Italija o hapšenju Ratka Mladića

Priredio i preveo Dragan Mraović

Kako „sa Mladićem iza atlantskih rešetaka nestaje i jedan od poslednjih predstavnika evropskog ponosa“…

Uprkos halabuci koju je režim digao u Srbiji povodom hapšenja generala Mladića i uprkos medijskoj kampanji Vašingtona i Brisela, zapadna javnost ima velikim delom drugačije stavove, u najmanju ruku takve da se izražava čuđenje nečim što treba da izazove stid, ako Srbija ima još imalo nacionalnog ponosa. Posebno se ukazuje da Mladićevim hapšenjem Srbija nije nimalo bliža ulasku u Evropsku uniju, ako ikada u nju i uđe. To je potvrdio i Tom Kantrimen, zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD za evropska i evroazijska pitanja, u intervjuu datom „Glasu Amerike“ odmah posle Mladićevog hapšenja: „Možda priznanje Kosova nije tehnički uslov, ali znam da EU nije spremna da uveze još jedan teritorijalni spor. Ne mogu da zamislim da će posle nekoliko godina, kada Srbija bude spremna za članstvo, ona moći da uđe u evropsku zajednicu ako nije prihvatila realnost Kosova, onakvo kakvo jeste danas. I to je veoma važno.“
Italijanski evroposlanik Mario Borgezio izjavio je za „Radio 24“: „Nisam video dokaze i za mene je Mladić patriota. Upućuju mu se političke optužbe. Bilo bi u redu da se održi pravedno suđenje, ali u Haški tribunal jedva da verujem nešto više od nule… Srbi su mogli da zaustave islamsko napredovanje u Evropi, ali su ih sprečili da to učine. Govorim o svim Srbima, uključujući Mladića. U svakom slučaju, ići ću da ga posetim ma gde se bude nalazio“.
O tome svedoči i tekst koji prenosimo iz rimskog dnevnog lista „Rinascita“ (http:/www.rinascita.eu/index.php?action=news&id=8555) od 28-29. maja 2011, čiji je direktor Ugo Gaudenci. Naravno, nije to jedini strani izvor u kojem hapšenje generala Mladića nije predstavljeno na Zapadu onako kako bi to želeo srpski režim. Ovaj italijanski dnevnik, sa dopisništvima u Italiji i inostranstvu (Milano, Verona, Sora, Kazerta, Napulj, Dablin, Pariz, Bukurešt, Beograd i Bejrut), koji zastupa kurs evropskog nacionalnog oslobođenja od angloameričke atlantske dominacije, a na privrednom planu je veoma kritičan prema međunarodnim finansijskim oligarhijama, ima već godinama veoma dobar uvid u situaciju na teritoriji nekadašnje Jugoslavije.

____________

Fabricio Fiorini

Ratko Mladić: Zadnji dah evropskog ponosa

„Klasična“ pornografija je već izgubila skandalistički naboj na sitom i beznadnom Zapadu: golo telo, seksualni čin na fotografiji ili na filmu, ne izazivaju više uzbuđenje ni kod crkvenih miševa. Ali, zato opstaje nova vrsta pornografije, sasvim zapadna i demokratska, štaviše svakodnevno se povećava njena sposobnost da ispolji nepristojnost i skaradnost, a to je pornografija ideja i slobodnih ljudi.
Izvan ograde dopuštenih ideja, onih o kojima se piše u velikim listovima, u okviru velikih informacija, na univerzitetima, u partijama koje su jedna drugoj fotokopija, ima ideja stavljenih na marginu čija je opasnost u tome da mogu naići na prihvatanje, one imaju predispoziciju da uznemiravaju manje-više poznate lutkare koji vuku konce u svetskoj predstavi, zbog čega su proglašene društvenim zlom i prognane na lutanje pustinjom, daleko od bedema civilizacije. U to spadaju socijalizam, nacionalizam, opozicija diktaturi banaka, američkom unilateralizmu, bestidnom cionizmu. Neke projekcije takvih ideja koje su se istorijski iskazale kroz ličnosti slobodnih ljudi ili kroz krajnje jeretičku hrabrost – političku ili kulturnu, etičku ili socijalnu – silom su izbačene iz okvira trpeljivosti, ne pripadaju više ni ekskluzivnom domenu varvarstva. Postale su pornografija, moraju da izazivaju gnušanje, one su uvreda, ne smeju se reći, predstavljaju moralno opravdanje za instituciju savremenog verbalnog delikta. Primer za to je istorijski revizionizam ili nepriznavanje države Izrael. Mnogobrojni ljudi su nedavno svrstani u ovaj domen zaborava i sramote: predsednik Sadam Husein je bio jedan od njih, pri čemu je mitologija monstruma stvorena s posebnom tehnikom instituta za psihološki rat prema kojima je on primoravao igrače reprezentacije da igraju s betonskom loptom, ako bi izgubili utakmicu, hranio svoje telohranitelje sirovim mesom, imao saradnike – citiram štampu iz tog vremena – kao što je „Doktor Smrti“, „Mister Antraks (crni prišt)“ itd.
Jednaki su bili propaganda i dezinformacija devedesetih godina prošlog veka. Kada su Srbija i Crna Gora (u ono vreme nakratko Jugoslavija) uzete na nišan radi planiranog uspostavljanja redovnog stanja američke spoljne politike u Evropi, a u okviru toga je bačeno na desetine hiljada bombi, izraziti javno bliskost sa Srbima izazivalo je društvene reakcije slične onima koje izazivaju napadači na devojčice u javnim parkovima. Bio je tu Milošević, „balkanski kasapin“ na čelu jedne socijalističke partije koja je svuda primana s aplauzima, a onda pretvorena, za samo nekoliko meseci, u nešto slično nemačkoj nacionalsocijalističkoj partiji s početka dvadesetog veka. Zatim je jugoslovenski predsednik demokratski ubijen u udobnoj zatvorskoj kući u Holandiji, pa su Srbima postepeno otpali rogovi, đavolji repovi, trozupci i kandže, te su povratili svoj ljudski lik. Tačnije, skoro ljudski lik. Jer, ostalo je da se plati i poslednji zalog: da se uhapsi Ratko Mladić. Baš ovih dana izvršena je atlantska pravda.
General Mladić, komandant oružanih snaga Republike Srpske u Bosni, optužen je za najgore nepodopštine počinjene tokom jugoslovenskih građanskih ratova, iako je u stvari, general bio, ne samo izvanredan vojnik, već i čovek mira kakvih je bilo veoma malo na političkoj i vojnoj sceni koja je karakterisala taj nesrećni evropski region tih godina. Brojna su svedočenja koja dokazuju tu njegovu stvarnu prirodu, ali njegova sudbina je morala biti onakva kakva je unapred utvrđena na nekom drugom mestu: Srbija je morala da eliminiše „dželata Srebrenice“. Ko želi da shvati ono što se stvarno desilo u bosanskom gradiću neka pročita izvrsnu studiju „Skriveni dosije o ‘genocidu’ u Srebrenici“ (izdanje „Città del Sole“, Napulj, 2007). U suštini je uloga generala Mladića u tom događaju bila potpuno van svake vrste planiranog nasilja, kojem se i lično suprotstavio svojim autoritetom, pobrinuvši se da kazni i sankcioniše svoje vojnike koji su se uprljali u sporadičnim kriminalnim epizodama. Ali, klopka je škljocnula, pa ma kakvi dosijei i kontra istrage bili pravljeni, on ostaje dželat. Srebrenica je uzdignuta do fame „novog Aušvica“, nove dogme pri čemu doživljava društveni, politički i kulturni progon svako ko je dovede u sumnju: to je nova pornografija, novi tabu.
U Srbiji (i srpskim regionima u Bosni), ma koliko da se i tamo sve žešće nameće demokratsko-politički-korektan govor, ljudi odlično znaju kakve su stvarne činjenice: uz veliko zgražanje Karle Del Ponte i supružnika Klinton, smatraju ga herojem. Šteta što su među onim Srbima koji su, pak, izgubili osećaj ponosa i nacionalnog suvereniteta, upravo članovi današnje „demokratske“ vlade. Predsednik Tadić, lišen i zadnjeg osećanja stida, ako ga je ikada imao, zatrubio je odmah posle hapšenja „sada EU mora da nas primi!“ On stvarno nema osećaj pristojnosti. I kao da i to nije previše, hapšenje se dešava upravo kada se predstavnik spoljne politike Evropske unije gospođa Ketrin Ešton nalazila u Beogradu.
Sa Mladićem iza atlantskih rešetaka nestaje i jedan od poslednjih predstavnika evropskog ponosa. Jedan od zadnjih ljudi koji je hteo da pokaže Americi da Evropa nije izgubila svoju snagu, čak ni vojnu. Nestaje jedan od zadnjih pobunjenika protiv moćnih kolonijalnih sila. Sa generalom odlazi iza rešetaka vojnik dvadesetog veka. Svojom gospodstvenom oficirskom uniformom, artiljerijskim baterijama, rovovima, dvogledom, mapama, branio je koncept nacionalnog suvereniteta na deliću zemlje, u srcu Evrope, primoravajući Jenkije da se opet bore na kontinentu za koji su se zavaravali da su ga već pokorili pedeset godina ranije. Možda je i on uveren, kao i mi, da je izvanredna volja sposobna da ide ka nekom cilju hiljadama godina… „Hasta siempre“, generale!