Jednom istorija, drugom maćeha

Piše Miodrag Zarković

„Naučne“ TV serije kao propagandno oružje. Da li će se zbog zločina „Histori čenela“ iko ikada izvinjavati?!

Istoriju, kaže se, pišu isključivo pobednici, pa onda možda i nije nikakvo čudo što je međunarodni televizijski kanal, tematski posvećen istoriji, u potpunosti prilagođen geopolitičkim silama koje ne biraju sredstva da bi došle do trijumfa. „Histori čenel“, sveprisutan u Srbiji preko mnogobrojnih kablovskih operatera, samo na prvi pogled može da deluje kao obrazovno sredstvo – u svojoj suštini, koja čak i nije previše skrivena, to je propagandno oružje, vazda upereno prema prošlim, sadašnjim i budućim neprijateljima britanske krune.
Da, britanske krune, a ne Bele kuće, centra moći bez premca u današnjem svetu. Mozgovi koji uređuju „Histori čenel“ nisu nadobudne propagandne šeprtlje, poput skorojevićkih savetnika vrlog prosrpskog predsednika evropske Srbije, već ljudi sposobni da razmišljaju o dugoročnijim ciljevima. Svesni su koliko bi neozbiljno izgledalo kada bi kanal sa tako obavezujućim nazivom popularizovao amerocentričnu sliku planete, za koju je, inače, zadužen Holivud, pa „Histori“ i nema potrebu da na tom polju išta doprinosi. Zato „Histori“ gledalištu nudi u oblande umotani engleski imperijalizam, od američkog stariji bezmalo hiljadu godina. A engleski imperijalizam se, naravno, naslanja na stari dobri evropski rasizam, čije su kolonizatorske sklonosti sada samo manje očigledne, ali ne i manje smrtonosne, nego pre jednog ili dva veka. Zato na „Historiju“ maltene uopšte nema emisija o događajima iz prebogatih istorija daleke Azije ili izmučene Afrike (nema „kanibala“, što bi rekao Čedomir Jovanović), a da ne pričamo o prilikama i neprilikama iz ruske prošlosti koje se zaobilaze u širokom luku ili o vizantijskom nasleđu koje se sasvim ignoriše; ali, zato svakodnevno nalećete na serijale o slavnim evropskim vojskovođama.
E sad, emisije o slavnim evropskim vojskovođama nisu loše same po sebi, naprotiv. O Aleksandru Makedonskom, recimo, ili Karlu Velikom, ili Cezaru, a naročito o onim neodoljivim psihopatama Spartancima, valja znati što više, ne samo zbog njihovog nemerljivog uticaja na čovečanstvo, već i zato što su to mahom živopisne, beskrajno privlačne i zanimljive priče koje će istoriju kao nauku približiti svakom gledaocu. Ali, „Historijeve“ emisije o istorijskim velikanima, onima koje se umilostive da pomenu, vrlo retko se izdižu iznad klinački histeričnog uprošćavanja istorijskih okolnosti, a smišljeno izbegavanje civilizacija čiji su dometi u manjoj ili većoj meri suprotstavljeni savremenom shvatanju „evropskih vrednosti“, jeste jedna vrsta televizijskog zločina.
Anglocentričnost „Historija“ vidljiva je svakog dana, a kao sjajan primer može da nam posluži program od pre dva vikenda. U subotu je, u predvečernjim časovima, emitovan jednosatni dokumentarac o ratnoj krstarici „Koventri“, koju su argentinski avioni potopili u ratu za Foklandska ostrva: preživeli mornari sećali su se stradanja kroz koje su prošli i sve je bilo prošarano raskošnom dramatizacijom, dok je politička pozadina, tj. osionost zvaničnog Londona, skroz izostavljena, tako da prosečno neupućen gledalac može samo da žali sirote Engleze čiji su brod pogodili argentinski projektili. Narednog jutra, u nedelju prepodne, emitovan je sat i po dug dokumentarni film o neočekivanim uspesima engleske fudbalske reprezentacije na Svetskom prvenstvu 1990, gde ih je tek u polufinalu, pa još na penale, izbacila Nemačka: opet raskošna dramatizacija (uprkos obilju arhivskih snimaka), plus čuveni glumac Geri Oldman u ulozi naratora. A odmah posle fudbala usledio je serijal „Velike britanske vojskovođe“, sa epizodom o Horaciju Nelsonu.
Pokušajte da, poređenja radi, pretpostavite šta bi se desilo kada bi neki srpski ili prosrpski TV kanal, u rasponu od svega desetak časova emitovao tri emisije, jednu o stradanju naše jedinice iz ratova devedesetih, jednu o tome kako smo 2002. godine u Indijanapolisu osvojili zlato na SP u košarci, a jednu o Stevanu Sinđeliću i njegovom junaštvu. Probajte da zamislite svu silinu nevladinog gneva i evrointegracione nepravde koja bi se sručila na zvanični Beograd, večito pripravan za novo izvinjavanje!
Kada takav program, međutim, naprave Englezi niko se ne buni. Niti se oni ikome izvinjavaju. A ta dva su verovatno povezana.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.