijalnog integriteta zemlje, kao i realno ostvarivim unapređenjem ekonomske saradnje, to valja da čini kada se radio o Azerbejdžanu. Na osnovu verske i sudbinske bliskosti sa Jermenima, ali i potrebe da se parira neoimperijalnim ambicijama Turske koje ugrožavaju obe zemlje, pametno je da Srbija razvija što je moguće bolje odnose sa jermenskom državom. Nije nemoguće da sa obe zemlje imamo uspešnu međunarodnu, ekonomsku, pa i vojnu saradnju. Sa njima nemamo nikakve direktne nesporazume, a politički pragmatizam trpi i naizgled protivrečne političke kombinacije ako su pravilno pozicionirane.
No, problem je što nemamo vlast koja je nacionalno pragmatična. Ona je samoživa i lakomislena. Da nije tako zar bi Srbija pokušavala da uspostavi strateško-partnerske odnose sa Turskom koja je priznala secesionistički akt naše Južne pokrajine? I posredno podržava separatističke trendove u Raškoj oblasti, odnosno koja je tokom građanskog rata u BiH i terorističko-pobunjeničkih nasrtaja na našu zemlju na Kosovu podržavala srpske protivnike, da bi 1999. godine uzela i neposredno učešće u agresiji na Srbiju! Zar je takva Turska prijatelj naše zemlje? Dok oficijelni Beograd ne smogne hrabrosti da kaže da nije, i da u skladu sa tim postupa, o kakvom nacionalnom pragmatizmu vlasti uopšte možemo da govorimo?
Možemo da pričamo samo o njenom lično-partijskom utilitarizmu. Ko zna, možda je deo toga i nedavna epizoda našeg podilaženja režimu aktuelnog predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva, koja je opravdano izazvala niz reakcija javnosti i medija. Alijev Junior se trudi da se oduži ocu jer mu je, tek uz prikrivanje demokratsko-izbornim zastorima, omogućio da preuzme vlast posle njegove smrti. Zahvalni, ali i proračunati sin, koji shvata koliko je koristan kult „oca nacije“ za njegove naslednike, nastoji da gde god je to moguće u inostranstvu (kod kuće je lako veličati lik i delo H. Alijeva) osnivač dinastije dobije spomenik ili ulicu. Radi toga ne škrtari. Tako je Azerbejdžan izdvojio oko dva miliona evra za rekonstrukciju beogradskog parka Tašmajdan, uz uslov da bude „ukrašen“ spomenikom Alijevu Senioru.

LIČNI UMESTO DRŽAVNOG PRAGMATIZMA
Nesumnjivo, on je dosta učinio za stabilizaciju, pa i obnovu postkomunističkog Azerbejdžana, koji je u vreme kada je preuzeo vlast bio bolno rastrzan građanskim ratom, te opterećen ekonomskim slomom i debaklom u sukobu sa Jermenima. Drugu stanu medalje predstavlja autokratija i brojne tranzicione zloupotrebe (od korupcije pa nadalje), što je sve obeležilo vladavinu Alijeva Seniora (a i Junior od toga nije značajnije oslobodio zemlju kojom upravlja). No, sve to su ipak azerbejdžanska posla. Za nas je bitno šta je Alijev učinio za Srbe i Srbiju. A da li je uopšte uradio išta bitno? Pa, činjenica je da se nije priklonio antisrpskom talasu tokom devedesetih. Nije ni njegov sin priznao Kosovo (pre svega iz azerbejdžanskih interesa). I to je to. Tako su postupili i mnogi drugi državnici Azije, Afrike i Latinske Amerike, pa nikom ništa. Hvala im, ali smešno bi bilo da im zbog toga podižemo spomenike. A kada je u pitanju Azerbejdžan, to smo uradili i sa jednim njegovim kompozitorom, slavljenim u otadžbini, ali kod nas i u svetu uglavnom nepoznatim. I to u Novom Sadu, gradu kojem su tokom minulih vekova jermenski žitelji dali veliki doprinos, a čiji spomen u njegovom centru stoji sramno zapušten.
Takvo, na smešan način poltronsko ponašanje naših vlasti obično tumačimo u duhu kupoprodajnih motiva srpske i azerbejdžanske strane. Naš predsednik i njegov tim, plitkoumno – ne misleći čak ni o mogućim posledicama po sopstveni imidž, podizanja spomenika još u Staljinovo doba eksponiranom funkcioneru KGB-a (a kasnije generalu te službe) i potonjem, po mnogima, diktatoru Azerbejdžana – odlučili su da naprave posao sa Bakuom. Tako se uglavnom objašnjava ono što se nedavno desilo u beogradskom Tašmajdanu i na novosadskom keju. Ali, da li je baš tako? Da li se radilo samo o plaćanju, prihvatanjem inostranog kulta ličnosti, obnove jednog parka i, eventualno, još ponečeg sličnog? Sumnjam. Azerbejdžan je zemlja koja ima veliki devizni priliv od izvoza nafte. Na osnovu njega tamošnji režim finansira razne projekte. Tu postoji ogroman prostor i za srpski biznis.
Da li je, možda, Tadić nesebično pristao da na njega i Srbiju u celini padne ljaga zbog otvaranja kaspijske kapije, kako bi kroz nju srpske kompanije pohitale ka primamljivom profitu? Ili se radi o davanju memorijalnog danka vladaru naftom bogate zakavkaske države, da bi neko iz poslovnih krugova bliskih našem dvoru u Azerbejdžanu pronašao Eldorado? Plašim se da je pre tako, nego da je u pitanju prinošenje žrtve našoj nacionalnoj ekonomiji. Zar aktuelnoj vlasti, posle svega što je učinila, možemo da poverujemo da se rukovodi nacionalnim, a ne isključivo ličnim i klanovskim pragmatizmom? Teško!
Toliko o državnom pragmatizmu i političkom egoizmu, a u kontekstu azerbejdžansko-jermenskog konflikta, pozicije Srbije prema njemu, kao i najnovije tragikomedije čiji su akteri Boris Tadić i, živi, kao i preminuli, pripadnik postmoderne vladarske loze Alijevih.