Imidž nacije, ta opasna igra u režiji diletanata

Piše Ljiljana Bogdanović

Kako domaće vladajuće elite nesnalaženjem i nedostojnošću postaju povod za iživljavanje i katarzu zapadnjaka, i kako su događaji prošle nedelje pokazali da – stvaraš li o svojoj zemlji i narodu sliku sramotnu, od te slike i sam možeš „poginuti“

Da je moć, posebno moć vlasti, iako najopojnija i najpoželjnija, često i opasna životna igračka, koja u neveštim rukama ume da „eksplodira“, te povredi ili učini smešnim nedostojnog joj gazdu i neveštog manipulatora, činjenica je koju pred srpskom javnošću pripadnici političke klase često potvrđuju. Javno „samopovređivanje“ vlastodržačkih elita nije naravno deo permanentnih unutrašnjih revolucionarnih prevrata, već naprosto neizbežan krug sudbinskih kazni što sleduju disproporciji položajem zahtevanih kvaliteta i stvarnih ličnih mogućnosti.  Kako to u praksi deluje, građani su prošle nedelje mogli nanovo da utvrde „diveći se“ imidžu, veštini i pameti što su je svojim – zvaničnim i nezvaničnim, partijskim i ličnim – angažmanom pokazali dvoje aktuelnih ministara, i jedan ambasador. Ministra vojnog Dragana Šutanovca, ministarku pravde Snežanu Malović, ambasadora Srbije u SAD Vladimira Petrovića, javnost je tako mogla da odmeri i premeri, posmatrajući nemalu meru egzibicionizma, nesnalaženje, a iznad svega nezajažljivog vlastoljublja, taštine i lakomislenosti, koje su  oni srčano demonstrirali, sve u maniru svojevrsnih medijskih i estradnih zvezda.

VAŠAR TAŠTINE  I EROSA
Najpre, dajući intervju nedeljniku „NIN“, srpska ministarka pravde je čitaocima, verujemo nemalo iznenađenim, pokazala koliko je  senzualna, bezobrazno seksepilna i samosvesna mlada dama, sklona estradnom demonstriranju ličnog, dakako ženskog, ali ne i feminističkog   egzibicionizma. Ove kvalitete ona naravno nije pokazala „na rečima“, već,  kako se to uobičajeno kaže – zavodeći oko objektiva, to jest pozirajući fotoreporteru pomenutog nedeljnika na način izazovan i primeren nastupu provokativnih estradnih zvezda. Neko buduće balkansko izdanje „Plejboja“, osmeli li se da pokaže kakve čulne i estetske draži poseduju ovdašnje političarke, posle ovog Malovićkinog  neformalnog „buka“, verujemo da neće oklevati da ministarki – sočnom seksi devojčetu pruži šansu. Ma šta konzervativci i ostale manje-više „frustrirane i zavisti sklone face“ o tome mislile. Ta privlačna nagrada ne može izmaći Snežani Malović, kadroj, kako videsmo, da pomeri ograničenja i stereotipe kojima se povinuju druge ličnosti na funkcijama poput njene, kao i da na crtu izađe i svakoj pevačici i manekenki koja javni imidž modeluje telesnim atributima.  Kome će javnost verovati, čijem će se autoritetu i snazi radovati i povinovati,  ako ne ovakvoj čelnoj figuri resora u kojem su etika, strogost forme i suštine, koliko i ozbiljnost pretpostavke koje se podrazumevaju. Pojačane ovako neočekivanim vizuelnim podsticajem, ubedljivošću i snagom svojevrsnog erosa i nezavisnog autoriteta, pažnji publike se zato preporučuju reči koje Snežana Malović, ministarka pravde, govori. Kaže ona između ostalog i kako će praktično razbiti tajkune, kako je, citiramo – „akcija koja treba da usledi do sada najopasnija, jer treba da prodre s one strane nedozvoljene linije, tamo gde je novac, u igru nedodirljivih iz senke“. Ministarka Malović, koja je konačno izašla iz senke svake vrste, ne okleva da podvuče, sa brutalnom otvorenošću što protivreči njenom zagonetnom erotizovano osenčenom osmehu, kako se i „prošlost mora rasvetliti“, „jer se ne može koračati u budućnost ukoliko imamo nerazjašnjene slučajeve iz prošlosti“. Ukoliko prežalimo peh da je, u kontekstu važnom za ovu našu priču, Malovićki (i njenim promoterima) zamalo umakla mogućnost da bude uvršćena u rang listu najseksepilnijih svetskih političarki, što je nedavno objavio „Njujork tajms“, vidimo da je, iako je naš nesuđeni erotski brend, po drugim osnovama svetla budućnost očekuje.

BUMERANG I SRAMOTA
Možda našu ministarku i neće zvati „telo“, ali ministra Šutanovca verovatno hoće i mogu s punim pravom zvati – „snaga“. On se naime tako predstavlja, i poput pomenute ministarke, i sam rado pozira i radi na popularisanju imidža ove vrste. Nastoji naime da ga  upamte i svi vide kako takođe mlad, naočit i prodoran, uopšte mačo tip kadar, kako se u zemlji i šire govorka, ne samo da „razbije Rokija“, već i da drsko, zavodnički samosvesno izaziva. Situacija u kojoj je on to, što rečima, što slikama i pismima objavljenim na popularnoj svetskoj on lajn mreži, demonstrirao, već je mnogo puta u medijima detaljno ponavljana, pa samo da podsetimo da je reč o Šutanovčevom osvrtu na koncert „razmontirane“ Ejmi Vajnhaus podno Kalemegdana, kao i o potonjem TV-linču koji je zbog toga doživeo u emisiji komičarke Čelsi Hendler na „E-kanalu“ kompanije „NBC“.
Muzičko razočaranje, verovao je  Šutanovac, nije privatna stvar, pa je njegov sud, kao i izveštaj o njegovom prisustvu (sa sve promotivnim fotkama) „okačen“ na virtuelnu megaoglasnu tablu, na „Fejsbuk“, što je bio okidač za događaj povodom kojeg je čak i u našoj kontrolisanoj štampi rečeno: „dobio je šta je tražio, demagoški pristup, tako tipičan za naše političare, uzrokovao je razoran efekat bumeranga na njegovom vlastitom, estradnom terenu“.
Nevolja je koju citirani pronicljivi komentar previđa, to što je „razorni bumerang efekat“ pao „na glavu“ cele nacije, koju je Amerikanka bez milosti izvređala, baš kao ovog i ministra u njenoj vladi. Ne samo da se u programu Hendlerove ponovila američka i uopšte zapadnjačka dominantna mantra o Srbiji kao „genocidnoj i zločinačkoj zemlji primitivne i nedorasle kulture“, već je to bilo sažeto u kratku definiciju kojom se Šutanovcu repliciralo:  „Ministre staljinističkog nelepog imena, nije Vajnhaus sramota, tvoja zemlja je sramota“.
Ministar, kao i ministarka, na početku svog mandata i tako ugledne i značajne funkcije položili su, kao što je poznato,  zakletvu kojom su se obavezali da će  „svojom čašću“ služiti zemlji i braniti je. Ali život – vrag jedan – priredi paradokse, pa ispadne da upravo zapadni svet konstatuje da srpski ministri rade nešto što se (pred višemilionskim auditorijumom) nazove „sramotnim“. Za razliku od domaćih dušebrižnika koji smatraju da su Šutanovac „i njegovi“ krivi samo zbog toga što nisu dovoljno uradili da se zemlja oslobodi negativnog imidža koji je dobila devedesetih, skloniji smo da verujemo da su događaji prošle nedelje pokazali da – stvaraš li o svojoj zemlji i narodu sliku sramotnu, od te slike i sam možeš „poginuti“. Naime, i Šutanovac i Malovićka, i deo moćne političke klase kojoj oni i vrhuška njihove stranke pripadaju, naprotiv, SVE su učinili da se predstava kakvu  je, služeći ukusu i potrebama političke elite svoje zemlje, Hendlerova tako nemilosrdno predočila. Na proteste Srba širom sveta koji su potom usledili, ovde se jetko odgovaralo: S kojim pravom se mi bunimo kad nas naša sopstvena vlada i njeni informativni mediji tako predstavljaju već godinama?

IMIDŽ PRE SVEGA
Nije važno šta jeste, već kako izgleda – pravilo je ovog vremena i savremenog diskursa, koji robuje  imidžologiji, to jest teroru slika, stereotipa i predstava kao načinu da se stvarnost „konzumira“ od strane naroda „Međunarodne zajednice“ i umreženog svetskog javnog mnjenja. No i sa tim – sa imidžom i njegovim stvaranjem i upravljanjem,  valja umeti. Srpski vlastodršci, kako vidimo, nisu baš najbolji u toj disciplini, pa ni onda kada su motivisani najsebičnijim porivima. Tako oni jasno svedoče o svom (ne)snalaženju u vremenu i prostoru, odnosno o svojoj nemoći da odgovore na ono što se imenuje kao „izazov vremena“ kojem bi moderni prozapadni i demokratski nastrojeni političar morao da bude vičan. U ovom konkretnom slučaju, osveta je došla brzo, nemilosrdno  i direktno. Način na koji se na zvaničnom nivou zemlja suočila sa ovom ministarsko-komičarskom TV brukom, samo je potvrdio servilnost i glupost u pokušaju da se svetu odgovori na poželjan način. Zabeleženo je naime da  je ambasador Srbije u SAD-u Vladimir Petrović „zatražio od američke mreže „NBS Univerzal“ da preduzme mere povodom uvreda koje je američka komičarka Čelsi Hendler iznela protiv Srbije i njenih građana“, prenele su domaće agencije pisanje internet portala „Novi magazin“.
U pismu upućenom u ime Vlade Srbije, Petrović je preneo da je vlada u Beogradu razočarana zbog „potcenjivačkih primedbi“ iznetih u programu „Čelsi lejtli“.
„Apelujemo da Hendlerova i njeni producenti ponovo pogledaju njen spisak ‘tema koje su prešle granicu’ i da komičarka razmisli o stvarima koje su joj bliske, kao što je jednakost. Njen superiorni ton i izjave su u suprotnosti sa njenim časnim nastojanjem za ostvarivanje istinske jednakosti između pojedinaca, zajednica i naroda“, naveo je Petrović. On je takođe ukazao da će Hendlerova verovatno biti iznenađena kad čuje da je Srbija demokratska zemlja, da narod Srbije uživa velike slobode, a da je Beograd poznat širom Evrope kao grad sa najživljim noćnim životom na celom kontinentu.“
Važnija od ovog servilnog i besmislenog jada od pisma, naravno je činjenica da je ambasador, aktuelni baš kao i njegovi prethodnici, toliko puta, u mnogo za naciju okrutnijim situacijama, kada su visoki američki zvaničnici sa nečuvenim bezobrazlukom i sadizmom ocrnjivali Srbe, propustio da se „javi da je živ“. Tako je nesrećni i zastrašujući imidž srpskog naroda gotovo blagosiljan i od strane zvaničnika naše zemlje i drugih predstavnika političke klase koju je Zapad u našoj zemlji favorizovao i tobož uvažavao.

SRAMOTA NAŠA. KATARZA NJIHOVA
„Imidžotvorna elita je sada uticajnija od idejnotvorne. Za razliku od idejnotvoraca, mnogi političari su uvideli da delaju u postgutenbergovskoj eri. Zato se manje trude da stvore idejne programe, a više da plasiraju vizuelne imidže“, upozoravao je nedavno preminuli filozof Sveta Stojanović, dodajući, kao još važnije: „Kroz svršeni imidž izuzetno je teško, a često i opasno probijati se. Imidžizovana stvar često se nameće kao svršena stvar. Danas ima mnogo korisnika i žrtava svršenog imidža“.
Naša imidžotvorna elita, pak, vidimo, često u svetu „plasira“  isto što i gospođa Hendler: zastrašujuće predstave čija je jedna od funkcija opravdanje imperijalne i agresivne politike njene vlade, ali uz to kao nimalo nevažno upravo je i postizanje katarze u redovima potrošača ove kulture i ovakvog televizijskog programa. Zašto – katarze? Podsetimo, ovakav program nastaje u zemlji i javnom diskursu koji se zaklinje u apsolut političke korektnosti. Kako je onda moguće izricati o čitavim narodima fašističke, rasističke sudove? Moguće je, svedoče, poznavaoci pravila kojima se povinuje spinovanje javnog mnjenja na Zapadu. Prema ovom svetonazoru, postoji civilizovani svet i njegove nacije, ali paralelno, van ovog „sanitarnog kordona demokratskog bloka“, živi i funkcioniše sumorni svet naroda sumnjivih osobina i nesimpatičnih i neprihvatljivih svojstava i vrednosti.
Kako kaže Srđa Trifković, doskorašnji urednik američkog magazina „Kronikl“ i direktor „Rokford“ instituta, američka politička elita odbacuje nacionalne zajednice utemeljene na nasleđenim tradicijama i kulturološkom obrascu kao što je kosovski mit, zbog čega su Srbi predstavljeni kao klasičan primer kulturološki retardirane nacije koju treba prevaspitati!
Prikazujući „istinu o retardiranim narodima“, ova komičarka, kao u kakvoj predstavi prema antičkim pravilima stvaranja tragedije, igra modernu dramu u kojoj će njeni gledaoci doživeti katarzu, to jest očišćenje od neželjenih emocija i proživljavanje potisnutih tamnih ideja i stanja kroz suočavanje sa njima.
Jesu li podvižnici našeg javnog, pre svega političkog života, često u prilici da (pri)pomažu terapijskom doživljavanju katarze tamošnjeg lažima i predrasudama često indoktriniranog javnog mnjenja?
Odgovor nije komplikovan, ali – možda je umesto zaključka u ovoj sumornoj priči o našoj imidžotvornoj eliti, umesno navesti nedavno izgovorenu ocenu profesora Mila Lompara, koji je na pitanje o odgovornosti (intelektualne i kulturne) elite za nezapamćeno teške prilike u zemlji i nečuveno strašne prilike u duhovnom sazvežđu srpskih zemalja, odgovorio: „Naša elita je vrlo koruptivna i usled toga nalazi se u predintelektualnom stanju svesti. Smatram da je ovaj naraštaj intelektualne elite, kome i sam pripadam, naraštaj oblikovan u titoizmu, jedan od najsramotnijih naraštaja u istoriji srpske kulture. Ovakvo ponašanje moglo bi ući u istoriju kao klasičan primer temeljne ljudske i intelektualne neodgovornosti prema bilo čemu što prevazilazi lični interes. A vlast upravo nose predstavnici tog naraštaja.“