Hoće li Šumadija postati trnjadija?

Piše Radovan Lazarević

Iz različitih razloga godišnje se fond obradivog zemljišta u Srbiji smanjuje za oko 25.000 hektara, a neobrađeno ostaje čak oko 600.000 hektara, što sebi ne mogu dozvoliti ni mnogo veće zemlje od Srbije

Ako država nešto hitno ne preduzme po pitanju zaštite poljoprivrednog zemljišta u nedalekoj budućnosti Šumadija bi mogla postati trnjadija.
Izgovorio je ovu rečenicu dr Stojan Jevtić, doskora potpredsednik Privredne komore Srbije, ranije i ministar poljoprivrede, na nedavnom skupu u PKS-u. Očigledna je asocijacija da se sa poljoprivrednim zemljištem događa nešto što bi moglo imati nesagledive posledice. Konkretno šta, saznajemo u razgovoru  sa dr Jevtićem.

SVE JE MANJE ORANICA
„Površine pod poljoprivrednim zemljištem se iz godine u godinu smanjuju“, kaže.
U svesti su nam još brojke da  pod poljoprivrednim površinama imamo oko pet miliona hektara, da obradive površine čine 4,2 miliona hektara, a da je pod oranicama i baštama oko 3,3 miliona hektara. Navodno, po glavi stanovnika Srbije dolazi prosečno po 0,56 hektara, što je znatno više nego u Holandiji, Nemačkoj, i što je, tvrde neki, naše bogatstvo.
„Ne mislim da su ti podaci tačni. Mi nemamo više te površine. Što zbog gradnje puteva, što zbog bespravne gradnje, podizanja različitih objekata na najboljim obradivim površinama, svake godine nam se fond obradivih površina smanjuje. Nema preciznih podataka koliko je to, ali sam sklon da verujem  da  se na ovaj način godišnje gubi oko 25.000 hektara.“
Ne tako davno, kada je u javnosti bilo reči o Prostornom planu Srbije u kojem je  upravo  bilo navedeno da će se godišnje gubiti oko 25.000 hektara, svi mi koji smo bili upućeni u materiju govorili smo: „Aman ljudi, jeste li poludeli? Hoćete li celu Srbiju da asfaltirate?“
A eto, izgleda da se  obistinjuje ta najava iz Prostornog plana.
„No, to je samo jedna priča. Druga nije ništa manje obeshrabrujuća“, kaže dalje dr Jevtić.
„Selo nam je ostarilo. Staračka domaćinstva nemaju ni snage, ni sredstava da obrađuju zemlju. Sela se prazne, nestaju. Po našoj proceni, upravo iz ovog razloga godišnje u Srbiji ostaje neobrađeno oko 600.000 hektara obradivih površina. To sebi ne mogu dozvoliti ni znatno veće zemlje, ali kod nas kao da to nikog ne uzbuđuje.“
Zašto nam se to događa? Po mišljenju Jevtića zato što stari i nejaki ne mogu da rade, zato što Zakon o nasleđivanju dozvoljava da se zemlja nasledi, a da se ne obrađuje, konačno zato što ni u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu nema mera prinude da se svo obradivo zemljište makar uzore, da ne bude rasadnik ambrozije i drugog korovskog bilja.
„Zna li ko koliko nam se  najbolje tamnavske i moravske zemlje prevrne i uništi da bi se došlo do uglja?“, pita se dr Jevtić, i nastavlja:
Imaju i Nemci rudnike, ali imaju i zakon star oko 120 godina koji rudnike i sve druge čija priroda posla podrazumeva i ugrožavanje obradivog zemljišta, obavezuje da svo to zemljište prevezu na lokacije gde je kvalitet zemljišta slabiji, da ga tu razastru i poboljšaju kvalitet tamošnjeg zemljišta. Dakle, kvalitetno zemljište se čuva kao trajno bogatstvo.“
Kod nas, naravno, o tome nema ni  govora. A pri tom, važno je i to pomenuti, za stvaranje jednog kubnog santimetra zemljišta potrebno je 250 godina? Zato se ne sme tako nemilice uništavati. No, ko da ga kod nas i čuva? Imali smo nekada Fond za zemljište koji je brinuo o njegovom kvalitetu, odvodnjavanju, navodnjavanju i mnogim drugim stvarima. Fond je, međutim, ukinut. Briga o zemljištu preneta je na Ministarstvo poljoprivrede, a na čelu direkcije kojoj je to neposredno zaduženje našao se jedan – informatičar. Zato valjda što je partijski kadar.

RASPRODAJA ZEMLJE
Zbog svega ovoga mi sada imamo u Srbiji situaciju da do juče kvalitetne obradive površine osvajaju bagrem i kiselo drvo, da se na njima šire nekvalitetne samorastive šume, vrzine, kupine, glog i trnjine… Ni poljski putevi se ne održavaju. I njih osvajaju vrzine, šire se po međama. Dovoljno je udaljiti se od Beograda samo dvadesetak kilometara i videti stotine hektara do juče pod breskvom, kajsijom, trešnjom, a sada obrasle u korov i šipražje. Ako država ne shvati da zemljište mora da štiti posebnim zakonom, ovo neće na dobro izaći.
To što se ubrzano uvećavaju površine neobrađivanog zemljišta nije i jedini razlog za  osmišljeniju brigu o njemu. Dr Jevtić ukazuje da je oko 75 odsto  zemljišta u Srbiji kiselo, da su nemale površine zagađene teškim metalima, arsenom, pepelištima, da je posebno opasno kada se  voda sa područja zagađenih teškim metalima i arsenom koristi za zalivanje obradivih površina. Jer, te opasne materije preko biljaka unose se i u organizam ljudi.
Dr Jevtić podseća i na eksperiment profesora beogradskog Medicinskog fakulteta Rada Radovanovića koji je  na jednom polju lucerke, na imanju PKB-a, izveo malu eksperimentalnu nuklearnu eksploziju. Gajgerov brojač je pokazivao da neposrednog pojačanog zračenja skoro da i  nije bilo. No, on  je to nastavio da prati da bi utvrdio  da su posle izvesnog vremena biljke sa tog terena  imale nekoliko desetina puta povećano zračenje, a mleko od krava koje su hranjenje tim biljem – nekoliko stotina puta. Dakle, sa zagađenog zemljišta, kroz hranu proizvedenu na njemu, opasne materije stižu i u čovekov organizam.
Dr Jevtić iznosi i zanimljivo razmišljanje o naglašenoj zainteresovanosti domaćih bogatih ljudi za kupovinu zemlje. Navodno, prepoznali su da je u poljoprivredi budućnost, kupili dosta zemlje, zasadili voće i štošta drugo. Ne sporeći da ima i onih koji istinski, na duže staze, žele da se bave poljoprivredom, dr Jevtić ipak misli da je većina pokupovala zemlju računajući da  će je po neuporedivo višim cenama prodati – strancima, kada to bude moguće. A izgleda da će biti moguće za tri godine. Jer, neki naš „vični“ pregovarač je potpisao dokument koji nas obavezuje da dozvolimo da zemlju kupuju stranci tri godine pošto postanemo zemlja kandidat za prijem u Evropsku uniju. Ako do kraja godine dobijemo status kandidata, eto uskoro stranaca da  pokupuju zemlju. I to će biti najbolji biznis od svih dosadašnjih na našim prostorima. Naravno, za one koji budu imali zemlju za prodaju.
„Javnost mora dići svoj glas protiv ovakve spekulativne trgovine zemljom“, smatra dr Jevtić. To nijedna ozbiljna država ne dozvoljava. Hrvati su  potpisali obavezu da tek 15 godina pošto steknu status kandidata odluče da li će dozvoliti  prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima. Danska, kao najrazvijenija agrarna zemlja, dozvoljava ovakve kupovine, ali kupac prethodno mora dve godine da živi u Danskoj, da se nastani u njoj. A naša država je poslala mladog čoveka koji je tek završio fakultet i kojem je ovo maltene prvi posao da pregovara o ovako važnim stvarima.
Po dr Jevtiću, miris špekulacije ima i način na koji zakupci državne zemlje ulaze u ovaj posao. Najpre zakupe zemlju, potom od države po hektaru dobiju po sto evra stimulacije i sa tako dobijenim novcem isplate zakup. Dakle, zemlju dobiju džabe.
Mnogo je razloga da se pitanju poljoprivrednog zemljišta da značaj koji mu pripada. Dr Jevtić je mišljenja da je vraćanje Fonda za zemljište neminovno, da je to institucija koja bi se mogla nositi sa pobrojanim problemima. Dok trnjaci, korov, bagrenje, vrzine i  nedoučeni kojima je dato da upravljaju zemljištem, ne završe započeto. займ срочно без отказов и проверок онлайн займ на карту 30000займ на visaзайм экспресс златоуст смс финанс займ на картувзять займ кивизайм в самаре