Dunav, zamućen blatom globalizacije

Piše Aleksandar Dunđerin

Novi roman Zorana Živkovića „Pet dunavskih čuda“ daje možda i najbolji odgovor zašto je ovaj autor čitan i proučavan na Zapadu, dok je najveći deo srpske književne javnosti prilično ravnodušan prema njegovom stvaralaštvu

Dunav, ta ogromna reka čiji tok, u geopolitičkom, ekonomskom i kulturnom, čak mitskom smislu spaja zapad sa istokom Evrope, predstavlja sponu između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, prokrčila je romanom „Pet dunavskih čuda“ Zorana Živkovića još jednom put u srpsku literaturu. Na početku druge decenije 21. veka „rajska reka“, međutim, nije postala temom naše savremene književnošću samo iz umetničkih pobuda, nego pre svega zahvaljujući političkim potrebama trenutno u Srbiji vladajućih evroreformskih snaga. Jer, nesumnjivo, pre je njima nego srpskoj prozi bilo potrebno delo označeno kao „doprinos evropskoj dunavskoj strategiji“, koja predstavlja opasnost novih promena granica naše zemlje. Tačnije, na ovu skupocenu knjigu (u knjižarama može da se kupi po ceni od bezmalo 2.000 dinara), raskošno grafički opremljenu (štampana u pet boja), najponosniji je prvi čovek zadužen za evropske integracije Božidar Đelić, čiji je Kabinet u saradnji sa Vladom AP Vojvodine pomogao realizaciju novog Živkovićevog umetničkog projekta.
Tako je jedan od retkih srpskih pisaca koji se profesionalno bavi književnošću, posle osamnaest proznih ostvarenja čije je prevode sam finansirao (te stekao epitet najprevođenijeg i najčitanijeg živog srpskog pisca u inostranstvu), i posle skoro dve decenije egzistiranja u delu kulturnog konteksta usmerenog isključivo na tržišne principe, dobio mecenu, i to ni manje ni više nego u liku najvećeg srpskog evroentuzijaste. I zahvaljujući tome obogatio svoj foto-album (postavljen i na internetu) nizom fotografija u društvu aktuelnog predsednika Borisa Tadića (toliko zajedničkih slika sa predsednikom države nisu imali ni naši najznačajniji književnici koji su stvarali u Titovo ili Miloševićevo vreme).
No, i pored toga što Živkovićev novi roman, budući da se njegova radnja odvija na pet zamišljenih mostova na Dunavu (u Regensburgu, Beču, Bratislavi, Budimpešti i Novom Sadu), iscrtava na simboličnoj ravni granice novog regiona, on ne predstavlja čudo koje će nas makar i za korak približiti Evropskoj uniji. Naprotiv, oni koji imaju strpljenja i znanja da dešifruju metaforične zagonetke Živkovićeve fantastike, mogli bi da uoče u jednom sloju i subverzivno političko dejstvo teksta.

APSURDNA LOGIKA SNA
Naslućuje se ono već u prvoj priči romana („Prvo čudo: Crni most, Regenzburg“), u kojem se iznad malenog mosta u nemačkom Regenzburgu, niotkuda, kako to obično biva u Živkovićevoj prozi, pojavila slika jednog mosta. Čuvar će na toj slici prepoznati upravo mesto gde se i sam nalazi, njegovom pretpostavljenom, starešini u Oblasnoj upravi za mostove, pričinjava se bečki Žuti most, policijski službenik vidi Crveni most u Bratislavi, agent državne bezbednosti Beli most iz mađarske prestonice, dok žena iz vojne bezbednosti uočava da je na platnu naslikan novosadski Plavi most. Tu sliku, na kraju ove priče, zgrabiće galebovi i poneti je sa sobom visoko u vazduh, krenuvši ka Novom Sadu, ka pravom Plavom mostu, preobrazivši se u poslednjoj, petoj priči („Peto čudo: Plavi most, Novi Sad“) u borbene avione koji će čeličnu konstrukciju potopiti u reku. I za divno čudo na taj način je oživeti, omogućiti joj da krene uzvodno uz Dunav, prema zapadu, gde će upoznati uglavnom bizarne i morbidne likove iz prestonica dunavskih regija – kompozitora i dirigenta koji umetničkoj inspiraciji, nastaloj zahvaljujući melodiji ćudljive reke, pretpostavlja živote devojke, profesora i roditelja („Četvrto čudo: Beli most, Budimpešta“), beskućnika koji smrznuti na dunavskom priobalju spaljuju knjige Fjodora Dostojevskog i sopstveno stvaralaštvo kako bi se ogrejali u hladnoj noći („Treće čudo: Crveni most, Bratislava“), šaptačice u pozorištu, plaćenog ubice, prostitutke, lopova i redovnice koji predstavljaju kolaž sumorne bečke umetničke i društvene panorame („Drugo čudo: Žuti most, Beč“). Tek kada u sebe upije nove sadržaje sa dunavskog priobalja, ispunjene malograđanštinom i dekadencijom, novosadski Plavi most moći će iz Regenzburga da se nizvodno Dunavom vrati na mesto odakle su ga u vazduh digle ptice-avioni. Krug čuda se zatvara, a Plavi most nastaviće da spaja bačku ravnicu sa obroncima Fruške gore. Na prvi pogled identičan, a zapravo suštinski izmenjen – obogaćen (srednjo)evropskim vrednostima.
Budući da je i ovo Živkovićevo ostvarenje, kao i većina prethodnih (najizrazitije „Vagon“ i „Most“), prožeto oniričkom fantastikom, metaforičnim potencijalom i simbolikom koju je gotovo nemoguće u potpunosti iščitati, ovo je samo jedno od mogućih tumačenja značenja „Pet dunavskih čuda“. Međutim, čak da je ovakvo čitanje u potpunosti tačno, novi roman Zorana Živkovića (kao ni njegova ranija dela) nema potencijal za društveno angažovanu prozu, pogotovo što su, na primer, aluzije na NATO bombardovanje 1999. godine smeštene u najdubljem sloju dela, jer pripovedač (iako sveznajući) više skriva nego što razotkriva realan tok događaja (prema kojima zauzima neutralan vrednosni stav), a junaci obuzeti apsurdnom logikom sna prihvataju fantastiku jednako prirodno kao i stvarnost.
Zapravo, da nije upoznat sa pretekstom „Dunavskih čuda“, čitalac teško da bi mogao da prepozna kako su regionalne i evropske integracije Srbije u njima uopšte i tematizovane. Celokupnu Živkovićevu prozu, pa i novu knjigu, žanrovski je teško odrediti, pre svega zato što su univerzalne i večne teme (ljubav, smrt, umetnost), odnosno temeljne ljudske drame, protkane humornim, satiričkim, erotskim i religijskim elementima, a uz to se još i prikazuju u kontekstu magijskog realizma, nadrealizma, oniričke i horor fantastike. Sa druge strane, baš kao i u „Čajdžinici“, „Vremenskim darovima“, „Nemogućim susretima“ ili „Poslednjoj knjizi“, i u romanu „Pet dunavskih čuda“, glavni junak je zapravo umetnost, stvaralaštvo kao sinonim života, dok junaci ostaju zatvoreni u priči, svesni svoje pozicije fiktivnih likova, prihvatajući bez iznenađenja i čuđenja sve oneobičene i nemoguće situacije u koje ih stavlja njihov tvorac.

OPSESIVNI USAMLJENIK
Za Živkovićeve priče karakteristični su neki (post)moderni elementi, poput kafkijanske atmosfere i situacije, borhesovske opsednutosti Knjigom i Bibliotekom, Saramagovog sazdavanja čudesnih svetova, Kunderinog „sećanja i zaborava“, Bulgakovljeve groteskne fantazmagoričnosti ili, pak, Linčove fantastike i Felinijevog i Bunjuelovog nadrealizma.
I pored toga što pobrojane odlike njegovo delo stavljaju u relevantan koordinatni sistem svetske literature, Zoran Živković je prihvatljiviji pisac za englesku i američku književnost, nego za srpsku. A to se, očigledno, neće promeniti ni posle „Pet dunavskih čuda“, ma koliko se ova knjiga kao nijedna njegova do sada ne bavi aktuelnom „srpskom temom“. Jer, Živković, naprosto, nije blizak tradiciji književnosti kojoj i sam pripada (mada su pojedini proučavaoci u njegova dela učitavali elemente naše narodne književnosti ili, na primer, uočavali parafrazu „prenatalne eshatologije“ Rastka Petrovića). Njega kao srpskog pisca određuje jedino jezik na kojem piše. Ekspliciranje etničkog prefiksa junaka ili toponima potpuno mu je strano, pa svi do jednog lika u njegovoj prozi oslobođeni su vremensko-prostorne determinisanosti. Čak i imena tih likova imaju simboličko značenje ili mogu podjednako da pripadaju bilo kojem narodu, kao što je i tema toliko univerzalna da može podjednako uzbuditi čitaoca sa bilo kojeg dela planete. Ili ga, što se dešava kod nas, ostaviti ravnodušnog.
Stoga je Živković pre čitan i proučavan na Zapadu, prezasićenom, odviknutom od „velike naracije“, nego u Srbiji gde čitaoci još uvek traže junake i teme koje mogu da percipiraju kao nastavak vlastite, po mnogo čemu specifične tradicije koja određuje i stilsko-poetske karakteristike savremene srpske književnosti. Naše poznavaoce literature opsesivni usamljenici, uzdržani, konvencionalni, lepo vaspitani građani i njihove male opšteljudske drame – ne dotiču. A fotografije književnika sa političarima na vlasti, zbog prošlovekovnog iskustva, pre izazivaju podozrenje i unapred dovode u pitanje iskreni umetnički angažman, nego što doprinose poštovanju autora.
U Srbiji život i mišljenje nisu u potpunosti zaraženi virusom globalizacije, te još uvek pružaju dovoljno inspiracije za stvaralaštvo. Zoran Živković to ne želi da prihvati, pa će stoga, iako je nesumnjivo književnik od zanata, morati da sačeka da neko u daljoj budućnosti ponovo otkrije njegov prilično obiman prozni opus.