Evropa i Ratko Mladić

Piše Roman Nosikov

Da li je bilo vredno žrtvovati se? Da li je evropejstvo vredno još jednog Slovena bačenog na pokretnu traku evropskog humanizma koji odiše mirisom krvi ili preciznije, pokoljem?

„Hapšenje Ratka Mladića je veoma pozitivan signal Evropskoj uniji i susedima Srbije“, izjavio je Barozo u četvrtak novinarima koji su izveštavali sa samita  „G8“ u Dovilu, prenosi „Interfaks“.
Izvor: VZGLЯD: Hapšenje Mladića je približilo Srbiju EU

„O svemu sam saznala gledajući obraćanje našeg predsednika. Jedan od uslova za ulazak Srbije u EU bila je saradnja sa Haškim tribunalom, kao i ostvarivanje reformi. Sada kada je jedan od tih uslova ispunjen, to na neki način treba da pomogne evrointegraciji Srbije“, izjavila je vanredni i opunomoćeni ambasador te balkanske zemlje u Rusiji Jelica Kurjak.
Izvor: VZGLЯD: Ambasador Srbije u Rusiji je prokomentarisala hapšenje Mladića

„Mama! Zašto ja nemam oca?“ – upita dečak koji popi svoje mleko, obrisa sa gornje usne brkove od mleka i plavim očima, uprtim u kuhinjski prozor ugleda majčin lik.
Ruke majke, koje su tada nešto mešale po loncu, zadrhtaše i na kratko utrnuše.
„Ubiše ga ustaše, sine“.
„A ko su ustaše?“
Sledeći primer nacističke Nemačke ustaše su donele rasne zakone koji su bili isti kao i Nirnberški zakoni protiv Jevreja i Cigana. Osim njih, neprijatelji hrvatskog naroda bili su i svi Srbi. Srbi, Jevreji, Cigani i hrvatski antifašisti zatvarani su u koncentracione logore i logore za likvidaciju. Na taj način je ustaški režim, koji je ispoljavao krajnji stepen nacionalizma, primenjujući u praksi nacističku ratnu teoriju, čineći zločine protiv čovečnosti i genocid, bio hrvatska varijanta nemačkog nacizma. Najveći od svih logora bio je kompleks Jasenovac u kojem su zlostavljani i sa posebnom svirepošću lančano ubijani. Jasenovac je bio fabrika smrti. Najveći broj žrtava bili su Srbi. U Jasenovcu su ljude žive spaljivali i čerečili specijalnim noževima – srbosjecima (Ustaše – Vikipedija).

RATKO I SRBOSJECI
Ne znam da li je razgovor u kojem je mali Ratko Mladić saznao za sudbinu oca bio takav, međutim upravo ga tako doživljavam.
Tada, kada je mali Ratko pio mleko ili možda sok od jabuke, nikakvih ustaša u blizini nije bilo.
Ustaše su bile daleko.
Njihov poglavar Ante Pavelić umro je u Madridu 1959. godine. A obične ustaše koje su baratale srbosjecima dugo su živele u Latinskoj i Severnoj Americi, gde su se obreli uz pomoć Rimokatoličke crkve koja im se na taj način zahvalila za uništenje pravoslavnih Srba.
I za ćutanje.
Ustaše nisu bile besposlene u izgnanstvu. Oni su radili za CIA protiv SSSR-a i zemalja Varšavskog ugovora, učestvovali u „antiboljševičkim“ organizacijama koje su formirali bivši nacisti. A da, tamo su mogli da upoznaju ženu bivšeg predsednika Ukrajine Viktora Juščenka – Ketrin Kler Čumačenko.
Oni su preživeli  i vaspitali svoje naslednike i kada je došlo vreme vratili su se.
„Bili  smo preko puta ustaških pozicija na Prukljanskom jezeru. On me pita: ‘Lijo imaš li kupaći?’ Ne kupa mi se, kažem, hoću da jedem, a Mladić buć u vodu i nastavi leđno, pa drugim stilom. Mladiću dosta je, velim, ustaše su blizu, mogu nas videti i otvoriti vatru… Posle sam  poverovao da taj čovek ne zna za strah. Molio sam ga da se čuva, jer ukoliko se čuvaš i Bog te čuva…“ (Sećanje  Slavka Lisice na Mladića)
Nije Slavko uzalud Hrvate zvao ustašama. Nije stvar u Hrvatima. Ni Slavko, ni Ratko nisu imali ništa protiv Hrvata. Jednostavno, u Hrvatsku su se daleko iz izgnanstva vratile ustaše, izašle iz svojih jazbina. Podržani od strane Evrope vratili su se ne samo njihovi potomci, već i oni sami, stari i nemoćni, opasni zbog svoje mržnje.
Rusija tada nije nikoga mogla da podrži, savijala se i kidala od boli. U Rusiji su tada na vlast jurišali stari saveznici ustaša – vlasovci.
„Nas i Rusa 200 miliona“, kažu Srbi u nadi da će grunuti avioni Su-27 i probiti vazdušni zid nad nebom. Da će tenkovi T-90 uz riku i tresku posmatrati svojim zlim crvenim termo ekranima i bacati iz dugačkih zelenih surli teški čelični prezir Zapadu…  Iz blindiranih vozila iskočiće daleki severni Srbi, koji sebe nazivaju „Rusi“, i užas će nestati, neće više biti srbosjeka, više neće morati da se mre.

NAS I SRBA 200 MILIONA
A moralo se.
Ratko je odrastao i postao vojnik. Izvršavao je naređenja.
On je organizovao blokadu Sarajeva, na juriš je zauzeo Žepu.
General Ratko Mladić je 8. maja 1993. godine dao dozvolu da se u enklavi Žepa razmesti kontigent posmatrača, smatrajući da će muslimanski garnizon biti razoružan, a enklava u Žepi demilitarizovana. To se nije dogodilo: Žepa je kao i ostale „zone bezbednosti“ ostala mesto ratnih sukoba koje muslimani koriste za proboj i napad na Srbe (Mladić, Ratko – Vikipedija).
Na strani muslimana u pregovorima je učestvovao Alija Izetbegović. Onaj isti koji će kasnije postati predsednik Bosne.
I onaj isti koji je pre toga, za vreme Drugog svetskog rata, vrbovao za SS „Handžar“ diviziju.
Srbi koji su pretrpeli poraz u tom ratu. Ratko se krio na teritoriji svoje Srbije mnogo godina. Ništa ne traje večno.
I sada će Ratka odvesti u Hag. Hag je mesto odakle se mi Sloveni ne vraćamo. Ni Ratko se neće vratiti.
Da li je bilo vredno žrtvovati se? Da li je evropejstvo vredno još jednog Slovena bačenog na pokretnu traku evropskog humanizma koji odiše mirisom krvi ili preciznije, pokoljem?
Za nas to pitanje nije besmisleno.
Zato što je „nas i Srba 200 miliona“. I to što se desilo sa pedeset miliona može da se desi i sa ostalima.
Dakle, da li vredi?
„Hapšenje bivšeg lidera bosanskih Srba Ratka Mladića predstavlja važan uslov za prijem Srbije u EU, iako to automatski ne znači njen prijem u tu organizaciju“, izjavio je u četvrtak premijer Holandije Mark Rute. „Treba uvažiti sve činjenice. To je bio važan momenat, ali ne treba hapšenje tog čoveka bukvalno uzimati kao propusnicu (u EU)“(Moskva, 26. maja – RAPSI).
Hapšenje Mladić nije za Srbiju propusnica u EU.
„Mama! A zašto…“

Preveo Goran Šimpraga